Bol dobija oblik

 Međutim, tek kada se stekne uvid u Tabaševićeve pesničke tekstove, jasno je da se takva ustaljena kritičarska/čitalačka određenja ne mogu olako primeniti pri deskripciji njegovog rukopisa.

Na početku, nije neopravdano primetiti da Tragus delimično pripada posebnom horizontu pesničkog i intelektualnog iskustva, markiranom često parafraziranim i ponavljanim Malarmeovim uverenjima da totalitet sveta, postojanja, zapravo ispunjava svoju svrhu tek kada ga potpuno „pounutri“ Knjiga, željeni i nedohvatni projekat. Zaista, u prvi mah se stiče utisak da Tabaševićevo ostvarenje teži tom idealizovanom cilju, pogotovo što Tragus nema nedvosmisleno finale, već se ukazuje kao potencijalno nedovršeni niz stihova/pesničkih tekstova, kao zamah lirskog govora koji biva produkovan u pritajenoj nadi da se kumulacija motiva, slika, sadržaja, može nastaviti do uzbudljivog (ali i idealizovanog) „prekrivanja“ totaliteta postojanja lirskim jezikom.

Ipak, važno je naglasiti da se Tragus razlikuje i od (neo)simbolističkih nastavljača Malarmea, i od postmodernističkih katalogizovanja značenja postojanja u okvirima Biblioteke. Zadržavajući se, dakle, u obzoru traganja za Knjigom, gradativno usložnjavajući leksičke „zalihe“, mladi pesnik zapravo ne nastoji da totalitet sveta natkrili kupolom jezika, već teži nečemu sasvim drugom. Knjiga ne bi trebala da obuhvati makrokosmos, već eksplozivni uspon boli, uzburkanu duševnost čija nestalna, amorfna konfiguracija odraz dobija u pomenutoj otvorenoj završnici rukopisa, oslobođenog za nadovezivanje novih beočuga pesničkih slika. Uz takvo nesvakidašnje oslobađanje pesničke slikovitosti uočljiva je i razgradnja konvencionalne kompozicije zbirke – Tragus je rukopis iznenađujućih pesničkih oblika i, samim tim, nepredvidljivih mogućnosti/smerova čitanja.

Već prvi stihovi, kao i mnogi tekstovi u nastavku, otkrivaju susret slobodnije metaforike i prosijavanja izvesnog bolnog gubitka: „tatina kravata je nož/ kojim ga je napala smrt// za starim stolom/ on igra nevidljivi jamb// nekoliko reči je zalepio na kockicu/ kao izveštaj// dok njegovoj devojčici/ lice kao retrovizor puca na trouglove// na masnoj grani/ slavuj gori nijansama kajsije“. Pomenuti dodir razbokorene slikovitosti i senke boli, lako može umanjiti relevantnost kritičarskih praksi prevashodno usmerenih na pesničke postupke – Tabaševićeva poezija može se analitički potpunije opisati tek ukoliko tumač sopstvenim senzibilitetom može odgovoriti na osećajnost koja je implicirana u stihovima Tragusa.

Pri opisu specifičnosti izdvojene zbirke svakako bi trebalo naglasiti postojanje nesvakidašnje lirske junakinje Klare, figure neustaljenih obrisa čije lajtmotivsko pojavljivanje oslobađa složena značenja – u njenoj pojavi se prelamaju i figura majke, i infantilizovani ženski glas prožet intimnom patnjom. Iz toga proizlazi i verovatno najizrazitija samosvojnost Tragusa – mogućnost stalne promene rodnog/polnog profila lirskog Ja. Otud Tabaševićev pesnički govor predstavlja retko viđeno relativizovanje podele između ženskog pisma i maskuline osećajnosti, tj. stihovi Tragusa predupređuju unapred zadate kritičarske fraze i iziskuju od tumača da, osim teorijskog znanja, pri donošenju konačnog suda tananije oslušne, nakon pročitanih stihova, moguće pomeranje u svom unutrašnjem životu.

Zaista, Tabaševićeva knjiga poezije poseduje jedan kvalitet koji takođe nije stran nekolicini autora i autorki mlađe generacije – reč je o izrazitijem prepuštanju neustaljenom subjektivitetu izrazito povišene osetljivosti, što za posledicu ima umanjenje relevancije svih propratnih autopoetičkih, metapoetskih, teorijskih „rekvizita“ koji nekad zagušuju samu liriku. U današnjoj poplavi poezije nastale potragom za opštim mestima, koja bi (umesto nas) govorila o našoj osećajnosti, u vreme kada putanja subjektivnosti većine afirmisanih pesničkih imena poseduje predvidljivu i neprodubljenu putanju – lirika poput Tabaševićeve, čini se u prvi mah, možda ne može lako naći put do šireg kruga čitalaca. Ipak, pesničko ostvarenje Tragus, lišeno bilo čega veštačkog i lažnog, svedoči da se u tokovima novog srpskog pesništva odigrava nešto uzbudljivo i beskompromisno, i da je priznanje te činjenice od šireg kruga recepijenta trenutno u drugom planu. Možda je, za početak, dovoljno osluškivati sopstvenu osećajnost nakon pročitanih stihova Tragusa.