Boljševičko shvatanje upotrebe sile

Prisustvo odnosa Beograda i Prištine u toj konkurenciji na agenda Bele kuće, automatski je upućivalo da se događa nešto veliko.

Tim pre što je predsednik Tramp, obraćajući se pismima predsedniku Vučiću i Hašimu Tačiju, izčičito naveo da je spreman da bude domaćin ceremoniji potpisivanja sporazuma.

Stoga, visok prag očekivanja od susreta zakazanog za 27. jun, bio je sasvim prirodan, a pojačan još bliskošću s vidovdanskom mitologijom.

Gotovo samostalni javni izvođač ovog projekta bio je doskorašnji Trampov šef svih obaveštajnih službi, Ričard Grenel, kome je posle dužnosti ambasadora u Berlinu, u nadležnosti jedino ostao dijalog Beograda i Prištine. Grenelov spoljnopolitički profil oblikovan je oštrim konfrontacijama sa zapadnoevropskim zemlja, a prvenstveno Nemačkom.

To se dogodilo i ovoga puta. Posle evropskog negodovanja zbog susreta, Grenel je EU prebacio neaktivnost i nezainteresovanost, a onda objasnio da će se razgovarati o ekonomskoj saradnji.

Samo dan pre nego što je objavljeno da je Haški tribunal dao na potvrđivanje optužnicu protiv Hašima Tačija i Kadrija Veseljija, Grenel je precizirao da bi ta saradnja trebalo da liči na kineski Ženšen model.

Nešto pre toga, dezavuisao je spekulacije da će se na susretu govoriti o podeli Kosova i razmeni teritorija, rekavši da je to bila ideja bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, trenutno vodećoj osobi na Trampovoj listi negativaca i meti najžešćih napada zbog objavljivanja knjige Soba u kojoj se to dogodilo.

Ideja o razmeni teritorija pripisivana je Tačiju kao lukava zamka za Srbiju, pošto je jasno da bi njoj moralo da prethodi priznanje, pošto samo suverene države mogu da razmenjuju teritorije.

Tači je, predvidljivo, otkazao put u Vašington, a sledećeg dana, posle posete Briselu, drugi član delegacije, Avdulah Hoti.

Grenel je reagovao s razumevanjem na Tačijevu odluku i najavio da se raduje susretu Vučića i Hotija. Sve, dakle, ukazuje da američki izaslanik nije očekivao ovakav razvoj. Za razliku do njega, Stejt department je saopštio da se ova optužnica pripremala 20 godina.

Teško je odmah proniknuti u to da li se u poslednji čas uvidelo je albanska strana tolika prepreka u daljim koracima ka sporazumu, pa je na nju morao da se učini dodatni pritisak, jer je cena otkazivanja, manje nego cena neuspeha, jer, podsetimo se, Bela kuća nije prostor koji se iznajmljuje za promašene događaje.

Izjavom da će razgovarati samo o priznanju Kosova, Hašim Tači, izgleda, nije pogodio pravac kojim je predviđeno da se razgovori kreću.

U svakom slučaju, ostalo je pitanje u čemu se nalazi sadašnja važnost i urgentnost kosovskog pitanja za Ameriku.

Da bismo razumeli Trampovu spoljnu politiku, trebalo bi da shvatimo da ona uopšte nije samonikla na onaj način kako mu se to pripisuje, niti je hirovita, a nije ni revolucionarni zaokret.

Ona je samo jedna faza u evoluciji koja je već nekoliko decenija obeležena pokušajima da se Amerika izvuče iz svetskih obaveza i globalnih troškova.  Drugačiji je samo Trampov stil koji je za ukus mnogih preterano direktan, konfrontirajući i nekonvencionalan.

Već je Obama rezolutnim odbijanjem da interveniše u Siriji postavio solidne oslonce za spoljnu politiku svog naslednika. Trampova spoljna politika oblikovana je gotovo u potpunosti realističkim političkim sadržajima, čini se uz odusustvo, svakog idealizma koji je bio osnova Amerike koju znamo vekovima.

Ali, ona nije jedinstvena i njeno različiti segment u nejednakoj srazmeri formiraju američku spoljnu politiku.

Upravo je američko uplitanje u Kosovo počelo najoštriju debatu o tome šta čini američke strateške interese.

Džon Miršajmer, koji je nedavno posetio Beograd, tada je izjavio da je kosovska kriza „izoštrila i intenzivirala uglavnom teorijsku debate u seminarskim učionicama i institutima o tome koji delovi sveta vrede da ae Amerikanci za njih bore i umiru“? Eksperti su to tada zvali, a i danas zovu velikom strategijom. Miršajmer je tvrdio da, ako kosovska kriza ne učini ništa drugo, njeno rešenje će uticati na ideje o tome koji će američki interesi da prevladaju.

Bilo je jasno da Amerika nastoji da nastavi svoju politiku na hladnoratovskom talasu, prilagođavajući i menjajući koliko je potrebno politiku iz tog doba.

Uglavnom su se svi raspinjali između optimističke verzije Fukujaminog predviđanja o kraju istorije i Hantingtonove preteće najave fragmentacije sveta po etničkim i nacionalnim linijama, gde će se suočiti hrišćanska Evropa, nasuprot islamskom Bliskom istoku i konfučijanskom istoku.

Balkanski sukob bio je upravo stvarni dokaz onoga što je on želeo da kaže i na čemu se temeljila vizija novog sveta.

Ljudi poput dekana Škole menadžmenta s Jejla, Džefrija Gartena, predstavljali su globalizacionističku, odnosno merkanitilističku struju koja je tvrdila da je nacionalni suverenitet neizbežno i na sreću srozan delovanjem ekonomskih sila i slobodnog tržišta.

Kosovo je dovelo do stvaranja novih grupa u ovoj raspravi. Na jednom kraju bila je grupacija onih koji su branili koncept Amerika kao tvrđave. Oni su tražili da se Amerika ne petlja u haos drugih država.

Predsednik Saveta za spoljne poslove, Ričard Has, uvideo je da ovakvo razmišljanje ima prednost jer je „direktno, relativno dosledno i minimalističko“.

To su neoizolacionisti koji smatraju da je cilj spoljne politike da je bude što je manje mogućno i da to što se događa na Balkanu nije američki problem.

U toj grupi najistureniji je klasični konzervativni CATO institut koji je tokom celokupnog sukoba na području bivše Jugoslavije pokazivao najviše razumevanja za srpske argumente.

Njegov stručnjak Dag Bendov, u pojavljivanju pred američkim Senatom, izvrgao je ruglu američku pretnju bombardovanjem Srbije, „samo zato što se nije složila sa predloženim planim, čime predsednik Klinton trivijalizuje rat, najmonstruzniju ljudsku aktivnost“.

Bendov je ismejao sve oni koji su tvrdili da je bombardovanje neophodno da bi sačuvao NATO i savez sa Evropom. Mnogi njegovi argumenti bili su prethodnica onima koji su se kasnije o Evropi i NATO čuli od predsednika Trampa.

„Robert Hanter (bivši američki ambasador u NATO, prim. aut) i RAND žele da koriste rat kako bi očuvali jedan savez. Ako NATO ne može da preživi građanski rat van svoje juristikcije, onda je on spreman da se pridruži Varšavskom paktu na smetilišti istorije“.

Na suprotnoj strani stajali su intervencionisti ili hegemonisti koji su zajedničku intelektualnu osnovu gradili na ideji da su SAD jedina preostala supersila i da ne može da izbegne svoje uplitanje, tako što bi nametnula ono što ona hoće svima koji misle da bi mogli da krše uspostavljena pravila i da iskoriste jedinstvenu priliku da oblikuju svet prema svom obličju. Intervencionisti, poput Roberta Kagana ili Vilijama Kristola, tražili su i kopnenu intervenciju, samo da bi neuspeh ili čak utisak neuspeha bio izbegnut po svaku cenu.

„U igri je jedno pitanje našeg doba: Da li će SAD da stvore svet u skladu s našim interesima i principima? Ili će da dozvole da sve potone u haos i brutalnost i da bude oblikovan ljudima poput Miloševića, Sadam Huseina i diktatora iz Pekinga“, pitali su se oni tada.

Slična definicija nacionalnih interesa došla je od humanitarnih intervencionista koji su tvrdili da je zaustavljanje genocida, etničkog čišćenja i ostalih kršenja ljudskih prava u američkom starteškom interesu.

Oni su, poput nekadašnjeg pomoćnika državnog sekretara, Leslija Gelba, tvrdili da je „humanitarna intervencija važnije pitanje od intervencije u Koreji ili Iraku, jer se ona nalazi u srcu shvatanja ko smo mi i šta mislimo kakva treba da bude naša uloga u svetu“.

Kilintonovi intervencionisti s leve i desne strane saglasili su se sa ovim razmišljanjem i želeli su da ostvare saradnju i saglasnost svojih saveznika.

„Ova administracija je potpuno boljševička u svom shvatanju upotrebe sile. Vazduhoplovna moć je njeno omiljeno sredstvo koje se ona ne uzdržava da koristi. Dosad su bombardovali četiri različite države“, prokomentarisao Miršajmer.

Čarls Krauthamer, koji je formulisao ideju unipolarnog sveta kojom je opisivao pad Sovjetskog Saveza, protivio se američkim intervencijama u bivšoj Jugoslaviji.

„Održavanje mira ili uplitanje u građanske ratove, nije zadatak za supersilu, to je posao za Kanadu. Supersila treba da se bavi stvarnim pretnjama, a ne time šta druge nacije misle“, pisao je Krauthamer, koji je u jednom intervjuu nazvao liberalni intervencionizam opasno bolesno smišljenim.

Dakle, oni koji su mislili strateški i realistično tvrdili su da Srbija i Kosovo nisu nimalo važni za američke interese, dok su liberali i intervencionisti važnost zasnivali na nestrateškim razlozima – ljudskim pravima i prevenciji genocida.

U kongresnom podsetniku s kraja 2018. storiji nešto drugo – da „zajedno sa Srbijom, Kosovo stoji u središtu Zapadnog Balkana i zauzima ključno strateško čvorište na društvenom, političkom i geografskom raskršću između Istočne i Zapadne Evrope“.

Zar bi se, onda, moglo reći da je strateško čvorište, strateški nebitno?

Za Ameriku Kosovo može da bude deo dve strategije: bliskoistočne i evropske. One se ukrštaju, ali i razlikuju po osobinama i posledicama za jednu ili drugu strategiju.

Promena granica i razgraničenja deo su američke politike na Bliskom istoku, veoma široko primenjena u sporazumu veka koji je početkom godine predložio američki predsednik Tramp. Ako bi se ovaj pristup primenio i na Kosovo, onda on dozvoljava korekciju granica.

Evropski pristup je drugačiji.

U njemu nema promene granica, a to je upravo ono na čemu su se razišle EU i američka administracija. U Trampovoj eri, međutim, zajedno s Grenelom, opala je cena evropskog partnerstva, a samim tim i značaja evropskih stavova.

Bivši američki ambasador u Beogradu, Vilijam Montgomeri objavljivanje optužnice, „što niko neće poverovati da je slučajno“, vidi kao „širenje jaza između EU i SAD“. Na taj način, on je odgovornost za miniranje susreta preko Haškog tribunala, pripisao evropskoj strani.

Ono što je važnije, Montgomeri u ovome vidi dokaz da „u doglednoj budućnosti neće biti nađeno rešenje kosovskog problema“.

Ukoliko bude tako, želja da se stigne do trajnog rešenja, dovešće samo do trajnog status kvoa.