Bolno aktuelna knjiga

“Demokratska stranka”među čijih 13 osnivača je bio i on najavljivala je njegovu knjigu, ali do toga nikad nije došlo. Pokazalo se da to i nije bio uslov da on ne bude predat zaboravu.

Najveći deo onoga što je Slobodan Inić pisao objavljeno je još za njegovog života, ali ni njegova ostavština nije neznatna. Ubrzo posle Inićeve smrti, “Helsinški odbor za ljudska prava”u Srbiji objavio je 2001. njegovu knjigu “Portreti”. Potom su u razne edicije uključivani Inićevi tekstovi i o njemu pisano. Ove, 2018, u izdanju “Dan Grafa”, izlazi knjiga Slobodana Inića “Ogledalo istine. Moglo je i morali biti bolje”koju je priredio i za koju je napisao predgovor Slobodanov brat, Branimir Inić. Osim ovih pisanih tragova sećanja na Slobodana Inića postoje i drugi, možda čak i dublji. Na predavanjima, tribinama i promocijama knjiga po Srbiji često čujem ljude koji kažu da im nedostaje Inićeva reč. U čemu oni vide osobenost pojave Slobodana Inića na javnoj sceni Srbije 1980-ih i 1990-ih godina? Pokazalo se da je njegova reč, zapravo precizna i britka analiza, nepogrešivo vodila predviđanju rđave budućnosti. To ju je učinilo aktuelnom.

*

Knjiga Slobodana Inića koju je priredio Branimir Inić predstavlja celinu. Ona sadrži kratku Slobodanovu biografiju, vrlo znalački napravljen izbor iz njegovih tekstova (knjiga, eseja, intervjua). To je dobar prikaz Inićevog intelektualnog razvoja, zaista osobenog u odnosu na većinski deo akademske inteligencije u Srbiji. To se dobro videlo iz sećanja savremenika na Slobodana Inića izrečenih povodom njegove prerane smrti, a zatim povodom njene desetogodišnjice. U knjizi koju je priredio Branimir Inić ta su sećanja važan izvor o vremenu u kome je Slobodan Inić postao osoben.

*

Slobodan je već u gimnazijskim danima postao član “Saveza komunista”. Za njegovu generaciju – uspeh u školi i interesovanje za društvena pitanja bili su dovoljni uslovi za to. Posle studija, pred njim je stajala mogućnost akademske karijere: za to ga je kvalifikovala i brzo odbranjena doktorska disertacija. Partijska rukovodstva su u to vreme okupljala mlade, stručne ljude. Zajedno sa grupom mladih sociologa, politologa, ekonomista, filozofa – Slobodan Inić je postao član analitičkog tima “Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije”, koji su dogmatičari nazivali “institutom”. Posle konzervativnog udara u “Partiji”1972, ostao je bez posla.

*

Slobodan Inić pripadao je liberalnoj orijentaciji u “Savezu komunista”. U svojim knjigama (“Komunistička partija danas”, “Demokratija aplauza”, “Govorite li politički?”, “Teškoće socijalizma”, “Potencijal za promene”) govorio je o kraju revolucionarne epohe i nastojao da formuliše alternativu. Koncentrisao se na pitanja svojine, tržišta i političke pluralizacije. Podsticao je debatu u samoj “Partiji”koja se pozitivno reflektovala na društvo. Na udaru njegove kritike bio je birokratski jezik koji se nikoga nije više doticao. Otuda je njegova knjiga “Govorite li politički?”Imala veliki odjek. Dvojica poznatih intelektualaca (dr Esad Ćimić i dr Ratko Božović) napisali su eseje o njoj.

*

Kraj ideološkog i političkog monopola Slobodan Inić je dočekao u strasnom angažovanju za uspostavljanje političkog pluralizma. Bio je, kao što je rečeno, jedan od 13 osnivača “Demokratske stranke”. Brzo ju je napustio. Da u njoj ne vidi alternativu partijskom monopolu, uticale su dve činjenice: njen nacionalizam i isticanje Tomislava Karađorđevića kao protivkandidata svemoćnom Slobodanu Miloševiću na prvim višestranačkim izborima u Srbiji. Nije se pridružio nijednoj od brojnih političkih stranaka u Srbiji koje su varirale jedan isti program (tržišna privreda i parlamentarna demokratija). Posvetio se naučnom i publicističkom radu. U središtu njegove analize bili su velikosrpski nacionalizam i ratovi 1990-ih godina. Ponovo je bila ugrožena njegova egzistencija. Napustio je Beograd i otišao u Sarajevo. Bio je već načet teškom bolešću čiji će ishod biti fatalan.

*

U knjizi razgovora sa Ivanom Stambolićem “Put u bespuće”nastojao je da dokaže da bez nacionalističkog udara u “Savezu komunista Srbije”(“Osma sednica CK SKJ”) i promovisanja Slobodana Miloševića u “vođu srpskog naroda”, u Srbiji ne bi bio moguć konsenzus (“Akademija”, “Vojska”, “Crkva”, “Mediji”) o reviziji konfederalnog uređenja Jugoslavije. Posle populističke antibirokratske revolucije, Miloševiću su preostajale samo “oružane bitke”.

Veliko razočarenje Slobodana Inića bio je niko drugi nego Zoran Đinđić. U njemu je video filozofa, modernog intelektualca, doraslog da u Srbiji formuliše i organizuje alternativu i birokratskom socijalizmu i restauratorskom velikosrpskom nacionalizmu. Slobodan Inić je umro pre ubistva Ivana Stambolića i Zorana Đinđića. Ali, čak ni on, ne samo kao lucidan kritičar velikosrpskog nacionalizma, nego i nekako predsmrtnički vidovit u analizi njegovih katastrofalnih posledica (vidi u knjizi “Bilans (veliko)srbijanskog nacionalizma”) nije uviđao jedno pravilo u političkoj istoriji Srbije: protivnici alternative u njoj brže prepoznaju opasnost po sebe nego što oni u čijem je ona interesu prepoznaju svoje interese.

*

Inićeva kritika ratova u Jugoslaviji 1990-ih godina, posebno rata u BiH, bila je i šira i dublja od antiratne, pacifističke akcije u Srbiji. On je bio koncentrisan na nacionalizam kao pogonsko gorivo ratova, na njegovu dugu istoriju kako u političkoj misli tako i praksi srpskog naroda. I zbog toga je njegova pojava osobena. Govorio je sa pozicija znanja i političke logike ne samo o avanturi u koju je Srbija ušla krajem 1980-ih godina nego i šta je čeka. Njegova knjiga “Ogledalo istine”izlazi dve decenije posle njegove smrti. Ali, ona je bolno aktuelna knjiga. Slobodan Inić nedostaje ljudima zato što veruju da bi on i danas pružao otpor autoritarnosti, partijskom monizmu, laviranju u spoljnoj politici, intelektualnom i moralnom padu društva. Ne bi pristao na apatiju kao sudbinu.