Bombardovanje srpskih položaja oko Sarajeva

U „sintezi br. 233 ALFAN/TAC/RENS“, koju je sastavio viceadmiral Lekoentr, komandant snaga za pomorska dejstva, o tom masakru ovako se govori 15. decembra 1995: „Prema jednom izveštaju Generalnog sekretara UN, postoje neoborivi dokazi o užasima koje su počinili Srbi iz Bosne prilikom zauzimanja enklave (Mladić se nalazio u Srebrenici kad su oni počinjeni). Između 3.500 i 5.500 lica i dalje se vode kao nestala.“
Dugo je ostalo na tome. „Zabrinuli smo se kad je Luiz Arbur pokazala interesovanje za okruženje Srebrenice“, priznaje jedan generalni armijski kontrolor. „Pre svega nismo želeli neko javno svedočenje zbog kojeg bi se general Žanvije loše osećao.“
Čega su se plašili? Da se ne postavi pitanje odgovornosti vojnika – ili političkog rukovodstva? Međutim, još od 1997. tužiteljka je davala uveravanja da nema nikakvog razloga da se upušta „u lov na veštice koji nije u mandatu Tribunala“. Kao dokaz, mada spor nije bio okončan i mada je moralnu odgovornost organizacije priznao Kofi Anan, tužilac Grejem Bluit odbacio je tužbu udruženja „Majke iz Srebrenice“ koja je februara 2000. ovlastila advokata Frensisa Bojla da od desetak rukovodilaca UN zatraži da polože račune: „Apsurdne su tvrdnje da se ponašanje UN u ulozi održavanja mira u Bosni može porediti sa zločinom.“
Pošto je izvukao korist iz psihološke prednosti zadobijene držanjem plavih šlemova kao talaca u maju 1995, Mladić je vrlo brzo shvatio kakva se korist može izvući iz nedorečenosti demokratskih država u Srebrenici. I Francuska je to ubrzo iskusila, više od bilo koje druge države umešane u sukob. Treba li u tome videti jedan od razloga za tako malo entuzijazma u njegovom gonjenju? Ako je tako, to znači ne shvatati da se ništa ne može promeniti u Bosni sve dok se protagonisti ne budu pomirili u istini i s istinom.
Petak, 22. decembar 1995. Avion za vezu poleće s Vilakublea na ostrvo Reinion, gde će njegovi putnici biti na zasluženom odmoru. U avionu su dva pilota, njihove supruge i deca. Ovo rešenje izabrano je kao bolje od redovne linije. Psiholozi koje je konsultovalo Ratno vazduhoplovstvo bili su jasni: bez medija, porodični odmor posle oporavka. Ista dvojica su 12. decembra 1995. prošla kroz bazu BA 107 u sasvim drugom kontekstu. Kapetan Frederik Šifo i njegov navigator poručnik Žoze Suvinje iskrcali su se iz falkona 900 posle 104 dana zatočeništva kod Srba u Bosni. Ova posada „miraža 2000“ iz eskadrona 2/3 baziranog u Nansi-Ošeu oborena je 30. avgusta raketom zemlja-vazduh SA7 prilikom napada na magacin s municijom jugozapadno od Pala. Sa 64 aviona dignuta u četiri uzastopna talasa, oni su bili deo operacije „Deliberate Force“ koju je započela atlantska alijansa 30. avgusta u 2 sata ujutro kako bi naterala srpske nacionaliste da povuku teško naoružanje upereno na Sarajevo. Signal je trebalo da bude jasan: vreme pasivnosti međunarodne zajednice je prošlo.
Jedna činjenica nije ostavljala mesta nedoumici. Ovu akciju širokog obuhvata zajednički su planirali glavnokomandujući NATO za Južnu Evropu (Lejton Smit) i šef mirovnih snaga UN (Bernar Žanvije), zaobišavši civilne vlasti UN. Uočene su neuralgične tačke kao što su Komanda vazduhoplovstva na Jahorini, raketni centar u Sokolcu, fabrike naoružanja, kasarne. NATO je nastavio sa svojim operacijama do 14. septembra. Ostalo je, dakle, samo još dva dana za obradu ciljeva. General Bašle, koji je komandovao francuskim i britanskim artiljercima snaga za brzo reagovanje, odlučio je da prekine paljbu 31. avgusta, protivno mišljenju glavnog štaba NATO. Smatrao je „da je postigao ciljeve i preokrenuo odnos snaga“, s obzirom na štete pričinjene stotinama već ispaljenih minobacačkih mina s dopunskim pogonskim punjenjem.
Ranjeni u noge prilikom prizemljenja nedaleko od sela Gornja Sjelina, pretučeni od strane odbora za doček, dvojica avijatičara će se seliti od jednog skrovišta do drugog, dok napori za njihovo preuzimanje ne urode plodom. U međuvremenu su ih njihovi tamničari podvrgavali najgorim pritiscima, fizičkim i psihičkim; Međunarodni komitet Crvenog krsta, ovlašćen da obilazi ratne zarobljenike, nije imao pristupa. Da bi ih oslobodio, Žak Širak nije izgubio iz vida nijednog emisara, ne plašeći se da će pojačati sumnje u francusku nedorečenost u Bosni. Kao prvi pokrenut je general Žanvije da bi se kod generala Mladića raspitao o njihovom stanju. Ali, trenutak nije bio baš pravi za tako nešto. Žanvije je 2. septembra morao da ga podseti na uslove obustave vatre. Došlo je do novog susreta u Beogradu 10. septembra i novog odbijanja bosanskog Srbina da svoje naoružanje povuče izvan zone isključenosti od 20 km oko Sarajeva. Žanvije je žurno napustio salu za sastanke na zahtev štaba NATO koji se pripremao da ispali 13 raketa „tomahavk“. Nekoliko sati kasnije, te rakete ispaljene s broda USS Normandija uništile su saobraćajne infrastrukture i kontrolne punktove oko Banjaluke. .Žanvije više nikada neće videti svog sagovornika.
Nastavlja se