Bombaši samoubice

Britanija sad okleva da izađe iz Unije, Škotskoj se žuri da u nju uđe. Ili bar tako izgleda, kao što i London povremeno liči na Petrograd iz 1917. Ekonomist više nego otvoreno piše da je u Ujedinjenom Kraljevstvu anarhija. Reč anarhija stavljena je i u naslov članka, ali – da budem precizan – u njemu se govori manje o ulici a više o tome da vlada faktički ne postoji, i da će zemlja teško ovako do sledećih izbora koji bi, najranije, mogli biti u proleće iduće godine. Novine se ne ustežu da objavljuju uznemirujuće prizore zatarabljenih već radnji, sugerišući nailazak depresije. Svi svakodnevno gledamo gnevne antibregzitovce ispred starog engleskog Parlamenta, često sa psovkom na transparentima. Opšta slika koju imamo pred sobom ništa je drugo nego čudna: nikad se Evropa na Ostrvu nije više slavila nego danas kad je otuda proterana. Oni koji je preziru smatraju izgleda da su rekli šta su imali, i sad ćute, ali njene pristalice pevaju joj ditirambe, kao nekom predelu raja.

Lako je reći da i jednima i drugima nedostaje realizma. To je, međutim, ono što se danas zapravo traži: neka ravnoteža iz koje bi se moglo krenuti dalje. Kraljica je možda ranije planirala posetu Irskoj, ali njen cilj u napetoj atmosferi podela – kad se glasno govori da je Ujedinjeno Kraljevstvo to samo u nazivu – mogao je ove nedelje biti jedan: da se malo ohladi nacija. Sve su snažniji glasovi, pritom, da glavu treba više okretati prema onome što dolazi nego prema onom što je bilo. Kad u tome duhu u Gardijanu piše na primer jedan Gordon Braun – elokventni bregzitovac, dakako, i poslednji valjda kojem bi se smeo prigovoriti oportunizam – onda tu školu mišljenja treba uzeti sa respektom. Braun kaže da bi bilo lišeno smisla iduću deceniju provesti u stalnom obnavljanju današnjih političkih borbi. Jer, dodaje on: pitanja koja stoje pred Britanijom nisu akademska, ona od Suecke krize nije bila u većoj izolaciji, i ono što treba da ispunjava budući politički narativ jeste ekonomija.

U ekonomiji je, dakle, stvarna suština ovog britanskog eksperimenta čiji su računi enormni, i posledice teško sagledive. Toga su duboko svesni na obe strane ove parnice: ništa manje u Briselu nego u Londonu. Pa i dalje od njih, takođe, jer malo ih je koje britanski referendum na ovaj ili onaj način nije koštao. Uvek pažljivi Japanci stavili su tako Bregzit kao tačku dnevnog reda sednice svoje vlade. Britanija je bila ekonomija broj dva u Uniji, i svi znaju da politička rupa koju je napravio Bregzit nipošto ne sme postati i ekonomska. Bila bi ona gora od crne rupe u svemiru. Otud pragmatizam koji zagovara Braun (za idealiste taj uvek odvratni pragmatizam) kao metoda spasa pred pretećim slomom. On već daje povremene rezultate, među kojima je najvidljiviji taj da se berza dinamizira. Naravno da kriza nije otklonjena – jer metoda spasa nije i spas sam – ali pad je barem privremeno zaustavljen. Sad sve zavisi od politike. To je čudno reći za ekonomiju čija je autonomija u tome svetu liberalizma i slobodnog tržišta deklarisana kao svetinja, i kojoj sve možeš oduzeti osim te atribucije. A upravo joj se ona oduzima. NJeno kretanje zavisiće, naime, u odlučujućoj meri od sporazuma koje budu napravili političari Britanije i Evrope kad budu dogovarali razlaz, oni će joj odrediti granice budućeg funkcionisanja! U tome diktatu politike krije se možda najveća drama postbregzitovske epohe: drama slobodne ekonomije koja neće znati za sopstvenu slobodu. To nije samo stilski paradoks. Tereza Mej u svome pismu Tajmsu, kojim je objavila kandidaturu za Kameronovog naslednika, kao svoj središnji zadatak određuje postizanje povoljnog dogovora sa Unijom o budućem partnerstvu. Engleska centralna banka interveniše, i najavljuje nove intervencije da bi se izbegle fatalne turbulencije. Sve to nije prirodni ambijent zdrave ekonomije. Najveći ekonomski umovi znali su da će ovo biti razvoj događaja, kad su pisali peticije protiv Bregzita. Bilo je uzalud, većina je htela svoje, pa nek košta šta košta.

Toliko su tu Britanci ličili na nas Srbe. Ali su ličili i Evropljani, koji su odjednom progovorili jezikom Mihaila Švabića i Borisava Jovića iz vremena raspada Jugoslavije: malo je, naime, nedostajalo da se u Briselu Britanci nazovu bečkim konjušarima. Osvetnički gnev izražen je, međutim, na jedan drugi način – tako što je škotska liderka Nikola Sterdžon primljena u Briselu sa najvećom mogućom etikecijom. Politika je vuče u oblake i spušta na zemlju u isti mah. Procenat glasova koji su Škoti dali Evropi obavezuje je na to – drži ona – da ispuni tu težnju naroda, i iskoristi momentum. Ali, koliko ima Evropljana koji se tome raduju, još ih je toliko koji već na prvom koraku odbacuju taj scenario. Parametar je Kosovo: iz istih razloga iz kojih recimo Španija nije priznala njega, iz istih neće ni Škotsku. Tu radi faktor Katalonije. Škotska će lakše napustiti Britaniju nego što će ući u Evropsku uniju. U tome slučaju, postaviće se zapravo pitanje smisla izlaska. Pitaće se i ekonomija: sa Britanijom Škoti imaju četiri puta veću trgovinu nego sa Unijom – 46 milijardi funti naspram 12 – i iz toga isto tako četiri puta više radnih mesta.

Generalna politička reakcija našeg vrha na ove događaje bila je usmerena na to da nas predstavi kao apsolutne autsajdere. Vučić je tome davao ton. Mi smo mala zemlja, govorio je, i pritom previđao notornu činjenicu da je u politici mala ne ona zemlja koja je mala geografski nego ona koja ima malu politiku. Naravno da se i on folirao: možete li ga zamisliti da živi uveren u to da vodi beznačajnu državu? Naravno da ne. Kurir je to, recimo, lepo dokazao objavljujući na naslovnoj posle referenduma da je Vučićev prijatelj DŽonson srušio Evropu. Nije tu, dabome, bio važan DŽonson nego je bio važan srpski vođa. NJemu je nađena mera. U epohalnom događaju na glavnom mestu, sa glavnim čovekom, kako drugačije! To je bio srpski odgovor na Bregzit, pustite prenemaganja. Nije se računalo sa tim – i to je ispalo pomalo nezgodno – da će tvorac Bregzita napustiti političku scenu u stilu bombaša samoubice.

Ovakva politika nadahnula je onaj deo štampe koji je sasvim sigurno pod Vučićevom kontrolom, i ona se – njegova dika – sa Bregzitom poigrala kao kasaba sa Andrićevim Ćorkanom. Naročito je stradala Evropa, i to upravo u času kad je delovala atraktivnije nego decenije unazad. Hajdemo samo jedan primer: jedan Vučićev narodni poslanik, novinar, slavan po tome što je član svih žirija za izbor lepotica, i opanjkan od istih da na nudističke plaže dolazi isključivo obučen, taj je dakle u najstarijem listu na Balkanu napisao što niko dosad nije (videćete koliko se osilio) da su idejni tvorci zajedničke Evrope zapravo Gebels, Hitler i Musolini. Ko? Baš ovi koje sam naveo. U nedostatku boljeg zaključka, evo ovoga: neka se Dačić onda pita od jutra do sutra šta ne valja sa našom kandidaturom za EU, i gde zapinje otvaranje poglavlja. Eto, gde, Dačiću, tu, u takvom mišljenju naše vladajuće strukture, ne u Zagrebu, ne u Briselu.