Bora Goncić, poslednji kladovski opančar

Do pedesetih godina prošlog veka na ulicama ondašnjeg Kladova mogli su se sresti ljudi u kožnim opancima, pa su tadašnji majstori opančari imali posla. Kada je krenula masovna proizvodnja obuće, kožni opanci proterani su i sa kladovskih ulica. Za opančare je bilo sve manje posla i ne čudi što ih je u Srbiji tako malo. Jedan od retkih je sedamdeset četvorogodišnji kladovski penzioner Bora Goncić koji se opančarskom zanatu i ručnoj izradi opanaka vratio posle pauze koja je potrajala punih 55 godina. U čika Borinim opančićima danas igraju članovi kulturno-umetničkih društava „Polet“ i „Penzioner“, kao i deca naših radnika u Austriji i Danskoj koja okupljena u tamošnjim folklornim ansamblima čuvaju narodnu tradiciju.
– Da mi je neko rekao da ću se vratiti šilu i uzeti ga u ruke posle pola veka, rekao bih mu da je lud – počinje svoju priču Bora Goncić. – Nije mi bilo teško da se prisetim starog zanata, mada sam za kalfu položio odmah posle Drugog svetskog rata kada sam imao 13 godina. Kako se štavi, pegla, kroji i plete koža nisam mogao da zaboravim, a jedino što sam izgubio su, možda, rutina i brzina. Dok sam šegrtovao kod majstora, izrađivao sam po četiri-pet pari obuće na dan. Sada mi dva ili tri dana treba da uradim samo jedan par – kaže Goncić.
Zanat je izučio kod dobrog majstora Nikole Markovića, jednog od četvorice šustera-opančara koje je u to vreme Kladovo imalo.
– Lice opanka se najteže radi i po njemu su se cenili i prepoznavali majstori opančari. Ovde u Negotinskoj i Timočkoj Krajini opančići su pravi srpski jer se završavaju presavijenim četvrtastim vrhom, dok su oni sa zaobljenim „kljunom“ šumadijsko-gusanski – priča čika Bora. Opanke izrađujem najviše od teleće kože koja se mnogo bolje štavi od svinjske. Kožu prerađujem na najstariji način koristeći stipsu i so umesto kiseline i drugih hemijskih sredstava.
Ovaj jedini opančar u Kladovu i praktično čuvar tradicije opančarskog zanata, na žalost, nema kome svoje znanje i veštinu da prenese, te nam na pitanje da li mu ko u izradi opanaka pomaže i ima li šegrta, šaljivo kaže: „Radimo ja i Bora“.
– Sve radim ja. Ko će drugi? Jedino mi žena Živadinka pomaže kod peglanja kože. Šteta je što se za ovaj stari umetnički zanat niko od mlađih ne interesuje, pa se lako može dogoditi da se ova tradicija izgubi – kaže Goncić koji je do penzionisanja bio direktor „Timogradnje’’ u Kladovu. Penzionerske dane Goncić provodi u svojoj radionici, ali i u kulturno umetničkom društvu u kome je rukovodilac i koreograf. Ume i dan-danas da se s svojim penzionerima uhvati u kolo i zaigra, kao što je u mladim danima igrao KUD „Nikola Tesla“, pa kao vojnik u Ilirskoj Bistrici u Sloveniji i kao školarac u Sremskim Karlovcima. Umetnost je u životu porodice Goncić prisutna generacijama – Borina braća Aleksandar i Sreta, takođe poseduju umetničku žicu. Aleksandar je voleo pozorište i tu svoju ljubav preneo je na sina, poznatog beogradskog glumca Svetislava Buleta Goncića. Sreta Goncić je, pak, imao orkestar u Kladovu, lepo je pevao, svirao gitaru i maštao da osnuje diksi bend. I treća genercija Goncića nastavlja tradiciju, čika Borini unuci, što on s ponosom ističe, obožavaju folklor.