Borba radnika Srboleka u stečaju

Skupština je izabrala novi Odbor poverilaca, koji je konstituisan 12. juna, kao još jedan u nizu naših pokušaja da prekinemo nezakonito stanje u Srboleku koje je započelo prodajom dela akcija Jovici Stefanoviću Niniju krajem 2005. godine, nastavilo se kroz njegovo upravljanje, pa kroz stečaj od 2011. godine i u punom kontinuitetu traje do danas. U ovom tekstu se neću vraćati na poznate činjenice o pljački Jovice Stefanovića i našim naporima da tu pljačku sprečimo. Izneću pitanja koja su radnici postavili na Skupštini i za koja sam od njih dobio mandat u Odboru poverilaca da tražim odgovornost i rešenja od stečajnog upravnika i Privrednog suda. Odgovori koje smo prethodnih godina dobijali bili su razlog zašto smo uopšte i organizovali Skupštinu poverilaca i formirali novi Odbor.

1. Od samog otvaranja stečaja Srboleka radnicima i malim akcionarima je na nasilan i nezakonit način uskraćena šansa da povrate svoja radna mesta i imovinu. Mi radnici nismo imali pravo na podnošenje Plana reorganizacije, jer nismo imali dovoljno potraživanja. To nam je bila kazna zato što smo nakon preuzimanja uprave nad Srbolekom iz ruku Jovice Stefanovića (koji je pritvoren 8. novembra 2010. godine upravo zbog zloupotreba u poslovanju Srboleka), uspeli da pokrenemo proizvodnju i smanjimo dug prema zaposlenima. U stečaj su nas oterala lažna potraživanja povezanih firmi Jovice Stefanovića (koji je u tom trenutku bio u pritvoru jer nas je pljačkao!), a naš plan reorganizacije koji je bio realan i vrlo lako ostvariv je prvo odbilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, ministar Nebojša Ćirić, a onda i stečajni upravnik Dragan Perković. Kad smo na ovaj način diskvalifikovani iz reorganizacije, onemogućeni smo čak i da se izjasnimo o eventualnom planu koji bi podneo neko drugi. Zašto je sudija Natalija Pejić Kordić (menjajući stečajnog sudiju Milevu Misailović, koja je tada bila na godišnjem odmoru), donela van ročišta rešenje o bankrotstvu 21 dan pre isteka roka za podnošenje plana reorganizacije, koji je isticao 31. avgusta 2011. godine (rešenje je doneto 10. avgusta 2011. godine)? Zašto je Skupština poverilaca uskraćena da raspravlja i da se izjasni o bankrotstvu, to jest zašto joj nije omogućeno da donese bilo kakvu odluku – ni za ni protiv bankrota.

2. Zašto je Rade Basta, jedan od glavnih saradnika Jovice Stefanovića u pljački Srboleka, ostao u Odboru poverilaca (i to još kao predsednik Odbora!) i nakon što mu je stečajni upravnik osporio više od tri četvrtine potraživanja? Pošto je stečajni upravnik ignorisao naše brojne zahteve da organizuje Skupštinu poverilaca koja će smeniti Bastu i druge nezakonite članove Odbora i izabrati nov Odbor, na kraju smo morali da sami organizujemo Skupštinu. Na koji način će se poverioci obeštetiti zbog odluka koje je doneo Odbor poverilaca u nezakonitom sastavu, uz znanje stečajnog upravnika?

3. I pored velikog broja dopisa i urgencija koje smo mu poslali, stečajni upravnik do današnjeg dana nije ništa preduzeo kako bi osporio ugovore o kreditu Srboleka sa Čačanskom bankom i hipoteku banke na zgradu u Sarajevskoj 82-84, koje je Jovica Stefanović zaključio na osnovu falsifikovane dokumentacije. Dužnost stečajnog upravnika je da štiti interese stečajnog dužnika i poverilaca, međutim on niti je osporio ugovore o kreditu sa Čačanskom bankom niti nas je za protekle tri godine udostojio smislenog odgovora zašto to nije uradio.

4. Stečajni upravnik je podneo tužbu protiv Stefanovićeve firme MD Nini za dug u visini od 702 miliona dinara prema Srboleku. Tom tužbom se oprašta 35% cassa sconta firmi MD Nini, koji je naplaćen iako MD Nini nikada nije platio ni jedan račun za preuzetu robu (cassa sconto se odobrava kupcima koji plate robu u ugovorenom roku, a MD Nini je nije platio nikada, ni u ugovorenom roku, ni do otvaranja stečaja, ni do dana današnjeg). Stečajni upravnik nije tražio ni da se vrati cassa sconto, ni zateznu kamatu na dug MD Nini prema Srboleku.

Tužba malih akcionara protiv Jovice Stefanovića je na 1.600.000.000 dinara, sudski veštak je utvrdio dug od 1.042.000.000 dinara, a stečajni upravnik je podneo tužbu na svega 702.000.000. Nikada nam nije objašnjeno otkud tako velika razlika?

5. Stečajni upravnik se prilikom priznavanja potraživanja bivših radnika Srboleka poziva na Protokol (zaključen 12. oktobra 2010. godine u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja) o prekidu štrajka i dinamici namirenja duga, kako prema radnicima tako i duga povezanih firmi Jovice Stefanovića prema Srboleku. Stvaran dug (na osnovu podataka iz ERC-a i knjigovodstva Srboleka) prema radnicima Srboleka iznosio je oko 23.000.000 dinara. Kao svoj uslov da potpiše Protokol, Jovica Stefanović je zamolio da mi radnici odustanemo od polovine svojih potraživanja, navodeći da on „realno“ može da isplati 11.000.000 dinara, a i to u više rata (što je uneto u Protokol). Protokol su potpisali Jovica Stefanović sa jedne strane i Samostalni sindikat i Sindikat Nezavisnost sa druge strane, uz garanciju Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja (potpisnik Nebojša Ćirić) i Grada Beograda (potpisnik Miroslav Čučković). Ni jedna tačka tog Protokola nije izvršena, nisu ni potpisane odluke Upravnog odbora i radne grupe (jer je Stefanović ubrzo stavljen u pritvor), niti su Ministarstvo ekonomije i Grad Beograd išta ispoštovali iz Protokola, ni preduzeli da se on sprovede. Da jesu, Srbolek bi danas radio.

Međutim, najgore od svega, a što je vezano za prava poverilaca, jeste da je stečajni upravnik prihvatio lažni popis i obračun potraživanja od 5. novembra 2010. godine, koji su u Nišu navodno potpisali Jovica Stefanović i predsednik Sindikata Nezavisnost Tomislav Grubić, i koji je Grubić priložio stečajnom upravniku kao deo navedenog Protokola. Na tom dokumentu nema ni pečata ni delovodnog pečata Srboleka, ni potpisa ostalih potpisnika Protokola, koji za sastanak u Nišu (ako je uopšte održan) nisu znali. Ovaj obračun nije deo Protokola i stečajni upravnik je prihvatanjem ovog obračuna direktno oštetio Srbolek u stečaju i poverioce za 13.000.000 dinara. Zašto ga je prihvatio uprkos našem upozorenju da se radi o falsifikatu?

6. Zašto i na koji način je stečajni upravnik prodao poslovni centar Srboleka u Leskovcu? Tri su sporna pitanja u vezi sa ovom prodajom:

– Zašto se Milan Vujčić u izveštaju stečajnog upravnika predstavlja kao advokat (a on to nije, nema ga registrovanog ni u jednoj advokatskoj komori Srbije), koji je pre prodaje dao ponudu u ime svoje firme, a ne u ime firme Serbia Jeanci, kojoj je prodat poslovni centar u Leskovcu?

– Zašto u dokumentaciji nigde nema ponude Serbia Jeanci?

– Zašto je stečajni upravnik prodao poslovni centar u Leskovcu, a tek onda, sledećeg dana obavestio o ovoj prodaji stečajnog sudiju i Odbor poverilaca, kad je po Zakonu o stečaju morao da uradi obrnuto?

7. I poslednje pitanje je po našem mišljenju oduvek bilo ključno za razrešenje pljačke Srboleka i naše perspektive kao njegovih bivših radnika i akcionara, a danas poverilaca – zašto licence i registracije lekova nisu ušle u procenu vrednosti imovine stečajnog dužnika Srbolek AD kao intelektualna svojina, i zašto su prodate po bagatelnoj ceni odvojeno od 1,1 milion dinara odvojeno od proizvodnih pogona? Pritom je proizvodni pogon u Kraljevića Marka 2 prodat kao nekretnina po bagatelnoj ceni od 35 miliona dinara, a zgrada u Sarajevskoj se u poslednjem oglasu nudila na prodaju po bagatelnoj ceni od 208 miliona dinara. Jasno nam je da su se tajkuni koji su doveli do propasti Srboleka između sebe dogovorili ko će dobiti licence i registracije kako bi Srbolekove lekove proizvodio negde drugde, a ko će dobiti nekretnine na najboljim lokacijama u Beogradu, sve kao „odvojene celine“ po bagatelnim cenama. Nije nam jasno zbog čega u realizaciji ovog dogovora učestvuju sud i stečajni upravnik, na štetu poverilaca?

Skupštinu smo organizovali da bi smo smenili nezakoniti Odbor i našli rešenje za navedena pitanja. Naša borba protiv pljačke Srboleka uskoro ulazi u desetu godinu. Verujemo da je svima jasno da nam ne pada na pamet da odustanemo.

Autor je predsednik Odbora poverilaca Srbolek AD – u stečaju izabran 12. juna 2014. godine