Borba za vladavinu nad balkanskim carstvom Slovena

Za to angažovao je, nikog drugog, nego francuskog astrologa Morisa Privata, kome su među mušterijama bili i predsednik višijevske vlade kao i većina službenika K’ de Orseja. Privat se u svom proroštvu osvrnuo na više stvari, a posebno je bio izričit prema partizanskom vođi Jugoslavije, Josipu Brozu Titu. „Čuvaj se, Tito“, poručio mu je Privat, što je redakcija nedeljnika uzela i kao naslov teksta. „Kada Mars bude na najudaljenijoj tački od Zemlje, naići će olujni oblaci iznad glave jugoslovenskog maršala. Čini se da preti ustanak monarhista. Monarhistička ideja, uglavnom dolazi ponovo u modu. Novo krvavo doba, međutim, nastupiće tek posle 1963“, prorokovao je francuski astrolog.

Istina je da je Tito te godine kao i ranije bio suočen sa revanšističkim monarhističkim pokretima, ali tmurni oblaci će doći tek sa druge, do tada savezničke strane. Od Staljina.

Sedam decenija posle zvaničnog raskida jugoslovenskih komunista sa sovjetskom Komunističkom partijom i „izbacivanjem“ jugoslovenskih komunista iz evropske „komunustičke porodice“, još nisu razjašnjene sve okolnosti ovog sukoba koji je imao istorijske posledice na odnose između komunističkih partija i prirodu svetskog komunizma. Od tog momenta u svetskom komunističkom pokretu, zahvaljujući Titu, postojaće „komunistički nacionalizam“, a zajedno s njim i jugoslovenska verzija „komunizma s ljudskim likom“.

Jedno, čini se, najverovatnije objašnjenje razloga razlaza Tito – Staljin tiče se raskola u pitanju ko će kome biti nadređen i koliko će ko imati samostalnosti u međunarodnom komunističkom pokretu. To se pitanje prelamalo preko planova za stvaranje Balkanske federacije u koju bi ušle Jugoslavija, Bugarska, Albanija, a kasnije i Grčka. To je plan koji duboko privlači i intrigira Tita. Pred njim je mogućnost da bude na čelu slovenske države koja bi bila uvećana reinkarnacija „Dušanovog carstva“, a on na njenom čelu kao nesporni imperator jedinstvene teritorije koja će preći granice i spojiti nekadašnju Vizantiju i Rim.

Ratne pripreme za federaciju

Tito je želeo da nesporno bude na čelu takve države. Staljin je imao druge planove. Balkanska federacija trebalo je da bude samo forma preko koje bi Staljin ostvarivao svoju nespornu vodeću ulogu i dominaciju nad evropskim komunističkim državama.

U razgovoru koji smo vodili sa Vladimirom Velebitom, formalno zamenikom jugoslovenskog ministra spoljnih poslova u vreme razlaza za Staljinom, a u stvarnosti prvim čovekom Titove diplomatije, Velebit nam je skrenuo pažnju na različita viđenja vođenja Balkanske federacije.

– Staljin je želeo da napravi neku vrstu kolektivnog rukovodstva Balkanske federacije. Tu bi se na njenom čelu rotirali Tito, Hodža i Dimitrov, na godinu ili na dve godine dana. Titu nije padalo na pamet da pristane da bude jedan od trojice, pošto je osnovano smatrao da jugoslovenski komunisti imaju presudne zasluge za uspeh revolucija u Albaniji i Bugarskoj. Osim toga, Tito je smatrao da je njegova vojna superiornost u poređenju sa Hodžom i Dimitrovim takve prirode da ne dolazi u obzir njegovo podređivanje njima. Moglo je da bude samo obrnuto. Tito je, stoga, počeo da se distancira od Staljinovog modela federacije, čim je uvideo kakvi su Staljinovi planovi u njenom pogledu, rekao je Velebit.

Velebit je tvrdio da je „Tito, kao i svi mi, hteo je prijateljstvo i najužu saradnju, ali ta tesna saradnja ne znači dominacija. Od nas se, međutim, tražila potpuna potčinjenost njihovoj dominaciji. Staljin je želeo Balkansku federaciju u kojoj bi Tito, a tako i naše rukovodstvo, bili samo njen šrafčić, potčinjen njemu. Tito, a ni mi svi, nismo to hteli“.

Tito od početka, još od Pete zemaljske konferencije, vodi balkansku, a ne samo jugoslovensku, borbu. NJegovi izaslanici su svuda među balkanskim državama koje planira za svoje carstvo – Albaniji, Grčkoj i Bugarskoj.

Bilo je više projekata Balkanske federacije čak i u okviru same Kominterne. Kominterna je objavljivala glasnik „Balkanska federacija“ na francuskom, u kome je pisao drugi, lični Staljinov kandidat za lidera te federacije, Mustafa Golubić. Titovu strast ka njoj ojačali su španski borci za koje je ona bila nezamenljiva himera revolucionarne borbe na Balkanu. Kominterna je stvarala svoje prikrivene centre u Beču i Beogradu sa zadatkom da afirmišu spiritualnu prirodu Balkana i na duhovnom planu pridobiju ljude za formiranje Balkanske federacije.

Staljin i Tito radili su na stvaranju Balkanske federacije, ali svaki je imao u glavi svoju ideju o njoj. Putevi njenog stvaranja i njeno funkcionisanje bili su glavni razlog zbog koga su se razišla dvojica komunističkih lidera. Tito je jedini na kraju rata imao pobedničku i dostojnu poštovanja armiju. NJegovi ljudi, Dušan Mugoša i Miladin Popović su ratni guverneri Albanije, a pomaže u kontroli im pomaže Svetozar Vukmanović Tempo koji je u Makedoniji. On tu obučava i grčke partizane koji će i nakon rata nastaviti borbu za dominaciju u Grčkoj.

U Grčkoj, solunski partizani su pod značajnom Titovom kontrolom. Kada komunistički pokret pobedi u Grčkoj, postoji mesta i za nju u novoj slovenskoj državi od Trsta do Soluna, kojoj će Tito biti na čelu. Oslobodilačke divizije grčkih partizana formiraju se u Makedoniji pod Tempovom kontrolom i nadzorom instruktora CK KPJ Dobrivoja „Bobija“ Radosavljevića, koji će imati odlučujuću ulogu u svrgavanju Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu. Titovu vojsku u grčkim uniformama vodi Markos Vafiadis koji će osloboditi Solun.

Pored toga, Tito je Albancima imao da ponudi još nešto – ujedinjenje Albanaca s Kosova i Albanaca iz Albanije u komunističkoj federaciji, kojoj na čelu neće biti ni srpski, ni albanski kralj. Tito je posle rata za ambasadora u Tirani postavio svog glavnog čoveka za „izvoz revolucije“, Josipa Đerđu. On će kasnije biti ambasador na najosetljivijim mestima: Indiji, Egiptu, Alžiru u vreme kada se u tim zemljama budu kovali i ostvarivali oslobodilački planovi.

Bugarska skoro da nije imala nikakve vlastite snage, pa je Georgi Dimitrov bio snažno bio na Titovoj strani, još iz doba predratnog zajedničkog rata u Kominterni. Kada definitivno bude potpisan sporazum o prijateljstvu sa Bugarskom, Dimitrov će dati Titu celu Pirinsku Makedoniju.

Gutanje Albanije

Na poslednjem susretu Tita i Staljina 27. maja 1946. Tito je rekao Staljinu da on traži Egejsku Makedoniju i Solun. Staljin se nije usprotivio, a Molotov je podržao ovu ideju jer je Solun drevni „slovenski grad.“ Već tada počinju razmimoilaženja o balkanskoj federaciji, koje će kulminirati konačnim raskidom 28. juna 1948. i izbacivanjem Jugoslavije iz Kominforma.

Tito, međutim, posle ovog sastanka, nikada više neće želeti da vidi Staljina i to naredne pune dve godine, sve do njihovog definitivnog razlaza.

Već 1. avgusta 1947. Tito i Dimitrov potpisali su na Bledu sporazum o prema kome bi se Jugoslavija i Bugarska ujedinile u labavu carinsku uniju, a Ugovor o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći 27. novembra 1947. godine u Varni, za vreme Titove posete Bugarskoj. Zapad je uvideo ovaj napor jugoslovenskog lidera koji bi mogao da na kraju dovede do nove komunističke federacije koja se prostire od Italije – Trsta, do juga Mediterana – Soluna. Potencijalno, bila bi to najveća država južnoslovenskih naroda još od Dušanovog carstva.

U januaru 1948, preduzeta su dva koraka bez znanja Moskve. Prvi je bila konferencija za štampu Georgi Dimitrova 18. januara o mogućnosti federacije i carinske unije istočnoevropskih „narodnih demokratija“, uključujući tu i Grčku u kojoj se očekivalo stvaranje takvog režima.

Drugi je bio Titov poziv Enveru Hodži da se saglasi sa raspoređivanjem jugoslovenske divizije u Albaniji, zbog mogućnosti grčke invazije na Albaniju podržanu zapadom, na šta je albanski lider pozitivno odgovorio. To je bio samo zvaničan razlog, a pravi, kako navodi Milovan Đilas, bila je Titova namera da iskoristi ove snage da se učvrste jugoslovenske pozicije u Albaniji, bojeći se da će izgubiti oslonac u Albaniji zbog sve većeg sovjetskog učešća u albanskim unutrašnjim pitanjima.

Kada je sovjetsko rukovodstvo saznalo za Titov plan da pošalje vojsku u Albaniju, ono ga je oštro osudilo u telegramu koji je sovjetski ministar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov poslao Titu. Tito je odustao od raspoređivanje jugoslovenske vojske u Albaniji, ali to nije umanjilo Staljinov bes. Zato je u moskovskoj „Pravdi“ od 28. januara iste godine objavljen članak u kojem je Dimitrov oštro kritikovan, a zatim je u nastavku dato objašnjenje da istočnoevropskim i balkanskim državama nije potrebna veštačka i problematična federacija.

Staljin je pozvao Tita da dođe u Moskvu u februaru 1948. Tito je poslao Edvarda Kardelja i Vladimira Bakarića, a sam nije hteo da ide. Treći član delegacije bio je Milovan Đilas, koji je ranije već bio u Moskvi, sa vojnom delegacijom, pa je samo produžio svoj boravak. Đilas je bio pozvan da razjasni politiku Jugoslavije prema Albaniji.

Tada mu je Staljin, pokazujući gestom ruke izričito rekao da on nema ništa protiv da Jugoslavija „proguta Albaniju“, i to „odmah“, „što pre to bolje“. Večera kod Staljina počela je u 10 sati uveče i trajala do 4 ujutru. Počela je jednom o Staljinovih bizarnih šala: svako je trebalo da kaže kolika je napolju temperature. Za koliko stepeni promaši, toliko votki mora da popije. I pri pići, iako oslabeo, Staljin je registrovao svaki nagoveštaj neslaganja s njegovim mišljenjem. Tada je oduševljeno govorio o atomskoj bombi kao „moćnoj stvari“, da bi mesec dana kasnije rekao je Sovjeti imaju i da je „mnogo bolja od američke“. Večera je bila napeta, sa dugim pauzama između tema, u kojima se činilo da nešto veoma važno i bitno ima da se kaže. Ali to je ostalo neizgovoreno, sve do sastanka 10. februara na kome će biti i bugarska delegacija.

Koba ne može da se uzdrži

Sastanak je počeo uveče u 9 sati u Kremlju. Bilo je jasno već od početka da je njegova svrha da pokaže da se nikakvi odnosi među komunističkim partijama ne mogu stvarati bez saglasnosti sa Sovjetskim Savezom. Staljin je bio domišljat i inventivan u govoru. „Hteli ste da zablistate novim rečima“, optuživao je. Na pravdanja da će greške biti ispravljene, bio je zajedljiv: „Bavite se politikom 50 godina i ispravljate greške?“ Posle bure, dolazi smirivanje u kojem priznaje i sovjetske greške. Kada je obavešten da su ugovori poslati u Moskvu i da nije stigla nikakva primedba, reći će: „I mi pravimo gluposti“.

Onda se ponovo vraća svojoj nepopustljivoj ljutini, obraćajući se Dimitrovu: „Koješta! Zatrčali šte se kao komsomolac. Hteli ste da zadivite svet, kao da ste još uvek sekretar Kominterne. Vi i Jugosloveni ne javljate ništa šta radite, nego mi sve doznajemo na ulici – stavljate nas pred svršen čin!“

Kardelj je crven u licu. Staljin viče na njega: „To nije kod vas greška – nego stav, da stav!“ Opet mu saopštava: „Šta mislite, da će Britanija i Sjedinjene Države – Sjedinjene Države, najjača država na svetu – dozvoliti da im budu prekinute saobraćajne arterije u Sredozemnom Moru! Koješta. A mi flote nemamo. Ustanak u Grčkoj treba stišati, i to što pre.“

Sastanak je završen posle dva sata, ali ovoga puta nije bilo Staljinovog poziva na večeru. „Moram priznati da sam osetio žalost i prazninu zbog toga – toliko su u meni još bile jake ljudske, sentimentalne naklonosti prema njemu“ zabeležio je Đilas.

Lavrenije Berija, Staljinov šef ministarstva unutrašnjih poslova, zabeležio je 12. februara 1948. posle Staljinovog susreta s bugarskom i jugoslovenskom delegacijom, u svom „Dnevniku“, koji je nedavno objavljen u Moskvi, da se „Koba nervira“. „Ponovo problemi s Jugoslovenima. Sada su oni u Moskvi, zajedno s Bugarima. Nema jedinstva, a prosto rečima ne možeš da ga postigneš. Koba se dugo uzdržavao, ali danas nije i sve je sve rekao i nije se uzdržao“. Berija će kasnije navesti da Staljin naziva Tita „se…nja“ kada god ga pomene.

Prvo pitanje sa ovog sastanka jeste kolika je doista bila Staljinova zabrinutost da bi koraci koje preduzimaju Beograd i Sofija mogli da budu iskorišćeni od strane SAD i Velike Britanije protiv interesa SSSR-a, odnosno da ojačaju „tvrdu liniju“ sovjetskih protivnika na predsedničkim izborima u SAD i izborima za Predstavnički dom u jesen 1948. Staljin je imao izvesnih razloga zabrinutost ove vrste, ali više zbog svojih planova. U to vreme, Sovjeti su intenzivno radili na stvaranju svoje nuklearne bombe. U februaru došlo je do komunističkog prevrata u Čehoslovačkoj, a tri meseca kasnije došlo je do velike Berlinske krize.

Drugo pitanje je poreklo Staljinove izjave o stvaranju tri federacije: poljsko – čehoslovačke, mađarsko – rumunske bugarsko – jugoslovenske – albanske. Staljin izneo ovu ideju kao protivpredlog na Dimitrovljevu ideju o stvaranju federacije svih istočnoevropskih komunističkih država. To stvara sumnje da je Staljin izneo ovaj predlog samo da bi „potopio“ Dimitrovljevu ideju, jer je jedino izričiti i specifičan bio dok je govorio o Balkanskoj federaciji. Staljin je tražio da prvo dođe do ujedinjenja Bugarske i Jugoslavije, a da im se kasnije priključi Albanija. On je bio izričit, do ujedinjenja Bugarske i Jugoslavije treba da dođe odmah i bez odlaganja. To je bilo fundamentalno drugačije od Titovog plana, koji je želeo prvo ujedinjenje sa Albanijom, a zatim sa Bugarskom. To otvara pitanje da li je Staljin doista bio za scenario hitne federacije s Bugarskom i zašto ukoliko jeste? Smatra se da je stvaranje bugarsko – jugoslovenske federacije bio Staljinov pokušaj da pacifikuje Tita preko poslušnijeg bugarskog rukovodstva.

Ko napušta Grčku

Treće pitanje je kako je postavljeno pitanje pokreta grčkih partizana tokom sastanka 10. februara? Sva svedočanstva ukazuju na to da je ono postavljeno u kontekstu Albanije. Staljin je počeo da izražava svoju sumnju u sudbinu grčke gerile odgovarajući na Kardeljev zaključak o opasnosti invazije Albanije iz Grčke. Nema indicija koja ukazuju da je Staljin planirao da na ovom sastanku raspravlja o grčkim partizanima. Beleške jugoslovenske i grčke strane razlikuju se od onoga što navodi Berija u svojim dnevnicima. Dok Đilas navodi da je Staljin navodio na to da borba grčkih partizana nema šanse, Berija tvrdi drugo.

Berija beleži 17. juna 1948, dakle samo 10 dana pre usvajanja Rezolucija IB-a: „Tito se nedopustivo ponaša. Englezi znaju da isteraju svoje u odnosima s ljudima. Tito nam u Grčkoj već pravi probleme. Znači, slizao se s Londonom. Uvek je to otuda dolazilo. Potvrđuje to i obaveštajna služba. On ne može otvoreno da se zbliži s Londonom, narod to neće da dozvoli. On i nas ruši. Tu realno ništa ne može da se uradi.

Mene bi zadovoljila Titova neutralnost, ali Koba je računao na uspeh u Grčkoj i više ne želi uopšte da sluša o Titu. Ponavlja da je on dugo pregovarao, pisao pisma, a on sero…nja, ide s Kardeljem. Kobu je nemoguće zaustaviti, ako bude hteo da ide na krajnje mere“.

Berija već tu insinuira na Titovo povezivanje s Londonom i da on zbog toga napušta podršku grčkim partizanima. On ističe da bi njega samog zadovoljila „Titova neutralnost“ ne objašnjavajući dalje šta ona znači. Ovo pitanje postaviće se nakon Staljinove smrti 1953. kada će Berija biti inicijator ideje pomirenja s Titom i predloga za nemačkim ujedinjenjem. Berija je 6. jula 1952. zabeležio: „Tito je istupao u Zagrebu, gde nas je nazvao imperijalističkom državom. To je potpuni i otvoreni raskid. Umesto Komunističke partije, biće Savez komunista. To je sve umetnička lakirovka, hoću – neću. Partija, to je sve jasno. A s Titom nije mi sve jasno. On je možda i mućak, ali to je druga država. Koba se lomi na nacionalnom pitanju. LJudi se razvijaju, raste ponos, karakter igra ulogu. Mi ne možemo da im začepimo usta, a tu su i Amerikanci sa svojim dolarima. A mi imamo nove neprijatnosti.“.

Pošto je veoma brzo nakon toga uklonjen i likvidiran, Berija nije mogao da realizuje ove planove, niti da razjasni svoje sumnje i nedoumice koje je imao prema Titu.

Kardelj denuncira Velebita

U pismu Centralnog komiteta Sovjetske komunističke partije SKP(b) Centralnom komitetu KPJ, poslatom iz Moskve 27. marta 1948. godine, pominje se pod tačkom 3 i Vladimir Velebit, kao jedan od špijuna u aparatu Ministarstva inostranih poslova Jugoslavije.

„Netačna je izjava drugova Tita i Kardelja, da su se drugovi Kardelj i Đilas pri susretu sa drugom Molotovom, u svojim sumnjama u pogledu Velebita ograničili samo na primedbu kako im „kod Velebita nije sve jasno“. U stvari, u razgovoru ovih drugova sa Molotovom govorilo se da se u Velebita sumnja kao u engleskog špijuna. Vrlo je čudno što drugovi Tito i Kardelj uklanjanje Velebita iz aparata Ministarstva inostranih poslova identifikuju sa njegovom propašću. Otkuda takva bolećivost prema engleskom špijunu koji je uz to nepomirljivo neprijateljski raspoložen prema Sovjetskom Savezu“ navedeno je u ovom pismu.

To pismo Tito je dao Velebitu da ga pročita kada je došao na uobičajeno jutarnje referisanje o spoljnoj politici. O tim okolnostima, razgovarali smo u više navrata s Velebtom, od kraja 90-ih pa do njegove smrti 2007. godine.

„Staljin i Molotov poslali su pismo jugoslovenskoj partiji u kojem optužuju partiju da vodi svoju antisovjetsku politiku i da ima ljude kao što sam ja, koji su poznati engleski špijuni. On je pomenuo ne samo mene, nego pomenuo i ambasadora LJubu Leontića, koji je bio prvi ambasador u Britaniji. Ali, glavna optužba je pala na mene. Inače je optužio našu partiju kao nedemokratsku, kao uobraženu, da se previše hvali onim što je uradila, a da u stvari nismo za pobedu nad NJemcima ništa više uradili od drugih partija u Poljskoj, u Mađarskoj, u Rumuniji. Kritikovao je naš stav prema seljacima, jer mi nismo vršili kolektivizaciju sela, nego smo ostavili seljacima zemljište, koje su oni mogli i dalje da obrađuju kao privatni vlasnici, što je po mom mišljenju bilo jedino pametno, i na koncu konca, tako smo i bili odgovorni seljacima, jer smo mi pobijedili u ratu pomoću seljaka. Ako se danas tačno analizira ko je doprineo svojom krvlju najviše do pobjede NOB, to su seljaci, i to srpski seljaci, a nisu građani, a najmanje radnici, rekao nam je Velebit

Njemu je Tito pokazao pismo kada je došao kod njega na jutarnje referisanje i kad je hteo da mu pokaže telegrame iz torbe. „Tito je rekao: „Nemoj danas. Danas imam druga posla. Evo ti pisma koja smo dobili iz Sovjetskog Saveza, pa pročitaj“. I ja sam seo i pročitao. On me pita: „Šta misliš o tome?“ Ja sam razumeo, što se mene tiče, osnovna je stvar da se uklonim iz ministarstva, jer nema smisla da nemamo diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom radi mene. Ali da bi to pred zapadnim silama izgledalo normalnije, ja ću izmisliti jednu bolest i dogovoriću se sa Titovim lekarom da saopštimo da zbog toga podnosim ostavku. Ja sam otišao kod doktora, i on je rekao neka kažem da imam neke želudačne teškoće trajnog karaktera. Posle sam otišao kod Šubašića i podneo sam mu ostavku“, rekao je Velebit.

On nije siguran koji su bili razlozi da bude naveden u pismo kao engleski špijun, ali je imao nekoliko pretpostavki:

„Nisam ni znao da su ljudi kao što su Staljin i Molotov uopšte znaju za mene, ali, imam svoju teoriju. Prvo je da sam davao Rusima podatke za vreme prvog mog boravka u Londonu. Kad smo se vratili u Beograd, i kad sam počeo da radim u ministarstvu inostranih poslova, došao je ruski agent i tražio da nastavim posao ruskog obaveštajca. Ja sam to odbio. To mi je prva velika greška. Druga stvar je bila što sam ja imao jednu prijateljicu, da tako kažemo, u Londonu, našu državljanku, koja je bila u službi kraljevske vlade. Ne znam zbog čega, optužili su je da je ona engleska špijunka. I jednom prilikom, u Parizu Kardelj je, kad ga je Molotov pitao da mu da karakteristiku o ljudima u inostranim poslovima i kada je došlo na red pitanje o meni, rekao da ima kod mene nekih neraščišćenih stvari. A u te neraščišćene stvari naveo je moje druženje sa tom ženom u Londonu. I to je, naravno, Molotov zabilježio. To je bio drugi razlog. A treći je bio problem s mešovitim preduzećima. Kada je naša vlada zaključila da se stvaraju sovjetsko-jugoslavenska poduzeća, prvo je dogovoreno je da se stvori jedno za plovidbu Dunavom i za civilno vazduhoplovstvo. Kidrič je mene pozvao i rekao da je vlada odlučila da ja vodim pregovore. Kada sam dočekao ruskog pregovarača, koji je došao sa svojom ekipom iz Moskve, ja sam ga pozdravio i rekao sam mu na prvom sastanku da smatram da je potrebno da se prvo dogovorimo o metodima saradnje, na koji način ćemo sarađivati. A on me je, ovako, belo pogledao i kaže: „Kakvi metodi? Ja imam već gotov ugovor“. A znao sam da su oni već takve ugovore sklopili sa Rumunima i sa Mađarima, pa sam od naših predstavnika u Mađarskoj i u Rumuniji tražio i dobio kopije, koje sam imao spremne za razgovor. Video sam da su ugovori takvi da daju Rusima velika prava, a drugima ostavljaju samo dužnosti, pa sam mislio da je to možda stvoreno zbog toga što su tamo još uvek buržoaske vlade, i da kod nas neće tako postupati. NJegov nacrt ugovora koji je predložio bio je isto takav kakav je bio prema Mađarskoj i prema Rumuniji. Ponovo sam ga pozvao i rekao sam mu: „Gospodine, ja to ne mogu da prihvatim, to je suprotno našoj koncepciji. Ako želite da nastavimo razgovore, izvolite da počnemo da se dogovorimo o principima saradnje. On je rekao da nemamo šta da se dogovaramo i da ide natrag. I otišao je. Tako sam ja bio opet krivac koji je onemogućio stvaranje tih mešovitih društava. To su dosta jaki argumenti koji njima daju određeno, recimo, obrazloženje zašto su smatrali da im nisam potpuno njima naklonjen“, objasnio je Velebit.

Tu nije pomoglo ni to što je pre rata praktično bio obaveštajni rezident Kominterne, radeći sa rezidentom Kominterne Josipom Kopiničem.

„Kominterna je trebalo da bude udruženje ravnopravnih komunističkih partija, a NKVD je čisto obaveštajna služba Sovjetskog Saveza. NKVD je polazio sa stanovišta da je Sovjetski Savez primaran i da su svi drugi dužni da čine sve u interesu Sovjetskog Saveza, a nije bilo pitanje da li je to takođe interes i ove druge strane. Ja sam onda čvrsto stajao na stanovištu da, ako smo mi samostalne države i u samoj samostalnoj državi imamo svoju vlastitu Komunističku partiju koja se zasniva na našim uslovima, onda smo mi ravnopravni i ni jedna stranka, zbog svoje brojčane nadmoći, makar ona imala milione članova, a druga samo desetine hiljada, nema pravo da mi diktira moju politiku“, tvrdio je Vladimir Velebit.

Meklin opet pomaže Titu

U vreme prve Berijine napomene, 2. aprila 1949. kada je saznao da Amerikanci planiraju formiranje NATO-a, Berija je ponovo nazvao Tita „ser…om“. „Položaj je težak, a u Grčkoj se stvari ne poboljšavaju, potrebno je ukidanje blokade Berlina, a u Koreji je potrebno da se ide na konflikt sa Amerikancima“.

U objašnjenju, priređivač je naveo da je od leta 1948. Jugoslavija prestala da pruža pomoć Grčkoj Narodnooslobodilačkoj armiji, a više od toga, „kraljevska vojska je dobila udobnu mogućnost da deluje s teritorije Jugoslavije“.

Nešto kasnije, posle posete generalnog sekretara grčke KP Zaharidiasa Staljinu, Berija je ponovio da se stvari tamo pogoršavaju. Tito je opet „ser…nja“, ali Berija smatra da bi bilo bolje „poboljšati odnose s Titom, jer bez Jugoslovena Grčka ne može da se održi. Amerika neće dati“.

O ovome postoji malo poznato svedočanstvo američkog novinara Sajrusa Sulcbergera o Titovom odnosu prema Grčkoj.

U trenutku kada razmatra da uputi pomoć Jugoslaviji, tadašnji šef Odeljenja za političko planiranje u Stejt departmentu, DŽordž Kenan tražio je da se razjasni najveća protivurečnost koja se u tom trenutku pojavljivala u odnosima Jugoslavije i Zapada: Grčka. Dok su se zapadne vlade spremale da potpišu trgovinske sporazume sa Titom, one su istovremeno morale da grčkoj vladi podmiruju troškove rata protiv ustanika koje je najviše pomagala upravo Jugoslavija. Budući da je pritisak IB na jugoslovenskim granicama sve više rastao, da su incidenti i pokreti sovjetskih trupa bili sve učestaliji, postalo je jasno da Jugoslavija mora da učini prve ustupke i delima doprinese normalizaciji odnosa sa Zapadom.

Zadatak da reši ovo delikatno pitanje dobio je bivši šef savezničke vojne misije pri Vrhovnom štabu i Titov ratni drug, Ficroj Meklin. On je u proleće 1949. bio samo član britanskog parlamenta tako da se britanskom Forin Ofisu činio kao podesna ličnost, pošto će ga Tito ionako posmatrati kao neslužbenog predstavnika britanske vlade, a ako se naljuti na njegove predloge, Forin Ofis bi mogao bez ikakvih diplomatskih komplikacija da se ogradi od njega. London je znao da su iz grčke vojske i Komunističke partije već uklonjeni „titoisti“ kao i da je pomoć ustanicima naglo smanjena, pa su zaključivali da Titu neće biti teško da tu pomoć i formalno prekine.

U pripremama Ficroja Meklina za razgovor s Titom, Forin Ofis je razradio uputstva za varijante, koje bi Meklin trebalo da primeni, a koje su zavisile od toka razgovora i od toga hoće li Tito: a) tvrditi da uopšte ne pomaže grčke partizane b) smatrati Meklinove stavove nedopustivim iznuđivanjem ustupaka ili c) voditi srdačnu konverzaciju, bez prigovora. Za ovu treću opciju, bilo je predviđeno da Tito proširi listu zahteva i Titu ukaže na potrebu obustavljanja neumerene kampanje protiv „imperijalističkih ratnohuškača“.

Kako je tačno protekao razgovor između Tita i Meklina teško da će se ikada saznati, jer je, navodno na Titov zahtev, Forin Ofis, opet navodno, uništio Meklinov izveštaj. U arhivi Forin Ofisa nalazi se prepiska o pripremama za ovaj razgovor koji je održan početkom maja 1949. u Beogradu. Jedinu verziju toka razgovora ponudio je Sajrus Sulcberger. On je u svojim sećanjima, objavljenim mnogo godina kasnije, naveo da mu je, ubrzo posle susreta Tita i Meklina, američki ambasador Kevendiš Kenon u najstrožim poverenju otkrio tok razgovora: da je Tito obećao Maklinu da će ubuduće grčke partizane da prima samo kao izbeglice i prekinuti snabdevanje ratnim materijalom i zabraniti im povratak u Grčku. Budući da je i sam bio pod zakletvom, Kenon ovo nije ni javio Vašingtonu, plašeći se slanja depeše, pa čak i diplomatske pošte. Zato je čekao priliku da ovu novost lično prenese državnom sekretaru Dinu Ačisonu.

To je bio prvi korak ka okretanju Jugoslavije i Tita svojim novim zapadnim saveznicima, pa će Tito biti jedini komunista kome će Amerikanci od tada biti pokrovitelji i zaštitnici.  

Vladimir Velebit: Tito i rizik

Kada je došlo do sukoba sa Staljinom, stvara se Goli otok gde se izoluju pristalice Sovjetskog Saveza. Kako na to gledate?

– Ja smatram da je bila odbrana naše države od onih koji su bili tako zaslepljeni svojom odanošću Sovjetskom Savezu, koji su bili spremni da rade protiv svoje vlasti i protiv svog državnog sistema. Potreba njihove izolacije, ma koliko ja bio protiv tog metoda, bila u onom momentu opravdana. Nije, međutim, bilo opravdano postupanje policije na Golom otoku, maltretiranje i nehumano ponašanje prema pritvorenicima ili osuđenicima.

Kako se Tito, po vašem mišljenju, držao u tom sukobu? Ipak je Staljin ogroman vođa, Sovjetski Savez ogromna država. Šta je Jugoslavija – državica, a na njenom čelu Tito mašinbravar?

– U tome i jeste Titova veličina, što je on kao šef jedne relativno male stranke u jednoj maloj i srazmerno slaboj državi, smeo da kaže Sovjetskom Savezu: „E, dalje nećemo na taj način. Mi ne dozvoljavamo da se nama gospodari, da neko nama dominira. Ako ste za prijateljsku saradnju, jesmo za to“.

Da li ste razmišljali o tome kako se Tito usudio da pruži otpor, otkuda mu to, kako?

– On je bio jedan vrlo hrabar čovek. Hrabar i odlučan, i spreman ako treba i na žrtve.

Šta to govori, po vašem mišljenju, o njemu kao političaru?

– Svaki političar mora da preuzme rizik, jer inače ne bi bio političar. Titova spremnost bila je, ne samo da preuzme neki apstraktan rizik, nego jedan vrlo opipljivi, vrlo stvaran rizik, jer retko je koji državnik u prošlom stoleću bio u takvoj situaciji kao što je bio Tito. On ne samo da je bio ugrožen od strane Sovjetskog Saveza, nego od svih zemalja koje su bile pod dominacijom Sovjetskog Saveza. Jugoslavija je bila okružena zemljama kao što je Mađarska i Rumunija, koje su bile sateliti, koje su potpuno slepo slušale naređenja Sovjetskog Saveza. A s druge strane, bili smo u sukobu sa kapitalističkim svetom, tako da je Titov stav značio svesno srljanje u izolaciju. Nama je trebalo nekoliko godina da se dogovorimo sa zapadnim saveznicima da nam bar oni daju ekonomsku pomoć, koja je nama i te kako bila neophodna, jer smo se u obnovi Jugoslavije bili potpuno orijentisali na Sovjetski Savez i na zemlje „narodne demokratije“. Ali, to je 1948. bila potpuno bezizlazna situacija, da bi povinovanje Staljinovim zahtevima bio sasvim razuman, odnosno najrazumniji čin. Tito je pristao da bude plati cenu izolacije, ali i da nađe izlaz iz te nemoguće situacije. To mu nije bilo prvi put i po tome je bio veliki političar. Druga stvar su deformacije koje su kasnije usledile kod njega usled opijenosti vlašću i tim uspehom. To je pitanje kako političar treba da se nosi sa svojim uspehom.