Borba za život i sa birokratijom: Komisija teško bolesnog onkološkog pacijenta „pregleda“ na parkingu

Za to vreme ona bije bitku na još jednom frontu – da desetogodišnjoj ćerki obezbedi koliko-toliko normalan život u izuzetno teškim okolnostima, piše N1.

Ne zna se šta je teže iz priče naše sagovornice. Da li to kada kaže da dragoceno vreme koje joj je ostalo sa suprugom troši na ispunjavanje birokratskih propisa, obilazak šaltera, lekara i prekucavanje medicinskih izveštaja.

Ili kada objašnjava kako mora da iznajmi sanitet da ga nepokretnog i u teškom stanju odveze na komisiju za invalidsku penziju, da bi doktorka izašla na parking i kroz otvorena vrata saniteta pogledala pacijenta i uverila se da je on zaista u teškom stanju kao što piše u svim medicinskim izveštajima mnogobrojnih lekara, koje ima pred sobom.

Jasminin suprug boluje od karcinoma koji je uznapredovao, metastazirao na više mesta i doveo do dodatnih komplikacija i dijagnoza koje otežavaju njegovo zdravstveno stanje. Imao je više operacija, čije posledice su otvorene rane koje nisu zarasle.

Na bolovanju je i u bolnici. Jasmina je obaveštena da je za produženje bolovanja potrebno da dođe na kontrolu sa novim nalazom urologa. Na kontrolu ide ona, pošto njen suprug ne može da hoda. A kada izađe iz bolnice moraće da ga vodi na novi pregled kod urologa, zbog tog još jednog papira.

Suprug ove Novosađanke ne može da se kreće, neophodno mu je previjanje četiri puta dnevno da ne bi došlo do infekcije, održavanje lične higijene u stanu koji ima kadu je – neizvodljivo. Ono što bi bilo logično rešenje u ovom slučaju – palijativna nega – za našu sagovornicu je nedostižno.

Zbog toga je bila prinuđena da supruga smesti u privatni dom, kako bi dobio adekvatnu medicinsku negu.

Novac za dom mora sama da nabavi svakog meseca, jer zahtev za tuđu negu i pomoć, koji je podnela, još nije obrađen.

Kako su joj rekli, to je procedura koja zahteva vreme. A vreme je ono što njenoj porodici nedostaje.

Sama mora da se postara i da nabavi novac za injekcije fraksiparina, koje su preko potrebne za pacijenta sa dubokom venskom trombozom, pošto njen suprug ne može da ih dobije o trošku RFZO.

„Sve je do sistema. Nije to do lekara. Veći deo ljudi koji radi po bolnicama su predivni ljudi“, ističe naša sagovornica i dodaje da je sistem nakaradan, a da pacijenti i njihove porodice to prihvataju „to je tako“ i „to se podrazumeva“.

Napominje da lekari koliko mogu i kada mogu izlaze u susret, ali da nije uvek do njih.

„Kada se jedan član razboli, ubija se cela porodica“

Mihnjak pita zašto mora da sedi u čekaonici i čeka da je doktorka primi da bi prekucala nalaze svih drugih lekara i unela u karton, umesto da za to vreme bude sa svojim suprugom.

„Postoje stvari koje lako mogu da se drugačije organizuju? Može taj nalaz da se skenira, pošalje i prekuca, ili može da se ostavi sestri na šalteru i da lekar u jednom delu svog radnog vremena unosi to u karton“, predlaže naša sagovornica.

Pita i zašto nema palijative u Srbiji, koja bi im omogućila da nastave život i da sa bolesnim članom porodice imaju „najlepši odnos pred kraj“.

„Kada se jedan član razboli, ubija se cela porodica. Sve trpi, i posao i dete“, napominje naša sagovornica.

Pita i kakva je to briga za porodicu, o kojoj se priča.

„Šta moje dete ima od toga? Ko brine za moje dete da li treba i može da ide kroz sve ovo, kakve će posledice imati“, pita Jasmina.

O tome brine samo ona. I dok se bori za život supruga, da obezbedi finansijska sredstva, da nabavi, posloži i na vreme preda sve papire koje zahteva sistem, bori se i za koliko-toliko normalan život svoje desetogodišnje ćerke.

Na pitanje kako je devojčica, naša sagovornica odgovara: „Kako je zaista, tek ćemo videti. Ne znamo šta nas sve čeka u narednom periodu“.

Kaže da je borba na svim ovim frontovima iscrpljujuća, ali poručuje da će se jednog dana, kada bude imala snage, pozabaviti svim ovim pitanjima.

Nije usamljen slučaj

„Čuvajte se ljudi. Budite i ostanite zdravi. Idite redovno na sistematske preglede. Štedite pare za lečenje, za domove… Ne računajte na ovu državu. Ako možete i imate gde, bežite odavde. Ne, ne računajte ni na privatnu praksu. Na veze i vezice… Sve što sam navela može baš svakog od nas da zadesi.

Vama što glasate za SNS nemam šta da kažem osim da razumem da ste sluđeni, ali znajte da vam za ovakve stvari ni stranačka knjižica neće pomoći. Ne zameram vam nista. Svako ima pravo da glasa kako hoće, da veruje kome hoće“, objavila je Jasmina na Fejsbuku.

Da je do sistema, a ne do pojedinačnog slučaja koji je imao lošu sreću, pokazuju komentari korisnika Fejsbuka na Jasminin post u kojima ljudi iznose identična iskustva kroz koja su prošla sa članovima porodice koji su bolovali od najtežih bolesti.

Na papiru, postoji rešenje za ovakve slučajeve, a to je palijativno odeljenje u bolnici na Mišeluku u Novom Sadu, koja je u sklopu Klinčkog centra Vojvodine. Odeljenje je otvoreno u avgustu prošle godine, pošto je novoizgrađeni objekat na Mišeluku posluži svrsi kao kovid bolnica tokom pandemije.

Direktorka KCV Edita Stokić provela je prošle godine novinare kroz palijativno odeljenje, pokazujući sobe sa najmodernijom opremom i foteljama za članove porodice koji žele da duže budu tu ili provedu noć. Dirljiva je bila direktorka kada je pokazivala komodice, koje su neki pacijenti tražili kako bi na njima držali fotografije svoje dece i unuka.

Da najteži period za mnoge porodice prođe na najhumaniji način tu je i prostor gde pacijenti sa porodicama mogu da provedu lepe trenutke“. Tu se nalazi mini biblioteka, čajna kuhinja, foteljama i nameštajem u kao u dnevnom boravku, pokazala je direktorka novinarima.

Naša sagovornica, međutim, nije uspela da muža smesti u tu državnu ustanovu. Njeni pokušaji završili su se porukama da je za to potrebna veza, da o tome ko će biti smešten odlučuje jedna doktorka, kao i da je smeštaj privremen – na samo dve nedelje.

Portal N1 obratio se Kliničkom centru Vojvodine sa pitanjima koliko kreveta ima odeljenje za palijativnu negu bolnice na Mišeluku, koliko pacijenata je do sada prošlo kroz ovo odeljenje, koliko je prosečno trajanje boravka, kao i kakva je procedura za zbrinjavanje najteže obolelih pacijenata. Do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovor ni na jedno od postavljenih pitanja.