Borče Mekejleb kao Aleksandar Veliki

Veliki video bim. Zastave Makedonije. Pivo, mastika, prepuni kafići. Utakmicu prati i šef države Đorđe Ivanov. U susednom kafiću je premijer Nikola Grujevski.

U ponedeljak, kada su košarkaši sleteli na aerodrom u Skoplju pa do centra grada išli u otvorenom autobusu, Makedonija je bukvalno bila paralisana. Sve je podređeno „nacionalnoj euforiji inspirisanoj istorijskim uspehom“. Iako bez medalje, košarkaši su postali nacionalni heroji, a čini se da je to žiteljima ove dvomilionske zemlje najviše potrebno od decembra 2005. godine kada su dobili status zemlje kandidata za članstvo u EU. Uspeh košarkaša došao je kao nova doza infuzije u nacionalno biće Makedonaca.

– I četvrto mesto je uspeh, a otišli su da se vrate pre svih. Mogli smo da pobedimo Ruse, ali sada to nije važno kada su iza nas Grci, Srbi, Slovenci, Hrvati, Turci, Crnogorci, Bosanci, Bugari – nazdravlja novinaru Danasa Vasko ne dozvoljavajući da „na dan slavlja za celu i veliku Makedoniju“ – plati pivo.

Makedonski izveštači iz Litvanije nakon što je krenula čudesna serija njihovih košarkaša javljali su se često i po principu „ko to kaže ko to laže Makedonija je mala…“ Nacionalni naboj proizveden onim što su postizali košarkaši samo je dodatno podigao nivo nacionalnog ponosa nakon što je centar Skoplja preuređen i tu postavljen spomenik Aleksandru Makedonskom.

Lester Bo Mekejleb (26) sada je postao „Borče“. Ovaj naturalizovani Makedonac, kako euforično tvrde navijači u „Skoplju zaslužuje najmanje ulicu sa njegovim imenom“. „Ne ljutimo se da mu se pokloni i nekoliko hektara vinograda u okolini Kavadaraca“, kaže Angel.

Ovo je najveći nacionalni sportski uspeh makedonskog sporta od kada je ova država proglasila 1991. godine nezavisnost. Od tada pa do uspeha na EP u Litvaniji Makedonce je na internacionalnom nivou obradovao samo rvač Mohamed Ibrahimov koji je na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine osvojio bronzanu medalju. Prvu i do sada jedinu. Olimpijski tim Makedonije tada je činilo osam sportista. Zastavu Makedonije na otvaranju nosio je kajakaš Atanas Nikolovski, a šef delegacije bio je predsednik Olimpijskog komiteta i nekadašnji visoki funkcioner u vlasti SFRJ Vasil Tupurkovski.

– Iako bez medalje, košarkaši su pokazali kako se bori za Makedoniju kada nas mnogi osporavaju i pokušavaju da nas izbrišu kao naciju. Iz Litvanije je upućena politička poruka i Grcima, ali i Briselu i na ovaj način bar malo smo skrenuli pažnju na sebe. Ne verujem da će to da nešto bitno promeni u usporenom procesu naših evrointegracija – kaže studentkinja Aleksandra Petkovska, koja u Skoplju na Internacionalnom fakultetu usavršava evropsko pravo.

Makedonske kolege skreću pažnju na trojicu braće košarkaša: Darjana, Vojdana i Damjana Stojanovskog. Damjan i Vojdan su reprezentativci i oni su članovi makedonskog košarkaškog šampiona „Feni industrije“, dok treći brat igra u „Lukoilu“, prvaku Bugarske.

– Trojica braće su za Ginisovu knjigu rekorda jer je istog dana kada su Damjan i Vojdan osvojili titulu košarkaških prvaka Makedonije, njihov brat postao prvak sa „Lukoilom“ u Bugarskoj – kažu makedonske kolege.

Euforija na trgu Makedonija podsećala je preksinoć na situaciju od pre nekoliko meseci kada je organizovana svečanost postavljanja spomenika Aleksandru Velikom, kao obeležja nacionalnog identiteta Makedonaca i neka vrsta prkosa prema EU a posebno Grčkoj sa kojom ova država ima višegodišnji spor oko imena.

Uspeh košarkaša kod racionalnijih analitičara makedonske zbilje ukazuje da on „nije dovoljan da se poboljša imidž Makedonije kod Brisela“. Mnogi smatraju da će uspeh čak i skrenuti pažnju Grcima da još više „iz inata zbog krize u kojoj se nalaze usporavaju rešavanje problema imena“

– Košarkaši su jedinstven primer, jer u zemlji ima puno problema koji neće biti rešeni slavljem koje je opravdano. Ovaj uspeh svakako treba iskoristiti za bolji imidž, ali to nije na nama građanima već na ljudima iz politike. Vidite da su ovde i predsednik i premijer, i članovi vlade, svi su došli da dočekaju košarkaše iako pre odlaska u Litvaniju niko sem sportskih novinara nije pričao o njima – kaže Vasil Dočevski, radnik koji je ostao bez posla, ali se priljkučio euforiji na trgu „Makedonija“.

Sagovornici Danasa ukazuju da su košarkaši Makedonije sasvim sigurno učinili to da ova država postane prepoznatljivija u Evropi i svetu, ali da je „brendiranje mnogo širi pojam od veličanja uspeha jednog tima ma kako on sjajan bio“.

– Ma pusti politiku. Ovo su naši političari za koje bih sada glasao da su izbori. Pogotovo za „Borčeta“ bez koga teško da bi danas slavili iako nismo osvojili medalju – kaže student Lazar, uvijen u makedonsku zastavu.

Da li će litvansko četvrto mesto košarkaša, biti povod da se ime Makedonije ponovo nađe u briselskoj dugogodišnjoj priči o kandidaturi, ili će doprineti da se problem oko imena sa Grčkom pokrene sa mrtve tačke, to niko ne zna. Jasno je da je Makedoncima, kao i drugima zemljama na zapadnom Balkanu svaki uspeh, a ponajviše ih je u sportu, povod za slavlje. U tome gotovo da nije uočljiva razlika između srpskog ponosa na uspehe Novaka Đokovića, ili na evropsko zlato odbojkaša. To može da bude samo odraz da još uvek živimo u teškim vremenima kada se pojedinačni uspeh pretvara u nacionalni mit i bar na trenutak zaboravlja,kako Makedonci kažu „ sonce koje nikako da ni ogreje, a greje sekoj dan“.

Šampioni iz SFRJ

U bivšoj SFRJ kao članovi reprezentacije Jugoslavije olimpijske medalje osvajali su košarkaš Blagoje Georgijevski (bronza 1976. u Montrealu), bokser iz Kumanova Ace Rusevski (bronza 1976. u Montrealu), rvači Šaban Sejdiu (bronza 1980. Moskva) i Šaban Trstena (1984. zlato u Los Anđelesu), te Redžep Redžepovski (1984. Los Anđeles srebro) kada se i bokser Aziz Salihu okitio srebrom na ovim olimpijskim igrama. Darko Pančev je 1991. godine osvojio Kup šampiona sa Crvenom Zvezdom, dok je Boško Đurovski kao član olimpijske reprezentacije 1984. godine osvojio bronzanu medalju.