Boris Dežulović: Na Vesićevoj meti

Verovatno je Goran Vesić pomislio da ako su ga prošle godine primili kao počasnog člana u Udruženje književnika Srbije, može da posegne za književnim „argumentima“ protiv Dežulovića, a da to ne ide baš tako, ukazao mu je sam Dežulović, koji mu je odmah odgovorio da „osim što je glup, ne pazi na času“.

Podsetimo, Dežulović je dao intervju za „Nedeljnik“ u kojem je, između ostalog, Beograd okarakterisao kao kasabu, grad koji je „Dubai za siromašne i Jagodina za bogate“, odmah navukavši na sebe salve uvreda.

U razgovoru za portal „Nova.rs“ Dežulović je izjavio da se „Beograd sam ubio“ i za to „okrivio“ nekoliko „ikona“ glavnog grada Srbije u koje se, ispostaviće se, ne sme dirati, kao što su Momo Kapor, Bora Đorđević i Minimaks…

Rekao je i da Beograd ne čine evropskom metropolom „čudovišni betonski hangari i lažni brončani baroni Minhauzeni koje gospodin zamenik selonačelnika vidi kao hrvatsku ljubomoru“, nakon čega je usledila reakcija Vesića, koji se prisetio Balzaka i za Dežulovića rekao da Beograd „mrzi sa strašću Ežena de Rastinjaka“.

Podsetio je Dežulović da Balzak u tom romanu opisuje Pariz pre 200 godina, kao „urušen, blatnjav i sjeban grad, grad pomahnitalih monarhista, ratnih veterana, ocvale aristokracije,,,, grad grubo probuđen iz Napoleonovih deluzija nakon vojnih poraza“.

No, Dežulović podseća javnost i na činjenicu da upravo taj roman Balzak počinje pitanjem: „Da li će ovu priču razumeti i svet izvan Pariza?“. „Oće, oće, razumeće Vesić, samo deri, Balzače. Tre bijen“, veli Dežulović.

Rođen je u Splitu, 1964. godine, a objavio je 2005. godine pesničku zbirku „Pjesme iz Lore“ i roman „Jebo sad hiljadu dinara“.

Za roman „Christkind“ dve godine ranije dobio je nagradu Jutarnjeg lista za najbolje prozno delo.

Izbori njegovih kolumni su objavljeni u knjigama „Ugovor s đavolom“, „Crveno i crno“, „Zločin i kazna“, „Rat i mir“ i „U potrazi za izgubljenim vremenom“, kao i knjigu intervjua „Razgovori sa Smojom“, knjige eseja…

Zajedno sa Viktorom Ivančićem i Predragom Lucićem, od 1988. godine je u Nedeljnoj, odnosno Slobodnoj Dalmaciji, uređivao satirični podlistak Feral Tribune, koji nakon 1993. godine izdaju kao nezavisni satiričko-politički nedeljnik.

„Živi i radi u jednom malom ribarskom selu između Trsta i Dubrovnika, gde ilegalno peče rakiju, lovi ribu i povremeno zapisuje stvari“, piše u Belešci o autoru u najnovijem, ko zna već kom izdanju romana „Jebo sad hiljadu dinara“.