Ja živim u osećanju nostalgije, možda bolje reći sete, za koje mi se čini da ima veze sa prošlim vremenima.
Opet, mislim da sam oduvek, od kako se sećam, živeo u sličnom osećanju, kao dečak, kao srednjoškolac i kasnije student pa eto, i sada, u trećoj četvrtini ove životne utakmice.
***
To zvuči malo nenormalno, ali je tako, i sada, kada pišem ovaj zadatak, bojim se da ne skliznem u nostalgiju koja će, kako vreme ide dalje, postati nostalgija jugoslovenskog tipa, ili jugonostalgija, kako to zovu profesionalci iz oblasti današnjeg patriotizma i snažnih, ozbiljnih, otadžbinskih ili domoljubnih osećanja. Kako god, to osećanje nije dobro kvalifikovano i pravi čovek bi morao da ga se stidi, javno i neprikriveno. Meni to, još uvek, ne polazi za rukom.
***
Moj film počinje sa slikom jednog čoveka koji stoji u čamcu, u rukama drži veslo. Čamac je u olovnom moru, a nebo je od borova, kao kod Arsena u pesmi. Ta slika visi na zidu sobe u kojoj ja odrastam iz bebe u mene. Posle nekoliko godina, saznajem da se čovek sa veslom zvao Jugo i da je on bio moj ujak i da je poginuo u Istri, kao partizan, četrdeset treće.
***
Tada mi to nije mnogo značilo, čuo sam za ujaka Juga kad sam imao pet-šest godina, a kako se stvar dalje razvijala – jedan od mojih sinova se zove Arsen, a poslednji, najmlađi, Jugo.
***
Uglavnom, od slika kojih se sećam iz najranijeg detinjstva kasnije pravim to što zovem, kao jedan pisac, Tutuola, svojim životom u šumi duhova.
***
Sećam se svoje majke, koja će puno kasnije, u Zagrebu, kad mog oca ne bude više bilo, govoriti, što vam je, pa ja sam srpsku djecu učila četrdeset godina, oni naprosto ne mogu biti takvi kakvim ih vi, hrvatski bedaki, opisujete!
***
Sećam se svog oca, pilota, koji se oženio učiteljicom Hrvaticom i doveo je u Kovin, na aerodrom, pa u Beograd, u Savamalu. I peščane plaže ispod Brankovog mosta, i toplog, beogradskog asfalta koji se topio bod bosim, dečjim stopalima.
***
Mislim da je to što toga više nema greška. Nije to samo nostalgija, to je greška o kojoj vam pričam u ovoj priči. Moralo je da se sačuva i to što se ljudi žene Hrvaticama, i to što bi jedan grad mogao da ima peščanu plažu, kao Barselona, i što bi dečaci još mogli da hodaju bosi po gradskom asfaltu. Nije smelo ovako da se završi i da se traje na tome da se loši završeci smatraju pobedama.
***
Moja prva učiteljica se zvala Stana Vidojević, a moj razredni u Gimnaziji se zvao Bora Stanković. Ona me naučila svim slovima, a Bora nas je uveo na velika vrata u dramu i književnost. Moja deca, imam ih četvoro, ne pamte imena svojih učitelja, nastavnika, profesora. Za Juga je to normalno, ima jedva nešto preko godinu dana i naši prijatelji ga još zovu Jugobeba, ali ni Raško, ni Arsen ni Maša se ne sećaju svog školovanja sa nostalgijom i prevelikom ljubavlju.
***
Sasvim je moguće da je to greška novih, nevaspitanih generacija, ali možda posumnjamo da je savremeno obrazovanje šuplje, nezanimljivo, glupo i nepotrebno, pa ga se potiskuje i zaboravlja što pre.
***
Kada god izađem pred neke svoje đake, danas, pomislim tako nešto i onda borba za njihovu pažnju i njihovo vreme postaje zaista bitka za svakog čoveka. Ako u tome uspevam, zaslužni su i ovi koji su me naučili prvim slovima.
***
Zaista, ne znam kako su uspevali, oni nastavnici, u onim vremenima, da nateraju svoje đake da pročitaju Tolstoja, zajedno sa Dobricom Ćosićem, predaju nemačku filozofiju devetnaestog veka, uprkos Kardelju, da se podsmevaju Brežnjevu i u isto vreme ohrabruju svoju decu, kako su zvali đake, da uče engleski, govoreći protiv rata u Vijetnamu, Laosu, Kambodži.
***
Išao sam u razred sa sinom Duška Radovića, koji će kasnije postati jedan od mojih kumova, i znam, još kao gimnazijalac, kako se veliki Duško snalazio u svetu zabrana, socijalizma, vlasti. Mislim da je u tim vremenima govorio o istim stvarima zbog kojih je njegov imenjak i ondašnji saradnik Petričić danas u oficijelnoj zabrani. Duško je bio i ostao lektira i one i ove generacije. Kako nam se to desilo? Možda je baš u obrazovanju problem.
***
Deo mog detinjstva je prošao u borbi Mikija Jevremovića i Vice Vukova na festivalima u Splitu i Opatiji. Moja baka i moja tetka Bosa bi se jako posvađale oko tog pitanja, budući da je baka volela Mikija i njegov belkanto sa tužnim krajem, a teta Bosa Vicu Vukova sa njegovom hrvaštinom i osjećajem.
***
Iako rođene sestre, taj se problem produbljivao kroz celo trajanje festivalskog prenosa i sa posebnom strepnjom se čekao kraj i proglašenje pobednika, i od strane žirija, i od strane publike. Kako su godine mojeg detinjstva i godine festivala prolazile, hvala bogu, rezultati glasanja su bili, nekako, uravnoteženi, jedne godine Miki, pa Vice, pa Miki i njih su dve opstajale u svojoj kući na Rabu i sa novom energijom pospremale sobe za turiste iz Beča, Praga, Beograda, Linca, Minhena i Novog Sada. Onda se nešto dogodilo.
***
Izgleda kao zadatak za prijemni ispit za studente filmske režije. Dovrši priču.
***
Mi smo studirali kao prva generacija u novoj zgradi FDU, na Novom Beogradu. Prvi, posle odlaska Saše Petrovića i dolaska Žike Pavlovića na novu funkciju, referenta za učila. Da su ostala ona stara vremena, Tucko i ja bismo bili studenti Saše Petrovića, na njega bi došao red. I, eto, nismo.
***
Bili smo veoma mladi, voleli smo filmove crnog talasa, ali još više smo voleli samu ideju da studiramo film i da smo naprosto tu, u toj velikoj, novoj zgradi po kojoj se kriju najzanimljiviji i najlepši ljudi cele zemlje. Mi smo bili iz običnih, neuticajnih, i gotovo radničkih porodica, dakle, upisali smo se bez ikakve protekcije, a za Akademiju i sve ostale Akademije je, u to vreme, postojala priča da bez veze nema ulaska.
***
Dakle, verovalo se da je biti u umetnosti bila velika privilegija. Gledajući na tu stvar iz ove perspektive, verovatno i jeste. Mi smo kao studenti lično upoznali najveće rediteljske zvezde onog vremena… Kopolu, Antononija, Pekinpoa, Bondarčuka…
***
Velike glumce… De Nira, Karin Blejkli, DŽeka Nikolsona… I to je zaista bilo nešto. Na trenutak bi čovek pomislio da je to najvažniji posao na svetu, i zaista to osećanje smo poneli odande, i Tucko i ja.
***
U kasnijem životu, onoliko koliko smo bili u snimanjima, osećali smo tu stvar kao najbitniju stvar koju živ čovek može da radi – takvo nekako osećanje me drži i danas, kako god to retko bilo, nema ništa drugo preče, nema drugog vremena, drugih ljudi, telefonskih poziva, nikakve druge misli osim – ovo je snimajući dan.
***
Čini mi se da te je neobično važno, za celo društvo, uspostaviti tu vrstu radne etike, da je posao koji radiš jako važan, najvažniji na svetu.
***
Televizija je obeležila moj život, i kad je ima i kad je nema.
Mi smo krajem sedamdesetih godina došli u Takovsku kao studenti Save Mrmka, reditelja koji je tu radio i predavao televizijsku režiju na FDU, a imao je običaj da probere neke od studenata i da ih povede na svoje snimanje.
***
Ja sam godinu pre toga bio asistent na Otpisanima, kod velikog Ace Đorđevića, a obojica smo bili stipendisti Morava filma, pa je Mrmak odabrao baš nas dvojicu od cele klase.
***
Od tada, pa narednih petnaestak godina, bili smo nerazdvojni.
Naravno, televizija se veoma razlikovala od današnjeg medija, bila je to kuća koja je naprosto tražila eksperiment, forma koja se oslanjala na umetničke profesije, reditelje, pisce, snimatelje, glumce…
***
Programska šema je bila postavljana tako da vaspitava i postavlja standard i ljudi su to poslušno gledali i radovali se svakom unapređenju. To je danas drugačije iz raznih razloga.
***
Mi smo postavili određene formate u evropskom smislu. Celovečernji video, recimo, sa Ruskim eksperimentom ili video-dramu, sa tekstom Branka Vučičevića – Šumanović, komedija umetnika. Obe te stvari su uvrštene u najbolja televizijska ostvarenja naše TV istorije. Naravno da mi je drago.
***
I to vreme mi se čini, kao što rekoh na početku, gledajući iz ovog svinjca u kojem sam odabrao da živim, kao vreme istinskog rasta.
***
Ponekad i danas režiram reklame. Mislim da znam to da radim, školovao sam se za tu stvar i razumem taj posao. Pripadam generaciji prvih kreativnih direktora u nekadašnjoj zemlji Dragana Sakana, Jerneja Repovša, Jake Judniča. Deo sam tima koji je stvorio advertajzing, reklamu, oglašavanje, komunikacije, kako god, u onoj zemlji, pa posledično i u ovoj.
***
Doveo sam tzv. kratku formu do njenog ozbiljnog uvažavanja. Dobitnik sam najvećih svetskih nagrada za tu stvar, uključujući i ekvivalent Oskara za bavljenje ovim poslom, Clio nagradu, i mnoštvo drugih. Tokom života sam uspevao dobro da nahranim svoju porodicu novcem zarađenim iz tog izvora, obišao sam ceo svet nekoliko puta tim povodom, izbegao sam rat u Jugoslaviji živeći u Kairu, na poslu kreativnog direktora.
Opet, da sam tada znao u šta će se taj posao pretvoriti, nikad ne bih kročio na tu teritoriju. Ali, kročio sam.
***
Imao sam priliku da živim u Kairu. Na to sada gledam kao na priliku koja se ne propušta. Posle iskustva Kaira, ljude delim na one koji vole i one koji ne vole Kairo. U maloj zbirci priča koje sam napisao u čast Kairu, Čaj na Zamaleku, postoji i crtica o Piramidi i Hotelu.
***
U neposrednoj blizini Keopsove piramide još davno je sagrađen veličanstven hotel, Mena haus. Kada se čovek približava Piramidi, ide velikom prometnom ulicom Al Ahram, od zgrada i saobraćaja se ne vidi ništa. Kada se najzad stigne, iz kairskog dima izroni ogromni, blistavi trougao, oblik Piramide, preko puta njega obris hotela.
Neki ljudi će reći, kada to vide iz automobila kojim lagano dolaze, Ah, Piramida! A neki, ah, hotel! To su te dve grupe o kojima govorim.
***
Dogodilo sa da je Kairo po mnogo čemu za mene bio prekretnica. Kroz njega je prošao rat u Jugoslaviji, u njemu je moj najstariji sin prohodao, propričao, odatle sam se razveo, stekao nekoliko veoma bliskih prijatelja i naučio svašta o sličnostima i razlikama. Pa tako i o te dve grupe ljudi.
***
Imao sam veliku sreću da me jednog dana pozove Dejan Mijač. Sve do tog trenutka sam živeo normalno, gotovo udobno, bez pozorišta.
Razgovarali smo u kancelariji upravnika JDP o Magritu, njegovom nebu i kockama koje pravi od oblaka i plavetnila. Zatim mi je dao tekst, Pseći valcer, Leonida Andrejava, da pročitam pa da se vidimo sutra. Od sutra je počela ta priča sa pozorištem.
***
Dejan me naučio kako se gleda, vidi, radi i primenjuje svašta, što sam do tada naslućivao da može, a nisam bio u prilici da probam. Narednih nekoliko godina sam uživao radeći sa njim na nekoliko, čini mi se, značajnih predstava u pozorištu, i nekako, moj video je postao deo njegove magije, a nekada deo art direkcije čitavog komada.
***
Jako sam voleo Skakavce Biljane Srbljanović i jedan rad u SNP u Novom Sadu, koji nikada nismo realizovali. Mislim da je važno za život da ima radova koje nikad nisi realizovao. Jedan takav doprinos je i doprinos Dejana Mijača, u mom skromnom pokušaju da mu pomognem.
***
Kada je Dejan prestao da se bavi pozorišnom režijom, prestao sam i ja da se bavim pozorišnim videom. Ali, boravak sa njim, tih nekoliko godina, na sceni, nemerljivo je zadovoljstvo, pomešano sa tugom i gorčinom što još uvek ne traje.
***
Kada se sve završilo ili sve počelo, dvehiljadite, u zimu, stekli su se uslovi da napravim jednu veliku instalaciju čiji je cilj bio da se prikaže medijski rat vlasti i opozicije u tadašnjoj Srbiji. Instalaciju smo postavili u Rišeljeovoj kapeli, na Sorboni, na mestu gde je počela 68. Zvala se Srbija, originalna verzija, La Serbie, V. O.
***
To je bilo jedno od velikih uzbuđenja ovog bavljenja svime i svačim, na gomili skulpture objekti Mrđana Bajića, scenografija Miće Tabačkog, Tvrdišićevo svetlo, moje montaže raznih videa, neopisiva buka demonstracija i Žak Lang, kao pokrovitelj cele stvari. Zaista, svetski mišmaš! Ličilo je na zanos prave revolucije. Napolju je padala ledena kiša, Koštunica je otvorio instalaciju, i to je bilo to. I toliko. Nažalost.
***
Ja nisam pisac od zanata, kad to kažem, mislim da niti živim od književnosti, niti poznajem jezik dovoljno dobro da bih mogao, pak, da živim od njega, niti mi je to poziv bez kojeg ne mogu. No, baveći se ovim svim-i-svačim, čovek mora stalno da zapisuje šta mu padne na pamet, da na papiru organizuje svoje misli i da postavi neke bazične emocije da, ako ništa drugo, ekipa koja radi sa njim zna malo više čime će se baviti. Iz takve neke želje su nastale manje-više sve knjige koje sam napisao.
***
Kuvar mi je posebno drag jer nastoji da bude predlog nekakvog drugačijeg udžbenika, što mi se čini da nije lako. Napisao sam je, nekako, sa svojom ženom, Anđelom. I završna priča iz Života u raju, da sam imao malo više koncentracije, možda bi mogla bude zanimljiv roman.
***
Poslednje dve godine, ili kako se kaže na televiziji, dve sezone, radio sam seriju video-eseja, Put u budućnost, koji su proizilazili iz istorije savremene umetnosti kod nas, a zatim, u drugom delu, iz nekih posledica umetnikovog življenja u 20. veku, nostalgije, recimo. U tome sam uživao. Ima na Jutjubu, pogledajte.
***
Sa studentima razgovaram o tim posledicama. Uglavnom razgovaramo. Pokušavamo da naučimo nešto jedni od drugih. Ne predajem. Trenutno radim sa Marinom Abramović na jednom filmu.
***
Živeti od ideja je jedini izbor. Ideja jedina prava valuta, sa njom se, dakle, može stvoriti sve. Zar vam se ne čini da je naš jedini problem što nemamo dovoljno ideja?
O sagovorniku
Boris Miljković je rođen 1956. u Zagrebu, Jugoslavija. Diplomirao FDU u Beogradu, sa klasićem Branimirom Dimitrijevićem aktivno učestvovao u svim umetničkim događajima osamdesetih, u Beogradu. Autor prvih naših videa, prvih video-drama, avangardnih dečjih programa, direktnih prenosa rok koncerata i televizijske estetike studija osamdesetih godina. Pripadao je grupi koja je donela moderni advertajzing u ovu sredinu, jedan iz prve generacije kreativnih direktora. Radio na raznim stranama sveta, u Evropi, Africi, Bliskom istoku. Autor velikog broja koncepata oglašavanja u Jugoslaviji, Egiptu, Francuskoj, Srbiji, i dobitnik najvećih svetskih nagrada iz oblasti reklame i reklamnog filma. Predavao na FDU, FMK i danas na Tehničkom fakultetu u Novom Sadu. Autor nekoliko knjiga pripovedaka, između ostalog i nagrađivanog Čaja na Zamaleku, Geopoetika 2003. Pisac udžbenika Kuvar, šta mladi umetnik može da nauči od… Geopoetika 2013. i zbirke Život u raju, Samizdat, 2016. Velikoformatna instalacija La Serbie V. O., Pariz, 2000. U pozorištu je pravio video-radove za predstave u režiji Dejana Mijača, od kojih su neki nagrađivani za taj doprinos. Autor televizijskog serijala video-eseja o savremenoj umetnosti Put u budućnost, 2017. i 2018. Oženjen, otac četvoro dece.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
