Bosna i dalje podseća na protektorat

Lenard J. Koen i Džon R. Lempi: Prihvatanje demokratije na Zapadnom Balkanu (33)

Lenard J. Koen je politički sociolog, profesor istorije i jedan od osnivača Škole za međunarodne studije Univerziteta Sajmon Frejzer (SFU) u Vankuveru, Kanada. Istraživao je političku tranziciju i rastakanje državnih struktura u Jugoistočnoj Evropi i komparativni politički razvoj, demokratizaciju i izgradnju država i nacija u postkonfliktnim uslovima. Najpoznatija dela su mu Prekinuti lanci: Raspad Jugoslavije i balkanska politika u tranziciji; Guja u nedrima: Uspon i pad Slobodana Miloševića. Džon R. Lempi je počasni profesor na Katedri za istoriju Univerziteta Merilend u Koledž Parku i saradnik Međunarodnog centra Vudro Vilson u Vašingtonu. Autor je više istaknutih dela iz povesti Jugoistočne Evrope. Najpoznatija dela su mu Jugoslavija kao istorija: Bila dvaput jedna zemlja (Dan Graf, 2004); Od Balkana do Jugoistočne Evrope: Stoleće rata i tranzicije.

Na primer, u Bosni, u oktobru 2010. činilo se da je izbor politički umerenog Bakira Izetbegovića na muslimansko/bošnjačko mesto u tročlanom predsedništvu zemlje (gde je zamenio manje kompromisnog Harisa Silajdžića) najavio bolje dane za napore da se prevaziđe etnički polarizovani stav u politici države. Ali Izetbegović je takođe rekao da Bosna neće moći da prevaziđe sadašnje interne podele sve dok bosanski Srbi ne „prihvate jednu zemlju“, što je bila aluzija na ekskluzivističke i polarizujuće stavove lidera bosanskih Srba Milorada Dodika. Izetbegović unosi manje oštar ton u politiku u Bosni, ali njegov nedostatak iskustva u političkom rukovođenju, i navodne ranije veze s korumpiranim akerima, mogu umanjiti njegovu sposobnost da razbije obrazac paralize elite u zemlji.

Međuetnički odnosi na nivou naroda u Bosni pokazivali su isti nejednaki obrazac razvoja. Tako, postoje neki noviji pokazatelji povećanog međuetničkog poverenja među običnim građanima u Bosni tokom poslednjih pet godina. Ali takođe postoje podaci iz anketa da takvi stavovi ne znače „prožimajuće verovanje u budućnost mirne kohabitacije u jednoj multietničkoj državi“. Za sada ima malo dokaza da u Bosni postoji konsenzus o njenoj prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti. A bez takvog konsenzusa, naročito unutar podeljene elite, Bosna verovatno ne može postati država članica EU, a upravljanje zemljom i dalje će podsećati na međunarodni protektorat.

U Crnoj Gori je došlo do izvesnog progresa u političkom nasleđivanju i smenama generacija, zahvaljujući ostavci dugogodišnjeg i politički dominantnog Mila Đukanovića pred kraj decembra 2010, koga je zamenio njegov 34-godišnji štićenik Igor Lukšić. Skandalima iznuđena smena nekih dugogodišnjih Đukanovićevih saradnika pojačala je utisak o obnovi elite u zemlji. Ali Đukanović je ostao na čelu svoje vladajuće partije, nije isključio mogućnost kandidature za predsednika u 2013. i ni na koji način se nije odrekao političkog uticaja ili prekinuo svoje po opštem uverenju bliske veze s mračnim svetom bogatstva i bezakonja u Crnoj Gori. Treba, nasuprot tome, takođe reći da je Lukšić ekonomista obrazovan u Londonu i da je tokom poslednjih pet godina bio ministar finansija. „Mi vodimo žestoku borbu protiv ‘korupcije’“, izjavio je Lukšić krajem marta 2011. „Bili smo prilično uspešni. Može biti da mladi ljudi više ne žele ovaj stari politički stil.“ Jedna novija studija, koja ukazuje na visoke nivoe korupcije i uticaj vladajuće partije u administraciji crnogorske države, sugeriše da će Lukšić imati tešku borbu.

U drugim državama na Zapadnom Balkanu bilo je manje znakova približavanja između grupa ili umerenijih tendencija značajnih promena na nivou elita. Tako, u Albaniji i na Kosovu, dinamika elite i politički život ukazuju da će se nastaviti politika nultog zbira i turbulentni stil koji su potresali noviju istoriju ovih društava. Na primer, početkom 2011, u Albaniji je došlo do eskalacije već izuzetno polarizovane pat-pozicije između vladinih i opozicionih snaga koja je nastala nakon spornih rezultata izbora u 2009. U januaru 2011, protesti opozicije prerasli su u nasilje, s četiri mrtva i desetine povređenih građana. U zemlju je brzo upućen pregovarač koga je imenovala EU da smiri situaciju i podstakne miran politički dijalog. Sa svoje strane, premijer Sali Beriša optužio je opozicionog lidera Edija Ramu za pokušaj preuzimanja vlasti putem puča i rekao da demonstracije neće iznuditi nove izbore pre 2013.

Kao posledica protesta, produbilo se nepoverenje između političkih snaga u Albaniji, a njeni izgledi za dalju demokratsku konsolidaciju i napredovanje u procesu priključenja Evropskoj uniji ostaju mršavi. Izuzetno polarizovani obrazac politike u zemlji od početka njene postkomunističke tranzicije omogućio je da se političke aktivnosti preliju iz slabih institucija na ulice, ali i da zavisnost stranog posredovanja treće strane uspostavi politički mir. Zemlja predstavlja studiju slučaja onog što se može dogoditi kad postautoritarna evolucija ne uspe da dovede do napredovanja već do klizanja unazad. Stoga, iako najveći deo političke i profesionalne elite u Albaniji izražava stvarnu podršku demokratskim principima, lideri dve najveće političke partije ispoljavaju fundamentalno konceptualno nerazumevanje onog što je sadržano u pluralističkom izbornom sistemu, uključujući potrebu benevolentne rotacije i nadmetanja partija u pravoj demokratiji. U tom procesu, kandidatura Albanije za članstvo u EU bila je, bar zasad, izbačena iz koloseka.

Nastavlja se