Foto: A. L./DanasProslava Božića u Novom Sadu nekada se delila na nekoliko važnih dana – Tucindan, Badnje veče, sam Božić i dan posle njega.
Za Tucindan se spremala pečenica i zbog toga takav i naziv, jer se tukla pečenica. Za ovaj dan važio je i još jedan običaj, na njega se nije valjalo tući decu, jer bi onda, kako kažu stari, bila neposlušna tokom čitave godine.
Čuvene su priče iz prošlosti kako je ko pečenicu spremao. Neko je pekao jagnje, neko prase, sve zavisno naravno od materijalnog stranja domaćina.
Po narodnom verovanju, na ovaj dan ne bi trebalo ništa iz kuće ni darivati, jer je to vreme kada se vraćaju dugovi, kako domaćin ne bi ostao u minusu do sledećeg Božića.
“Uvod u doček božićnih praznika u Novom Sadu bilo je nošenje vertepa. Krajem 19. veka vertep su nosila i pravoslavna i rimokatolička deca. Vertepaši su predstavljali cara Iroda i tri mudraca Gašpara, Valtazara i Melhiora. To je obično bila grupa školske dece, obučena u belo, maskirani u starce sa bradama i krunama na glavi, opasani širokim pojasevima s mačevima, noseći “vertep”, odnosno od hartije napravljenu crkvicu ili pećinu sa malim figurama, koji su predstavljali prisutne prilikom rođenja Hrista u Vitlejemu”, rekla je istoričarka Ljiljana Dragosavljević Savin.
Kako dodaje, deca su tada ulazila u kuće i uz šaljive improvizacije, igrala scenu dolaska tri istočna cara da se poklone i darivaju mesiju, a na kraju bi pevali božićne pesme.
Do Badnjeg dana, kako nastavlja, trebalo je završiti sve poslove u kuhinji, ali i napraviti tradicionalne “đavolje kuglice”, koje nisu smele da se iznose dok ne stigne Božić, pa otuda i takav naziv. Dva dana pred Božić se govorilo: “Danas dan, sutra dan – prekosutra Badnji dan”.
Negde od četvrtog veka hrišćani su počeli da slave Badnje veče i Božić, do tada se slavio samo Uskrs. Badnje jutro u Novom Sadu najčešće se odvijalo po većini i danas poznatim običajima.
Išlo se po badnjak (drvo cera ili hrasta) koji se sekao obično sa istočne strane i trebao je da se odseče iz tri udarca. Badnjak se potom unosio u kuću.
Nakon što su iščezla ognjišta, paljenje badnjaka se negde nakon Prvog svetskog rata, seli na otvorene trgove i crkvene porte. U nekim domovima je bila praksa da se priprema neparan broj jela, što je imalo pomalo mistično i simbolično značenje. Uz večeru se palila sveća zvana “badnjača”.
Za Badnje veče spemalo se na liturgiju ili ponoćku, nakon čega se čekalo božićno jutro. Prvi koji dolazi u kuću, morao je biti muško, obično iz familije i zvao se položajnik.
Korinđaše se moralo častiti ili sledi maler
Kako kaže Dragosavljević Savin, u mnogim vojvođanskim kućama božićnu trpezu činilo je 12 vrsta različitih jela, što je predstavljalo dobrobit za svaki mesec u godini. Postojalo je verovanje da na Božić mladići treba da poklone jabuku devojci koja im se sviđa, ako devojka prihvati jabuku, onda će sigurno biti njegova u toku naredne godine.
“Posle Božićnog ručka, na novosadske ulice izlazili su korinđaši – maskirana deca koja u grupama idu od kuće do kuće i pred vratima pevaju šaljive korinđaške pesme. Zauzvrat, domaćice i domaćini ih daruju kolačima, slatkišima, voćem, nekada i novcem. Onima kojima deca dođu da korinđaju, ne smeju nipošto da ih puste da odu praznih ruku, inače će takvom domaćinu cela godina “naopako ići””, izjavila je istoričarka.
Korinđanje je najčešće glasilo ovako:
“Korinđam, korinđam, daj gazda, šta imaš, ako je kolač, da čekam, ako je žarač, da begam”, “Ja sam mali Pera, ujela me kera, za nogu, za ruku – daj gazda jabuku! Ako nemaš jabuku, daj mi gazda krušku, ako nemaš krušku, razbiću ti njušku!”, “Ja sam mali korinđaš, daj mi gazda šta imaš, vina, rakije, da se Božić napije! Ako nećeš dati, ja ću Božić oterati!”, “Ja sam mala Julka, ujela me ćurka, baš za levu nogu, pa ići ne mogu. Daj mi gazda banku, ako nemaš banku, daj mi hiljadarku!“
Vijanje Božića, a zapravo devojaka
U Novom Sadu je postojao običaj da se prvi, a nekad i drugi dan Božića poslepodne “vija Božić”. Momci ili mlađi oženjeni muškarci, paradirali su tada sokacima na svečano okićenim konjima. Na sebi su nosili obično ostraganske šubare i bunde. Mlade devojke su otvarale kapije i darivale ih kolačima.
“Priređivane su prave trke, uz pucnjavu, što su ostali šetači na novosadskim ulicama sa divljenjem posmatrali. Jahači su znali svraćati u kuće rođaka ili prijatelja u kojima je bilo devojaka za udaju. Narodna tradicija govori da je cilj ovog običaja, zapravo, bilo privlačenje neudatih devojaka. Jahači su dobijali košulju ili su im preko ramena vezivali belo platno ili su za konja vezivali peškir”, nastavlja Dragosavljević Savin.
Ovaj običaj, zadržao se u starijim delovima Novog Sada, poput Salajke, sve do danas.
Pokloni ispod jelke bili su daleko skromniji
Česnica je imala više verzija. U zavisnosti u kom kraju su domaćini. Od one sa orasima, medom i suvim grožđem, do posnih pogača i klasičnih pita. Običaj kićenja božićne jelke datira iz 16. veka, a u Novom Sadu se odomaćio tokom 19. veka, kad je kao običaj preuzet iz Austrougarske monarhije.
Prvobitno su se kitila belogorična stabla, a posle zimzelena; najčešće jabukama, šljivama, kruškama – i raznim poslasticama i ukrasima napravljenimvećinom od papira. Deca su se obično radovala pomorandžama pod božićnom jelkom, za banane još nisu ni čula. Običaj je bio da se kroz čitav januar, sve do Krstovdana, pozdravlja sa – Hristos se rodi.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
