Božo Prelević: Godinu dana od masovnih ubistava u Srbiji, a ništa se suštinski nije promenilo

Oduzimanje oružja ne može da bude jedina mera i ne može izazvati promenu koja je bitna, a to je promena matrice nasilja u kojoj se nalazimo, smatra on.

Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je optužnicu protiv Uroša Blažića koji je osumnjičen za masovno ubistvo u Duboni i Malom Orašju, a na pitanje zašto je trebalo skoro godinu dana da ona bude potvrđena, Prelević je u emisiji Dan uživo na N1, rekao da to pitanje rada tužilaštva i kompleksnosti dokaza,

„Mislim da je taj sličaj poprilično kompleksan i pitanje je koliko je bilo potrebno veštačenja – balističkih, sudsko-medicinskih, toksikoloških, pitanje je da li je tužilac samo to radio ili i druge predmete uz to. Takođe, sam postupak odobravanja od strane suda zahteva izvesno vreme“, objasnio je Prelević.

On, međutim, kaže da ga brine da nećemo saznati šta je centralni uzrok odluke nekog ko ima 13 ili manje od 21 godinu da počini tu vrstu krivičnog dela – šta je u njegovoj glavi, ko je proizveo takvu osobu, ko je morao da „upali lampice“ ranije.

„Kada bi smo utvrdili šta je u njegovoj glavi ili onih šta misle da mogu da reše nešto na takav način, odvajate da li se radi o duševnom oboljenju ili zdravoj osobi koja ima potpuno odsustvo empatije. Odustvo empatije je tretiranje ljudi kao objekata. Ja imam osećaj da su neki od tih počinilaca tako tretirali svoje žrtve, lica u koja su pucala“, ističe Prelević.

Trebalo bi, kaže, da se uradi sociološka analiza da bi se upalili alarmi ili predupredilo da se to više nikad ne desi.

Prelević kaže da su krivična dela koja su se Blažiću stavljala na teret pre masovnog zločina bili alarm, ali, kako kaže, on je jedan u plejadi bestijalnih ljudi iza kojih su ostale žrtve.

„Mi nemamo odgovore šta je u glavama tih ljudi kada misle da je to bolje nego život“, naglašava Prelević.

Ti ljudi, kako je rekao, ne razmišljaju o kaznama, delu, niti o tome šta su uradili porodicama pokojnika ili svojoj. Vrlo je važno a teško da oni kojima je to u nadležnosti da izađu na kraj sa neshvatljivim uticajem trećeg roditelja – društvenih mreža i televizije.

Prelević navodi da imamo edukacju tih ljudi preko, pre svega televizija sa nacionalnim frekvencijama čiji je program u značajnom delu suprotan interesima bilo kog građanina Srbije, dok je škola, kako ocenjuje, gurnuta na margine, izbubila vaspitnu i obrazovnu ulogu.

Sagovornik N1 ne vidi da se išta promenilo za godinu dana, koliko se uskoro navršava od dva masovna ubistva koja su potresla Srbiju.

Oduzimanje oružja ne može da bude jedina mera i ne može izazvati promenu koja je bitna a to je promena matrice nasilja u kojoj se nalazimo. Škole funkcionišu po istom principu, centri za socilani rad su zatrpani, televizije koje propagiraju nasilje to rade i dalje. Imam osećaj da o ovim građanima niko ne brine, istakao je Prelević.

Naviknuta bespomoćnost

Prelević je kazao da ne veruje u situaciju naviknute besomoćnosti i da moramo da počnemo da menjamo situaciju.

„Nismo toliko nemoćni. Ali verujem da akcija (promene) ne može da se sprovede bez države, savršene analize zašto deca postavjaju pitanje šta da radim ako neko hoće da ga ubije. To je često pitanje danas, šta da mu odgovorite..Zašto deca misle da je škola nebezbedna, zašto ima prodaje droge“, navodi Prelević.

Smatra, međutim, da nema ni plana, ni izveštaja, ni rezultata, ni akcije da se nešto bitno izmeni, već to ostaje na sjajnim ljudima, odnosno pojedincima entuzijastima.