Branislav Grubački Guta: YugoSloven, belac, slobodni strelac

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Mic po mic, zavoleo sam Radovanovićeve dnevnike sećanja i odabir gostujućih nostalgičara. Reč nostalgičara ne upotrebljavam pežorativno, patetično ili kako, već, jer ono kao prirodno stanje u današnje vreme ima lekovit značaj.
   Elem, u prisećanjima Grubačkog prepoznao sem sebe, naročito u prvom delu. Naime, i ja sam tokom školovanja imao problem uspešne sestre, te zbog toga imao probleme. Kako biti vukovac u osnovnoj školi i gimaniziji, jošte student medicine s prosečnom ocenom, ako se ne varam, 9, 4 (ni njoj nisu išli marksizam, odbrana i slično). Shvativši situaciju u ranim godinama, opredelio sam se za sopstveni put. Ipak, nakon vojske, meni je krenulo na svim poljima, u muzici, na studijama ekonomije, i svemu ostalom što je, inače, krasilo vreme s kraja sedamdesetih i prve polovine osamdesetih. Ipak pet godina sam stariji od Branislava
   Kao Grubački i ja sam osetio nevolju u njenom samom začetku, pristupio osnivačkoj skupštini DS-a u Pančevu. Za razliku od Gute, već nakon razdvajanja DS i DSS (1992), shvatio sam koliko je politička stvar u Srbiji zlovoljna i naopaka, te sam se, razočaran distancirao, ne i odustao, ali sam DS-u još dugo bio pri ruci.
   U međuvremenu, otprilike kad i Branislav, oženio sam se i dobio dve kćeri.
   Otprilike, njega i mene povezuje idealizam.
   Za Zeleno zvono sam čuo mnogo kasnije, ali grupa u kojoj sam svirao, prekinula je još polovinom osamdesetih, rekao bih na vreme, te u Zvonu nisam svirao, niti u njemu bio.
   Ako ništa drugo, ekonomija je meni donela neophodnu pragmatičnost i ravnotežu, tako da sam nakon streljanja Zorana Đinđića, stvari posmatrao realno, ali me politika više nije videla. Tu i tamo, u Danasu, ponešto prokomentarišem, ali to je sve. Baviti se politikom, shvatio sam to odavno, u Srbiji je značilo biti ružan, prljav i zao, ne filmski, već stvarno.
   Ubistvom Jugoslavije, na istom mestu, nastala je groznica, eldorado za, iz dana u dan sve većim novcem, vlašću, te su ljudi krenuli da trguju savešću.
   Izopačili su se i to je, manje više, opis stanja, jer se retko ko borio za društvo, već samo za sebe.
   Nama nije mesto u politici, naročito skupštini, već par ulica dalje, izvan nje. No retko ko, ko je zagrizao njiov lebac, definitivno i odustao.
   Na sreću, ja nisam. Ti, Guto, jesi, ali nisi zavisnik. Ono po čemu će te pamtiti, jeste Zeleno zvono i optimizam, politika, nikako.
   bye