Kada je đakon Branislav Rajković na koncertu u Trebinju prošle sedmice u duetu sa Arminom Muzaferijom, izvođačem islamskih duhovnih pesama, zapevao „Gel gor beni“, nije ni slutio da će njihov nastup izazvati lavinu pozitivnih komentara i na stotine hiljada pregleda i šerova na društvenim mrežama.
Pesma o božanskoj, univerzalnoj ljubavi, ušla je podjednako u srca i muslimana i hrišćana, iako je retko ko razumeo reči jer je na turskom jeziku.
Ljudi su prepoznali emociju i to je bilo sasvim dovoljno.
Rajkovićeva životna priča bila je turbulentna.
Roditelji su mu na početku rata zarobljeni i mučeni, a potom ubijeni u Mostaru 1992. nadomak kućnog praga.
On i brat su pukom srećom spaseni jer je komšija musliman znao da se sprema akcija, i na vreme ih odveo u šumu.
Tako su desetogodišnji Branislav i njegov četiri godine stariji brat ostali siročad.
Sa dedom su prenoćili u pećini, gde ih je kasnije pronašao njegov ujak i odveo kod rođaka u Bačku Topolu.
Tamo je završio osnovnu i srednju školu, a preko crkvene muzike koju je zavoleo krenuo je na crkveni hor i na liturgiju.
Završio je je menadžment u Novom Sadu i planirao da upiše žurnalistiku u Beogradu, jer se u prvom pozivu nije pronašao.
„Žurnalistika me je privlačila jer mi se činila kao širok i sveobuhvatan pogled na život, svijet i ljude, jer inače nisam sklon da posvetim život samo jednom njegovom segmentu. Međutim, kroz Crkvu shvatam da ono što sam tražio u žurnalistici, kao u nekoj horizontali, dobijam i u teologiji, još i sa tom vertikalnom dimenzijom, sa još dubljim smislom i pozadinom“, priča Rajković. Ove dve ljubavi je donekle povezao jer sem što je đakon, Rajković je i portparol Eparhije zahumsko-hercegovačke.
Nije sklon uzorima niti preteranom poštovanju autoriteta, „skloniji sam nekom rvanju sa njima, ma koliko ih volio istovremeno“. Kako kaže, slobodu i prostor za to rvanje dao mu je episkop Grigorije „i to je jedna od najvećih njegovih vrlina“.
Rajković nikada ne govori o ličnoj tragediji koju je doživeo.
„Zato što u toj samoj konstataciji tragedije, a naročito u ‘konstantnom konstatovanju’ neke lične, porodične, pa i nacionalne tragedije, ne vidim izlaz iz tog stanja. Nisam ni od onih koji u pamćenju zla i tragedija vide neki naročit potencijal za izbjegavanje istog zla, odnosno za njegovo neponavljanje“, govori ovaj mladi sveštenik, okrenut isključivo budućnosti i građenju mostova na nekada ratom zahvaćenoj BiH. Interesuje ga arapska muzika i kultura, a posebno ga raduje rad sa decom svih veroispovesti.
Oženjen je i otac Hristine i Grigorija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
