Branislav Tapušković: Nezavisnog sudstva neće biti za mog života, ako ga ikada i bude

Bio je predsednik Advokatske komore Beograda, Advokatske komore Srbije i disciplinski tužilac u periodu kada su advokati robijali zbog odbrane klijenata.

Obustava rada advokata koja je nedavno počela na teritoriji Beograda treći je generalni štrajk u kojem učestvuje.

I pored svega toga, ne pokazuje znake usporavanja – u protekloj godini izdejstvovao je saslušanje celokupnog vrha Ministarstva unutrašnjih poslova i Direkcije policije, uključujući i saslušanje aktuelnog ministra odbrane. Paralelno, učestvovao je na svim protestnim okupljanjima advokata, a na nekima je i držao govore.

Sa Branislavom Tapuškovićem smo razgovarali o tome šta se promenilo u advokaturi u poslednjih šezdeset godina, šta je ostalo isto u odnosu izvršne vlasti prema sudskoj i o tome da li će ovo društvo ikada dočekati vladavinu prava i istinski nezavisno pravosuđe.

Na početku razgovora, Tapušković je smatrao značajnim da istakne kako ono što govori, govori isključivo u svoje ime, a ne u ime svoje dece.

– Dosta više sa tom pričom: „Ja ovo radim u ime naše dece“. Imam ja i decu i unuke, ali ne govorim u njihovo ime. Govorim u svoje. Hoću da bar ovih nekoliko godina koliko mi je još ostalo, da radim i živim dostojanstveno. To mi je motiv što sam prihvatio da razgovaram sa vama i to je motiv zbog čega sam učestvovao na svim protestima advokata, ističe Tapušković.

Poštujete li odluku skupštine Advokatske komore Beograda i obustavu rada?

– Ja sam lojalan odluci svoje komore. Neću kršiti odluke komore, ali istovremeno imam svoje mišljenje. Često se prebacuje da je u pitanju stav krivičara, ali pitam se protiv koga mi to štrajkujemo kada se onemogući postupanje u pritvorskim predmetima. Kredo naše profesije je da je neko nevin dok se ne dokaže suprotno. U situaciji u kojoj se hiljade ljudi hapsi i sedi u pritvoru mi onemogućavamo advokatima da im pomognu. To mi je nespojivo sa našom profesijom, to je kao da lekar odbije da operiše. Neka je samo jedna osoba neosnovano uhapšena, to je po meni izdaja profesije.

A šta mislite o razlozima zbog kojih je obustava izglasana, u prvom redu dopuni stava Vrhovnog kasacionog suda vezano za bankarske sporove?

– To je bio razlog zbog kojeg sam izlazio na proteste advokata, ali i zbog kojeg sam na konferenciji advokata govorio u prilog protestima. To pitanje zahteva našu reakciju, naprosto moramo reagovati na ovu nameru da se sudi preko stavova Vrhovnog suda i autentičnih tumačenja. Pitanje je samo načina na koji ćemo reagovati i da li je neophodno da baš sve bude paralisano. Dodatno, po mom mišljenju su zahtevi isuviše usko postavljeni i fokusirani samo na pitanja koja se neposredno tiču advokata. Prvi protest advokata održan je 1997. godine i bio je zbog leks specijalisa i krađe na lokalnim izborima. Mi smo štrajkovali zbog pitanja koje se ticalo celog društva i po mom mišljenju obaveza je advokature da se bavi društvenim problemima. Imajući to u vidu, smatram da je zahtevima trebalo obuhvatiti i pitanje višedecenijskog praćenja i prisluškivanja advokata. Nije tajna, a i predsednik države je to rekao u jednoj emisiji, da je policija pratila advokata Dragoslava Ognjanovića u trenutku ubistva. Praćenjem advokata se direktno ugrožava njihova samostalnost i nezavisnost i razrešenje tog pitanja je moralo biti obuhvaćeno zahtevima. Isto tako, prema mom mišljenju, moralo se insistirati na rasvetljavanju ubistva Dragoslava Ognjanovića.

Obustava rada se u ovom trenutku sprovodi u Beogradu, međutim ne i na teritoriji ostatka zemlje. Kako to tumačite?

– To na neki način eliminiše ubojitost ovih protesta. Obustava se i inače odvija u jednoj atmosferi koja je prisutna poslednjih petnaestak godina u advokaturi a to je da ne postoji saglasnost oko jednog jedinog pitanja. Ja sam tokom svog govora na konferenciji advokata posebno apostrofirao tu omrazu među nama. Na unutrašnjim forumima se advokati vređaju, upotrebljavajući neprihvatljiv rečnik. Ja to ne mogu da smislim. To nije oduvek bilo tako. Kada sam se ja između sedamdesetih i osamdesetih formirao kao advokat, bila su mnogo teža vremena za bavljenje advokaturom. Mnogi advokati su krivično odgovarali zbog verbalnog delikta, jer im se zameralo da „brane delo, a ne čoveka“. I pored toga, oko svih kapitalnih pitanja bili smo jedinstveni. Doduše, bilo nas je i manje. Kada sam ja ušao u komoru nije nas bilo više od četiri stotine.

Kako objašnjavate tu eroziju jedinstva unutar profesije?

– Advokatura je, nažalost, postala pribežište ljudi koji nisu sebe iskazali u drugim profesijama. I onda su, a to je trend nastao devedesetih godina, počeli da dolaze ljudi iz policije, sudstva, tužilaštva, uprave… Pritom je bio primetan još jedan trend u istom periodu, a to je da je sve više advokata počelo da se bavi politikom. Ja lično nemam ništa protiv da se čovek bavi politikom, čak i poštujem nečiju želju da u politici napravi karijeru. Ali, onog momenta kada pređeš u politiku to je kraj za tebe kao advokata. Advokat koji se bavi politikom je u svom postupanju ograničen stavovima svoje partije, on gubi svoju nezavisnost. To neminovno vodi u zloupotrebe. Najflagrantniji primer je Vladimir Đukanović. Ne može on da bude advokat u velikom krivičnom postupku u kojem se predsednik države afirmativno izjašnjava o njegovom klijentu, a da istovremeno bude i predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe i član pravosudnih saveta.

Kako ste reagovali kada je vaš klijent Goran Papić gostovao kod Vladimira Đukanovića u emisiji nakon što je pušten iz pritvora?

– To je uradio potpuno protiv moje volje. Bio sam šokiran, ali to nije nešto o čemu želim da govorim u intervjuu, to su stvari o kojima ću govoriti u sudnici jednom kada se nastavi postupak. Tu je tek krenuo sudski postupak i to bi sve trebalo javno raščistiti pred sudom. I to je još jedna stvar zbog koje ova obustava ide na ruku vlastima.

Za par nedelja održava se referendum povodom izmena Ustava u oblasti pravosuđa. Da li planirate da glasate?

– Ne razumem zašto je sada bio potreban taj referendum, da li je to neki test pred parlamentarne i predsedničke izbore? Naprosto, ne razumem zbog čega se žuri. Po mom mišljenju centralni problem pravosuđa je kadar. Možete da izmenite zakone i Ustav kako god hoćete. Izmene navodno traži Evropska unija i one su načelno u redu. Predviđene su promene u Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca, i to da se izbor sudija i tužilaca izmesti iz skupštine. Zamenici tužioca prestaju da budu zamenici i navodno im se dodeljuje više samostalnosti. Problem sa tim je što je to utopija. U sistemu hijerarhije tužilaštva o samostalnosti nema govora. O samostalnosti sudija, s druge strane, možemo da govorimo, ali u nekoj dalekoj perspektivi. To prvenstveno zavisi od kapaciteta samih sudija, njihovoj individualnoj nezavisnosti. To se za mog života svakako neće desiti. A veliko je pitanje da li će se ikada i desiti. A da li ću i kako glasati, to je verujem stvar intime i to treba svako za sebe da odgovori.

Koliki uticaj politika ima na rad sudstva? I da li je tu bilo razlike u odnosu na period kada ste vi počinjali da se bavite advokaturom?

– Kada sam počeo da radim ovaj posao bila je aktuelna ona maksima Josipa Broza da sudije ne treba da se pridržavaju zakona kao pijan plota. Ništa se u tom smislu nije promenilo za poslednjih šezdeset godina. Izvršna vlast i danas pokušava da izvrši pritisak na sudstvo i izdejstvuje poželjan ishod. Pre nekoliko godina imali ste odličan primer kako to izgleda. Sud je u prvom stepenu oslobodio nekadašnjeg ministra privrede Predraga Bubala za korupciju, a onda je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević javno napao članove veća pitajući ih za koga sude, za narod ili za tajkune. Nakon toga predsednik Srbije je praktično podržao Vučevića. To je i Visoki savet sudstva okarakterisao kao pritisak na sud. Pritisak koji, u tom konkretnom slučaju, nije urodio plodom jer je oslobađajuća presuda i potvrđena.

Nesvesni potencijala

„Sredinom šezdesetih bilo je jako teško ući u advokaturu. Gotovo da je bilo neophodno imati nekoga ko bi vas pustio u taj svet. Danas to nije tako i u Srbiji trenutno radi oko dvanaest hiljada advokata. Ja mislim da mi nismo ni svesni koliko je to potencijal. Mi smo strukovno udruženje koje čini dvanaest hiljada fakultetski obrazovanih ljudi. Čisto sumnjam da u ovom zemlji postoji politička partija sa tolikim brojem visokoobrazovanih ljudi. Tim pre mi je neshvatljivo to što naši predstavnici ćute oko najdelikatnijih društvenih pojava.“

Cena izgovorenog
Ja sam 1982. godine branio jednog vrlo uglednog pesnika. Išao je na jedno književno veče u neko malo mesto pored Velike Plane i došlo je do saobraćajne nezgode sa smrtnim ishodom. U toku postupka veštak je dao dva dijametralno suprotna nalaza, zbog čega sam ih ja u završnoj reči okarakterisao kao tendenciozne. Ja sam zbog te reči „tendenciozan“ pravosnažno osuđen, nije vredeo ni zahtev za zaštitu zakonitosti. Platio sam zbog upotrebe te reči jako dobru novčanu kaznu. A danas slušam jezik koji se koristi u parlamentu i ne mogu da verujem da niko ne snosi konsekvence za izgovoreno. Umesto da se bave krucijalnim društvenim temama i problemima vezanim za zakone koje usvajaju, poslanici koriste skupštinu kao tribinu u ko zna kom interesu. To mi je neshvatljivo.