Branka Katić: Moramo prepoznati izbegličku patnju

Inicijatorka snimanja filma bila je glumica Branka Katić koja je od skora zastupnica UNHCR za prava izbeglica.

Video koji je inspirisan poemom pesnikinje Jenifer Toksvig do sada je snimljen u Nemačkoj, Poljskoj i Velikoj Britaniji. U Srbiji je ovu ideju inicirala glumica i zastupnica UNHCR za izbeglička prava Branka Katić. Ona je rekla da je srećna jer je i srpska glumačka ekipa kroz ovu kratku formu uspela da na moćan način približi mučnu životnu poziciju u kojoj se nalaze izbeglice.

– Nešto će se od ovih stvari koje su ljudi poneli sa sobom izgubiti ili istrošiti. Ipak, preostaje im hrabro srce i vera u sve nas koje će sresti na tom putu. Mi moramo prepoznati njihovu patnju, razloge koji su ih primorali da napuste svoje ognjište zauvek i biti dovoljno humani da im pružimo šansu da ponovo pronađu svoju sreću, istakla je Katić.

Frančeska Boneli, šefica predstavništva UNHCR-a u Srbiji istakla je da se status izbeglice ne stiče ličnim izborom, već usled teških društvenih i političkih okolnosti.

– Izbeglicama je potrebno da se osete poštovanim u društvu u kojem su se našli. Bez obzira na svu patnju kroz koju prolaze, njima je važno da na neki način doprinesu zajednici. Važno je da im mi kao društvo damo šansu da se osećaju sigurnim, dobrodošlim i korisnim, navela je Boneli.

Svoju životnu priče tokom diskusije podelio je Sami Rasuli, mladić iz Avganistana koji je rođen u Iranu. Sami od 2016. godine živi u Srbiji kao izbeglica, a ove godine je upisao Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Želi da se bavi dizajnom i kaže da je zahvalan jer je dobio priliku za dalje obrazovanje u Srbiji.

– Da nisam dobio budžet na fakultetu u Srbiji, ne bih mogao da nastavim dalje obrazovanje. Moji roditelji nemaju novca da mi plate studije, rekao je on. Na pitanje šta je poneo sa sobom iz zemlje koju je morao da napusti, Sami je rekao da su to fotografije sa porodicom.

– Nisam ih video već pet godina, zato svakog dana gledam naše zajedničke fotografije. Posebno mi nedostaje brat sa kojim sam bio nerazdvojan, nedostaje mi naše prijateljstvo, rekao je Sami, koji je od 2016. izbeglica.

U razgovoru je učestvovala i novinarka Vesna Damjanić koja je kao izbeglica iz Hrvatske za vreme operacije Oluja 1995. godine sa svojom porodicom izbegla u Srbiju.

– Na sreću, moj životni put nije težak kao Samijev. Došla sam sa svojom porodicom iz Hrvatske u Srbiju za vreme „Oluje“, ali smo i pre toga bili izbeglice jer dolazimo iz Šimskog Zaleđa, prvog mesta koje je pogođeno ratom. Kada smo prvi put izbegli nismo poneli ništa, mislili smo da ćemo odmah da se vratimo. Kasnije kada je počela „Oluja“ jedino što sam ponela su bili moji dnevnici i nekoliko fotografija. Sada mi je žao jer imam samo dve fotografije iz mladosti i kada me ćerka pita na koga liči, ne mogu da joj dam jasan odgovor, seća se Damjanić.

U Srbiji trenutno boravi između šest i osam hiljada migranata iz Afrike i Azije, kao i oko 20.000 iz Hrvatske i Srbije, koji i dalje nisu uspeli da regulišu svoj pravni status.

Velimirović: Ne gledati na izbeglice kao na socijalne slučajeve

Svetlana Velimirović, zamenica komesara za izbeglice i migracije Srbije, rekla je da je pogrešno posmatrati izbeglice kao socijalne slučajeve.

– To su ljudi koji imaju lične kvalitete i veštine i ukoliko im stvorimo uslove oni će sami sebi obezbediti integraciju u ovom društvu, zaključila je ona.