Foto: FoNet/ Aleksandar Barda„Ja ne znam da li je pozorište hram, ali na kraju scenskog prikazivanja ljudi sklapaju ruke kao za molitvu i aplaudiraju. Tu sam doživela veliku sreću, jer se bavim poslom koji volim, ali i mnogo tuge. Gluma je učinila da ne postoji ništa na ovom svetu prema čemu mogu da budem ravnodušna“, govorila je glumica Branka Petrić.
Posle brojnih priznanja koje je dobila tokom višedecenijske karijere (dve Sterijine nagrade, Statuete „Ćuran“, nagrade „Milivoje Živanović“, „Veljko Maričić“ na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci…), velikoj umetnici koja je obeležila čitav jugoslovenski kulturni prostor stigla je pre nekoliko dana i nagrada „Joakim Vujić“ Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji.
Pored pohvala njenom daru, žiri je istakao da „biti glumac znači postojati i nakon predstave, posle kraljevstva ili mučne tragedije. Biti dobar glumac znači biti prijatelj, i kolega, i komšija, profesor čiji je savet blagorodan, aktivista koji ume da kaže ono što drugi misle, buntovnik što sme da govori kada svi ćute. Branka Petrić je takav umetnik“.
I zaista, možda diskretna, otmena plemenitost dame koja decenijama korača scenama ovog prostora i našeg grada, i ta snaga da se iskreno razume i prigrli čitav svet, jednako obeležavaju Branku Petrić kao i blizu devedeset pozorišnih uloga i oko pedeset filmskih i TV likova koje je ostvarila.
Branka sa istom posvećenošću, dostojanstvom i dobrotom živi i radi svih ovih teških decenija raspada Jugoslavije, koje su posebno bile surove i komplikovane za nju i njenu porodicu – legendarnog jugoslovenskog i albanskog glumca Bekima Fehmiua, njenog Odiseja, s kojim je u velikoj ljubavi proživela više od četrdeset godina.
„Kad zatvorim oči i kad se osamim, onda sam duboko nesrećna. A onda otvorim oči, podignem glavu, jer sam još u svojoj porodici naučila da uvek moram da verujem ljudima. Da budem skromna, a da se osećam kao kraljica. Jer, ako u čoveku ne postoji i ta mogućnost da može da stavi i tuđe naočari, i da svet pogleda njegovim očima, onda nema ničega. Zato reč ljubav treba stalno ponavljati i govoriti. I to svom susedu, jer će je on reći onom drugom, i proširiće se taj pozitivni krug. Kao što je govorio Monteskje – desiće se neka pravda i izvan nas, ne moramo raspravljati unedogled o mržnji i svetiti se“, govorila je Branka Petrić, glumica koja danas jednako blista na sceni i u životu, kao i u mladosti.
Branka je rođena je 1937. u Novom Vinodolskom, na Sušaku, gde je i odrastala (otac Vinko bio je ekonomista sa diplomom fakulteta u Švajcarskoj, majka Radmila profesorka ruskog i nemačkog jezika i književnosti), sa Bekimom ima sinove Uliksa i Hedona. NJihov glumački dar nasledio je Uliks, koji od 90-ih živi u NJujorku, sa suprugom, glumicom Snežanom Bogdanović, sa kojom ima ćerku Niku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
