Brend za svet ne i za Beograd

Nišvil je nikao devedesetih. Imenu ovog mitskog grada kumovalo ja više ljudi, malo i ja, pa malo i književnik Zoran Čirić (alijas Magični Ćira), koji je ‘94. izdao i knjigu pod tim naslovom. Razlika je u tome što je Magični tada video ulični Nišvil, a ja Nišvil u kojem se finim ljudima nudi lepo življenje. Bilo kako bilo, Nišvil postoji. Sve je veći broj stranaca koji u njega dolaze, i sve je više svetski priznatih imena koji veruju da je to grad, pa često pitaju, ima li Nišvil aerodrom, gde je u Nišvilu železnička stanica, kakvi su u Nišvilu hoteli. Oni znaju za Nišvil, a ne za Niš. Znaju za grad džeza koji ima jedinstvenu i čudesnu publiku, skoro neshvatljivu za ovu vrstu umetničke muzike, kaže Ivan Blagojević, prvi čovek Internacionalnog džez festivala Nišvil (Nishville), u razgovoru vođenom uoči Danasove posete Nišu, u sklopu velike turneje po zemlji Srbiji koju naš list sprovodi u sklopu obeležavanja desetogodišnjice izlaženja. U vreme kad čitaoci budu imali ovaj tekst pred sobom (subota pre podne) na glavnom niškom trgu odvijaće se Danasov hepening. O tome više u broju od ponedeljka, a pre toga nastavak priče o Nišvilu.

Devastirani grad

„Bojim se da je beogradizacija (metropolizacija) Srbije završena. Protiv nje su nemoćni i građani Srbije, jer njihovi predstavnici prioritetno slušaju svoje partijske centrale. Hitno je potrebna jasna i konzistentna politika decentralizacije Srbije, ali je očigledno da Ministarstvo kulture, a ni bilo koje drugo, nema jasnu koncepciju kako da od Srbije napravi normalnu zemlju u kojoj bi postojali regionalni centri sa brendovima iz neke vrste umetnosti ili proizvodnje. Ako se nešto ne promeni, biće još većeg egzodusa provincije prema Beogradu, a Niš i druga mesta u Srbiji će umirati, našminkani velikim trgovinskim centrima. Pa, iz Niša su posle kratkog boravka za Beograd otišli i svi raseljenici sa Kosova koji su imali novca, ostala je sirotinja. U grad uopšte ne dolaze strane firme, iako u Beogradu više skoro da nema građevinskog zemljišta, a ovde ga ima koliko hoćete. Naravno, za sve to je kriv i sam Niš, koji iz nekakvog ponosa ne priznaje da je ekonomski, politički i kulturno devastiran, a njegovi političari nisu sposobni da promene situaciju, niti imaju smelosti da se suprotstave partijskim centralama. Bojim se samo da građani Niša rešenje ne potraže u nekom samoorganizovanju, blokiranju auto- puteva i sličnim akcijama, i da ih u to ne povedu neke ekstremnije snage. A to bi moglo da se dogodi ukoliko se kriza nastavi, a ne rešava totalnom decentralizacijom zemlje, posle koje bi bilo života i izvan prestonice“, kaže Blagojević.

Ovaj džez festival postoji već 24 godine (nije se uvek tako zvao i bio internacionalni). Na ovogodišnjem Nišvilu planirano je bar pet imena koji su u poslednjih deset godina na svetskoj listi „Top 10“ (već legendarni trubač Donald Brd, bluzer Ajk Tarner, gitarista Lari Koriel, bubnjar Leni Vajt, pijanista Enri Milečo). Uz brojne domaće i strane novinarske ekipe, Nišvil će prvi put pratiti i kritičar najprestižnijeg džez magazina Daun bit koji postavlja svetske standarde, uz objašnjenje da im je on „najinteresantniji festival jugoistočne Evrope“, jer nudi kvalitetnu fuziju klasičnog džeza sa etno džezom, elektro hausom i drugim pravcima. Očekuje se da nakon toga Nišvil definitivno bude upisan u planetarnu džez mapu.

Nezainteresovana RTS

Nacionalni javni servis je posle više godina otkazao snimanje Nišvila. Ivan Blagojević smatra da se razlog krije u činjenici da su posle generacije kvalitetnih urednika koji su polagali na kulturu „došle nove snage koje to ne razumeju“. Rekli su nam, kaže, da onoga što mi nudimo „već ima previše“. Verovatno zato što RTS ovih dana snima beogradski džez Beer festival („na kojem nastupaju sve sami domaći bendovi, po dvadeseti put“), pa Jelen pivo fest, pa Green fest, koji poklanjaju ulaznice ili nude besplatan ulaz. Medijski servis Srbije je zapravo medijski servis Beograda koji ima šanse da postane medijski servis pivara u Srbiji, kaže Blagojević.

Blagojević kaže da su tokom festivala muzicirali brojni svetski džez lideri, a neki od njih (Inkognito) izjavljivali da im je to „najbolji koncert u karijeri“, zbog čudesne publike koja im se masovno, bezrezervno i zaverenički predaje. Uz pomoć naših ambasada Nišvil je izvezen i u Sofiju i Skoplje, gde su muziciranje dela učesnika pratili politički, privredni i kulturni vrh ovih zemalja. Na jedan dan se preseljavao i u manja mesta na jugu Srbije, Aleksinac ili Prokuplje, u kojima je privlačio veliku pažnju, možda i zbog toga što u tim mestima nema koncerata i po godinu dana. Već četiri godine ovakav Nišvil se na jedan dan seli i u Beograd koji naziva „svojom severnom provincijom“. To jeste vrsta bunta, priznaje Blagojević, objašnjavajući da značaj Nišvila ne razume još samo Beograd, koji se shvata kao eufemizam za „užasno centralizovanu zemlju“, u kojoj je gotovo sav ekonomski, politički i kulturni život u metropoli, a izvan nje skoro sve – pustinja.
„Nišvil je intelektualna priča o tri hiljade zaverenika koji svako veče na Letnjoj pozornici u Tvrđavi posvećeno prate umetničku muziku, odbijajući da se profano zabavlja, najede i napije. Oni su se pomalo zatvorili u sebe, u svoje sobe, DVD uređaje i CD zalihe. Nišvil jeste beg od stvarnosti. Ali, on je i važna priča o drugoj Srbiji, koja je u defanzivi, ali postoji. Dužina trajanja, svetska džez imena i najmasovnija publika u ovom delu Evrope su nas ubedili da je takva priča o Drugoj Srbiji postala brend. Možda i jedini brend umetničke muzike u Srbiji koji prevazilazi nacionalne granice. Ostaje nam još samo da obavimo ‘tehnički posao’, a on je u Srbiji najteži, da ubedimo Beograd da je Nišvil upravo takav brend“, kaže Blagojević.
Naš sagovornik dodaje da je Nišvil još januara ove godine predložio Ministarstvu kulture da dobije status nacionalnog festivala. Pri tom je precizirao da bi takav nacionalni festival morao da bude Nišvil sa ozbiljnim budžetom. Uz to, festival bi podrazumevao i mini džez festivale u centrima šest okruga na jugu Srbije, koji bi uz etno džez i trube uspeli da provuku u najkvalitetniji klasični džez. („To ne bi bilo skupo jer su inostrani muzičari i oprema već stigli u Srbiju. A bio bi pravi doprinos decentralizaciji umesto sadašnjeg pokušaja Vlade koja smatra da je decentralizacija ukoliko u manja mesta šalje preskupu Balkaniku, koja svira pseudo etno muziku“).
Takođe, nacionalni Nišvil bi podrazumevao i prezentaciju u svetu („Osim u Sofiju i Skoplje trebalo bi otići u Pariz, Čikago, Sidnej i druge svetske centre u kojima živi dosta naših ljudi. Na takvoj prezentaciji bi se okupili privredni, politički i kulturni vrh tih zemalja, koji i te kako sluša džez, jer je na zapadu to normalno. I to bi bila prava promocija Srbije koju bi svet razumeo“). Četvrti segment nacionalno priznatog Nišvila podrazumevao bi i produkcija jednog domaćeg džez benda godišnje, kome bi trebalo omogućiti snimanje materijala i turneju.
„Odgovor Ministarstva na ovakav predlog još nije stigao. Takođe, nije stigao odgovor ni na naš prošlogodišnji zahtev da se dodeli nacionalna penzija Šabanu Bajramoviću, koga je Tajms proglasio trećim bluz pevačem na svetu nakon njegove višedecenijske, uspešne karijere u važnim muzičkim centrima u svetu i na domaćoj sceni. Ove godine ćemo za nacionalnu penziju predložiti i sjajnu, a zaboravljeni Nadu Knežević, koja i otvara festival. Kao što su svi reperi u vezi sa Nišvilom nesporni, tako se i Šaban Bajramović i Nada Knežević ne mogu sporiti“, kaže on.
„Ponižavajuće je da Ministarstvo kulture za Nišvil izdvoji 300 hiljada dinara, što je manje od novca koji su za festival pojedinačno dale vlade Norveške ili SAD, a ove godine i pet stranih ambasada? Zar ti ljudi još uvek nisu obavešteni da je interes svih civilizovanih država u Evropi da se festivali održavaju u manjim gradovima, jer doprinose ravnomernom razvoju zemlje i pravoj ekspanziji turizma?“, kaže direktor Nišvila.
On smatra da je otežavajuća okolnost za Srbiju što je “ politika sve zatrovala“, tako da u Ministarstvu kulture ili vodećim kulturnim institucijama nema ljudi koji su nezavisni. Nišvil se nije vezivao ni za jednu političku opciju ili stranku, tako da je uvek dobijao jako malo sredstava i od Beograda i od Niša. Mada je proglašen gradskom javnom manifestacijom, i danas ga Niš finansira „na kašičicu“. Ipak, Nišvil nikada nije, niti će otvarati neki političar, obećava njegov direktor.
„Džez je sloboda i improvizacija. Ali, svuda u svetu džez festivali se finansiraju iz budžeta država, grada, stalnih fondacija i sponzora jer je reč o umetničkoj muzici koja prihodima od karata ne može da pokrije više od jedne petine svojih troškova. U Srbiji se to ne razume, a i sponzori će pre pomoći masovne komercijalne zabave nego jedan umetnički festival. A kada se to i desi, umetnost finansiraju u Beogradu, u kojem će to mediji preneti tržištu od dva miliona ljudi, a ne u Nišu, sa oko 400 hiljada onih koji će za takvu pomoć čuti. OTP banka se, na primer, već odselila iz Niša, a čak i AIK banka, „domaća a jaka“, koja je ovde napravila kapital, sponzoriše beogradske manifestacije. Jedina srećna okolnost je da u Nišu postoji kompanija Filip Moris, koja je kupila DIN, i koja zaista pomaže nišku kulturu“, kaže Blagojević.