Toni Bler je imao teoriju da britanski narod voli da „lenčari“ u krugu EU, ali da očekuje da vlade postupaju racionalnije. On je razmatrao jedan aspekt odnosa Velike Britanije sa njenim partnerima u EU i sa institucijama Unije – suočena sa gubitkom statusa velike sile, da je bilo alternative za pristupanje Evropskoj zajednici, Britanija bi je gotovo sigurno iskoristila.
Britanske vlade koje su se smenjivale morale su da prihvate nagoveštaje bolne istine da nema odgovarajuće alternative. Britanci su se u suštini uvek osećali nelagodno kada je reč o ovlašćenjima institucija organizacije, naročito Evropske komisije i Evropskog suda. Takođe, možda je taj osećaj traganja za alternativom uticao na odluku zemlje da ostane izvan šengenskih granica i Evropske monetarne unije.
Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso nedavno se „izlanuo“ kada je rekao da su mu britanski političari u poverenju rekli da smatraju da bi u vreme ekonomske krize bolje prošli da su imali evro. „Ova kriza je istakla važnost evra, kao i važnost Britanije. Ljudi koji nešto znače u Britaniji razmišljaju u ovom trenutku o mogućnosti usvajanja evra“, kazao je Baroso.
Ekonomisti i opozicioni političari smatraju da je svaki pad funte u odnosu na evro ključan psihološki momenat i dokaz sve manjeg poverenja u status britanske ekonomije na globalnom finansijskom tržištu. Britanija je prvo sumnjala da će evro uopšte biti uveden, onda se pitala da li će opstati, pa da li će postati ozbiljna valuta. Sada je jasno da je evro druga svetska valuta, posle dolara, smatra većina ekonomista.
EU je stalno nepopularna u Britaniji i vladama je generalno lakše da „prodaju“ Evropu kod kuće tako što pre proglašavaju pobedu u pregovorima nego što priznaju neizbežnost kompromisa. Margaret Tačer je institucije u Briselu koje su gladne za moći smatrala opasnošću, i imala je pravo, navode analitičari. Međutim, dok se relativna moć ključnih igrača u EU menja, sve britanske vlade su jedna za drugom morale da se pomire s činjenicom da se osnovna institucionalna struktura neće promeniti.
Kako postići balans između zajedničke politike i ograničenja nacionalnih sloboda, koje ta politika donosi, bilo je pitanje za svaku britansku vladu. Svaka od njih morala je da pronađe način da pomiri zabrinutosti Britanaca u vezi sa državnim suverenitetom i njihove stalne želje za specijalnim odnosom sa SAD i britanske percepcije vlastitih nacionalnih interesa sa neizbežnom realnošću da mora da bude angažovan i aktivni član EU ukoliko želi da stvara politiku, a ne samo da prihvata onu koju joj serviraju drugi. Gordon Braun predstavlja primer nekoga koji je shvatio potrebu u državnom interesu da članstvo Britanije u EU bude uspešno, smatraju analitičari.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
