Britansko društvo ni u kom slučaju nije savršeno, ali je društvo koje poštuje umnu slobodu

„Iako lično više volim da pripadam većim celinama – da budem građanin sveta, Jugoslavije, Britanije, ponosna sam i na svoj grad a naročito na ljude iz Kruševca koji su postali uspešni van svoje zemlje kao što su glumac Sacha Petronijević u Francuskoj, scenarista/reditelj Zoran Lisinac u Americi, pesnikinja Frida Šarar u Hrvatskoj, ili na ljude iz drugih malih gradova kao što je meni jedan jako drag Leskovčanin s kojim sam se družila u Njukaslu, genetičar Miodrag Stojković“, priča za Danas.rs Duška Radosavljević u rubrici „Naši ljudi u svetu“.

Iz Kruševačke gimnazije, na čijem sajtu među istaknutim bivšim đacima stoji i Duškino ime, kaže ona da nosi lepa sećanja uprkos tome što to i nije bilo neko sjajno vreme za odrastanje.

„To je bilo vreme ratova, revidiranja istorijskih udžbenika pred našim očima, i na kraju i vreme poražavajuće oskudice baš te 1993. kad smo se krpili za maturski bal. A bili smo i jedina generacija koja nije išla na matursku ekskurziju. Međutim, kako tako, škola nas je podržavala u nekim ekstrakurikularnim aktivnostima kao što je konkretno za nas nekoliko bilo bavljenje pozorištem, učešće na Zvezdarijadi, u mom slučaju i nekoliko odlazaka u Petnicu. Drago mi je da se ubrajam u bivše đake jer Kruševačka gimnazija ima i tu posebnost što je vremenom verovatno iznedrila više pozorišnih ljudi nego bilo koja druga škola u Srbiji. Baš bi bilo interesantno da neko sprovede statističku studiju na tu temu, uzimajući u obzir ne samo glumce, kojima su zasluženo podignuti spomenici na trgu ispred Kruševačke gimnazije, već i nas ostale koji se tim poslom bavimo iza kulisa“, kaže naša sagovornica.

Pacov na ulici možda presudio što je 1993. napustila Srbiju

Upitana šta je presudilo da napusti Srbiju navodi jednu scenu: „Možda to što sam te 1993. prvi put videla pacova na ulici. Možda to samo po sebi i nije tako strašno (kasnije sam ih viđala i u Londonu, i u drugim gradovima), ali to mi je u tom momentu sazrevanja mog svetonazora bila nekakva simbolična slika rugla do kog je došao naš svakodnevni život. Nisam mogla da zamislim svoju budućnost u toj zemlji u tom krajnje kriznom trenutku, a čini mi se da nisu ni moji roditelji koji su me srećom podržali u odluci da odem iako sam jedinica“.

U Britaniji je, kako kaže, otkrila da bavljenje pozorištem nije privilegija izabranih, već izbor sam po sebi. Često ne i izbor koji podrazumeva neki lagodan život već iziskuje svesrdni napor i odricanje.

„Osećala sam taj poziv, i imala dovoljno upornosti i sreće, a Britanija mi je omogućila da u nekoj meri i odgovorim na njega. Smatram da u nekim evropskim kulturama, uključujući i našu, dominira razumevanje pozorišta svedeno na jedan suženi model iz 19. veka koji kroz institucionalizaciju pozorišnog stvaralaštva sredstva proizvodnje i očekivanja publike podređuje sebi. Meni godi sloboda mišljenja, vrednovanje radoznalosti i otvorenost ka inovacijama koju nudi britanski pozorišni prostor. Uprkos preovladavajućem utisku da je britanski teatar prašnjav, zastareo i ogrezao u književnu reč, on takođe ima dinamičniju i uticajniju nezavisnu scenu od mnogih drugih kultura u Evropi“, navodi ona.

Na pitanje da li bi se vratila u Srbiju nema odgovor. Nikada, kaže ona, nije ozbiljno razmišljala o tome, jer nije imala povoda. Srbija je za nju zemlja u kojoj nikada nije živela kao odrasla osoba.

„Osim tih ranih devedesetih, nisam proživela njene ključne trenutke. Prekratnica je bila 1999. nakon koje mi se činilo da me od ljudi iz matice deli to traumatično iskustvo (koje je takođe na drugačiji način bilo traumatično za nas u dijaspori) koje nisam proživela zajedno sa njima. Zatim promena vlasti 2000-te je bila bitan momenat; a 2003. baš na dan kada je ubijen Zoran Đinđić, ja sam igrom slučaja bila obuzeta odbranom svoje doktorske teze. Sve sam te događaje, bitne za formiranje današnje kolektivne svesti u Srbiji, proživela samo iz daleka. Za to vreme bitnih transformacija ja sam nosila crveni SFRJ pasoš koji sam 2003. zamenila britanskim“, priseća se naša sagovornica.

Ističe da voli prirodu Srbije, kontakt sa ljudima, ukus voća i povrća, i ne krije da joj se svaki put napune baterije kada dođe ovde, ali joj se ipak čini da zapravo ne poznaje potpuno pravila igre po kojima se živi i radi u Srbiji.

„Nisam sigurna ni koliko bi mi bilo potrebno da ih savladam, ako je to uopšte moguće u mom životnom dobu“, dodaje ona.

Šta joj je pružila Srbija, a šta Britanija

„Srbija mi je pružila kvalitetnu osnovu za obrazovanje i neke fundamentalne ljudske vrednosti, delimično vezane za neki naš istorijski društveni kontekst koji je imao svoju problematiku, ali u kom su se podrazumevala osnovna prava na stambeni prostor, besplatno obrazovanje, zdravstvenu zastitu, kulturu i ideje političkih jednakosti. Mi smo te vrednosti uzimali zdravo za gotovo ali gledano iz britanske vizure one jesu neka vrsta privilegije. Srbija mi je pružila i bitne kulturne uzore kao što su Branislav Nušić, Mira Trailović, Anica Savić-Rebac, i Milan Mladenović, ljudi u čijem se istrajnom idealizmu ogleda i moj“, navodi ona.

S druge strane, neke prve lekcije koje je stekla u formativnim godinama u Britaniji uključuju i to da se baš ništa u društvenom životu ne podrazumeva kao apsolutno, neprikosnoveno pravilo koje ne podleže preispitivanju i promeni.

„Naučila sam da vrlo, vrlo retko upotrebljavam oblik ‘should’/ ‘treba da’ naročito u drugom licu jednine; da ‘hvala’ i ‘molim’ ima pozitivnu funkciju održavanja odstojanja među ljudima kojim se poštuje lična sloboda; i da se ključ britanske demokratije – kada ona funkcioniše – nalazi u principu poštovanja pravila igre (‘fair play’), koja opet nisu apsolutna već podložna povremenom preispitivanju. Britansko društvo ni u kom slučaju nije savršeno, ali je ono društvo koje poštuje umnu slobodu. Kao takvo ono je izrodilo jednog Čarlsa Darvina, na primer, ‘oca evolucije’, za kog je malo poznato da je svoj intelektualni život započeo kao sveštenik“, navodi ona.

Život posle Brexit-a: Zašto Švedska?

U Švedsku ju je nedavno doveo posao njenog supruga, koji je inače Nemac i kome je, kako kaže Duška, kao i mnogim drugim Evropljanima u Britaniji, Brexit teško pao.

„Brexit je i meni teško pao jer mi je u nakim trenucima dosta ličio na raspad Jugoslavije, međutim mene je životno iskustvo naučilo i veštinama adaptacije. Tobiasu (suprug) je Brexit bila prekratnica iz dva razloga: idejno, za Nemce njegove generacije Evropa predstavlja neku vrstu spasa nakon mračne prošlosti Drugog svetskog rata; a zatim na egzistencijalnom planu, u mnogim zemljama Zapadne Evrope život je još uvek manje prekaran po pitanju osnovne sigurnosti nego što je to slučaj u Britaniji i Americi. Kao naučnik na Oksfordskom univerzitetu, Tobias je 12 godina standardno radio putem produžetaka privremenih ugovora, a u Švedskoj mu je odmah ponuđen posao za stalno. S druge strane ja sam britanski državljanin sa stalnim poslom u Londonu. Moje istraživačko odsustvo pružilo nam je priliku za ovaj životni izlet, ali je dalji razvoj događaja još uvek potpuno neizvestan“, opisuje Duška.

„Srbija nije na svakodnevnom radaru ljudi oko mene“

Upitana kako ljudi iz njenog okruženja reaguju kad kaže da je iz Srbije naglašava da postoji mnoštvo odgovora, zavisno o kom vremenskom momentu se govori i iz kog ugla.

„Srbija svakako nije na svakodnevnom radaru ljudi oko mene. O njoj se povrememno čuje i to na vrlo površan način. U Britaniji je devedesetih Srbija važila za turobno i ratorborno ali pretežno nebitno mesto, a ranih dve hiljaditih se vezivala za tenis i, među pojedincima mlađih generacija, za Exit Festival. U Nemačkoj i Švedskoj se malo više zna o Srbiji nego u Britaniji“, kaže Duška, ilustrujući to kroz primer da svaki prosečni supermarket u ove dve zemlje prodaje ajvar, Vegetu, smrznute ćevapčiće i burek, dok to u Britaniji nije slučaj već se po takve proizvode ide u posebne prodavnice.

„Čula sam od nekih Šveđana mojih godina da se iz svog detinjstva sećaju jugoslovenskih crtanih filmova koji su se davali na švedskoj televiziji. Švedske škole takođe nude i obavezne časove ‘maternjeg jezika’ deci iz imigrantskih porodica. Nemcima i Šveđanima predeli bivše Jugoslavije bili su lakše dostupni kao turističke destinacije nego Britancima kojima su Španija i Francuska tradicionalno bliskije. Srbija i srpska kultura obično postanu Britancima predmet interesovanja iz razloga lične/ romantične povezanosti sa njenim pripadnicima“, ističe Duška Radosavljević.

Za 28 godina života u Britaniji dolazila je u dodir sa raznim nacionalnostima i kulturama i nikad nije komparativno razmišljala o svojim odnosima sa Srbima naspram drugih nacionalnosti.

„Možda je tačno da se brže stvaraju poznanstva među ljudima koji dele jezik i kulturnu pripadnost – a ja sam se u Britaniji tokom godina družila sa raznim pripadnicima bivše Jugoslavija, ali i sa Špancima, Irancima, Italijanima, Grcima, raznim južno-Amerikancima, i naravno sa Britancima. Mojoj deci, Joakimu i Katarini, koji imaju osam i šest godina, najbolji drugari su do sad bili Londonci kineskog, poljskog i afro-karibskog porekla i taj se trend nastavio i u Švedskoj gde živimo u izrazito internacionalnoj sredini“, dodaje naša sagovornica.

Igrom slučaja u Švedskoj je nailazila pretežno na „naše“.

„Prvo mi je u lokalnoj Facebook grupi izašla u susret jedna Bosanka, pa sam onda zahvaljujući njoj i nastavnici srpskog koja predaje našoj deci, ušla u jedan neformalni kružok srpskih mama. Ali desilo mi se i da u banci i pošti naletim na službenike koji su sa mnom govorili srpsko-hrvatski radije nego engleski, a kada sam pre neki dan počela kurs švedskog, nastavnica, inače iz Zagreba, mi je ceo čas švedskog održala na hrvatskom. Možda je to znak da bih ovde mogla da se osećam više kod kuće nego igde drugde“, opisuje Duška kako izgleda život u Švedskoj.

U Srbiji vlada ono što se na engleskom zove „tribalism“

Priznaje da jedno vreme nije ni pratila događanja u Srbiji ali se više informisala tokom pandemije. Daje prednost informisanju o kulturnim događanjima, a naročito filmovima i serijama iz Srbije koje postoje sa engleskim titlovma kako bi mogli porodično da gledaju.

„Moj Nemac i ja gledali smo nedavno „Vavilon Berlin“ i „Senke nad Balkanom“ i bilo nam je interesantno da poredimo te dve serije. Volim podcast Galeba Nikačevića, svako izlaganje Dubravke Stojanović, i jako poštujem rad novinara KRIK portala (a naročito hrabrost njegovog urednika, inače takodje Kruševljanina Stevana Dojčinovića). Pratim i Nedeljnik i Danas ali često mi je potrebno da izguglam ličnosti i događaje o kojima se piše pomalo stenografski jer se u zemlji podrazumeva da ih svi znaju što nije slučaj i za nas ostale“, navodi ona.

Dodaje da se oseća dosta bespomoćno po pitanju dešavanja u Srbiji. Misli da u Srbiji vlada ono što se na engleskom zove ‘tribalism’. Reč se odnosi na „plemensko“ društveno uređenje ali se upotrebljava i u savremenom značenju u kontekstu ponašanja fudbalskih navijača.

„To plemensko društveno uređenje koje se manifestuje među fudbalskim navijačima kao nužnost da po svaku cenu pobedi tvoje pleme ili tim, je takođe i odlika srpske partijske politike pa i svih drugih životnih sfera naročito kad se od ljudi očekuje da se učlane u političku stranku da bi dobili ili sačuvali posao. U srpskoj javnosti se poslednjih godina govori i o plemenskom tj. klanovskom uredjenju njenog podzemlja. Normalizacija „klanovskog“ uređenja u svim sferama govori da Srbija civilizacijski ne samo da stagnira nego i nazaduje. Politika nije sport već jedan delikatan proces ugovaranja zajdeničkog života unutar širokog dijapazona raznih vrednosti, uverenja i individualnih interesa koji nužno postoje u svakom društvu. Jedno zajedničko društveno uređenje ne treba da se sastoji od pobednika i gubitnika već od neobespravljenih građana. Nažalost populizam kao sredsvo vlasti preovladava ne samo na srpkoj političkoj sceni već i u drugim zemljama“, smatra Duška Radosavljević.

Naglašava da se stvari neće promeniti ni na kakav značajan način u Srbiji dok svi segmenti društva ne budu spremni na ‘fair play’ – tj. da nema više rešavanja problema „preko veze’, trgovinom uslugama, zloupotrebom položaja, već putem pravnih protokola i funkcionalnih institucija.

„Jako je bitno usvojiti i to da nije sve pitanje crnog ili belog, tačnog ili netačnog, prevlasti jednog plemena nad drugim – binarnost uopšte nije jedina logička mogućnost, već na pitanja od društvenog značaja često postoji više nego jedan tačan odgovor, i tom mnoštvu tačnih odgovora mora biti omogućeno da koegzistoraju bez medjusobnog isključivanja. Takav pluralizam je takođe i srž teatra kao narativnog mehanizma“, navodi naša sagovornica.

Nušićeve „komedije mentalita“ su u suštini tragedije

Na pitanje kako bi kao dramaturg opisala ono što se trenutno dešava u Srbiji kaže da je „Nušić sve to dosta tačno već opisao u ranom 20. veku“.

„Mi smo se decenijama svemu tome smejali sa nekim satiričnim otklonom, međutim, Nušićeve ‘komedije mentalita’ su u suštini tragedije. Naročito ako mi njih prihvatimo kao opis nečeg apsolutnog i esencijalnog što predstavlja srpsko društvo i što se ne može promeniti. Ja Nušića obožavam još od svoje devete godine, ali mislim da je važno dozvoliti dramaturškim trendovima da evoluiraju u korak s vremenom. Objašnjavanje ponašanja jedne društvene zajednice (ili naroda) putem ‘mentaliteta’ stvara iluziju da je nemoguće ili pogubno po tu zajednicu (ili narod) da se ona promeni, čak i kad su promene neophodne za njen opstanak. Možda je indikativno i to da termin ‘komedija mentaliteta’ ne postoji na engleskom jeziku, već se slične komedije nazivaju ‘komedijama manira’, dakle nečim što je površno. Ali te komedije se većinom podrazumevaju delom istorije dramaturgije“, objašnjava Duška Radosavljević.

Ona dodaje da se u 21. veku nalazimo u fazi kada publika ima drugačije potrebe ali da pozorište ne mora da bude samo sredstvo prosevetiteljstva ili objašnjavanja usmereno na ‘kulturno uzdizanje’ publike, već i potencijalni forum za sučeljavanje različitih perspektiva na isti problem i za aktivnu participaciju publike u tim procesima.

„Pozorište ima potencijal da uključi publiku u proces razmatranja individualne dejstvenosti i uticaja na dinamiku u društvu“, dodaje Duška Radosavljević.

Nagrade

Kao student 1998. godine dobila je nagradu Sunday Times-a za pozorišnu kritiku. To joj je, kako kaže, omogućilo da 13 godina zaredom radi kao stalni dopisnik novina Stage sa Edinburškog festivala gde je bila deo šestočlanog kritičarskog tima i žirija za Stage-ove glumačke nagrade svake godine od 1998-2010.

„To učešće na Edinburškom festivalu bila je retka konstanta u mom životu kada sam se dosta selila po Engleskoj, živeći od 1993. u sedam različitih gradova. Volim da kažem da sam godinu dana živela i u Škotskoj, u Edinburgu, ali uvek samo avgustom. Kasnije, 2015. godine sam takođe bila dobitnik nagrade za istraživački rad, tačnije za knjigu Theatre-Making (2013) koju dodeljuje Theatre and Performance Research Association (TAPRA). Nagrada nosi ime Davida Bradby-ja a interesantno je da sam sasvim slučajno, ne znajući za tu familiajrnu vezu, takođe sarađivala i sa sinom ovog slavnog britanskog teatrologa Lawrenceom Bradbijem koji je radio grafički dizajn za našu knjigu The Mums and Babies Ensemble Manual. U vezi sa tom nagradom 2016. godine sam držala jedno od dva naslovna predavanja na Taprinoj konferenciji u Bristolu, dok je drugo držao pisac Mark Rejvenhil. 2015. godina bila je takođe značajna zato što sam te godine kao dramaturg sarađivala sa mladim rediteljem Robertom Icke-om (Ajk) na njegovoj verziji Orestije koje je narene godine dobila nagradu Olivier“, ponosno ističe naša sagovornica.

Pozorište posle pandemije

Dramaturg Duška Radosavljević kaže da je pandemija svima otvorila oči koliko je pozorište kao živa umetnosti neophodno i teško zamenljivo ekranizovanim verzijama istih. Zatim smo, kako dodaje, saznali da kvalitetnih video i audio zapisa predstava ima mnogo više nego što smo predpostavljali jer su odjednom počeli da se obelodanjuju čitavi arhivi za koje nismo znali da postoje, a onda smo počeli da otkrivamo i specifične prednosti digitalnih medija u odnosu na sinhrone izvedbene događaje.

„Ne znam kako će se situacija dalje razvijati. Primetila sam da nam je svima teže da se odlučimo da izađemo napolje, naročito ako imamo mladu porodicu. Svima nam je lakše da ostanemo ušuškani kod kuće čak i ako to znači propuštanje neke dobre predstave. Međutim, nedavno sam u Londonu opet odgledala par predstava uživo pod skoro normalnim uslovima. Bilo je dirljivo kako je publika lako ustajala u ovacije da pozdravi stvaraoce predstave – u tome se ogledao ne toliko sam kvalitet predstave koliko i želja publike da se raduje i slavi jedinstvenu moć teatra da ostvari osećaj fizičkog prisustva i zajedništva“, zaključuje ona.

Nova knjiga o dramaturgiji govora i zvuka

Duška Radosavljević upravo je završila novu knjigu ne temu dramaturgije govora i zvuka koju će objaviti izdavačka kuća Routledge. Ta je knjiga jedan od rezultata istraživačkog projekta koji je vodila u 2020. i 2021. godini, finansiranog iz britanskog državnog fonda za istraživanje u domenu umetnosti i društvenih nauka (AHRC). Projekat je zamišljen da bude izveden u partnerstvu sa V&A muzejom, sa organizacijom Digital Theatre, i sa pozorištem Battersea Arts Centre u Londonu u kojem je trebalo da se odvija etnografska studija rada nekoliko umetnika izabranih putem otvorenog konkursa u decembru 2019.

„Međutim baš na dan pre nego što je trebalo da uđemo u studio, u martu 2020., objavljen je prvi Covid lockdown u Londonu. Usled toga moja saradnica na projektu Flora Pitrolo i ja bile smo prinuđene da projekat prekrojimo u nešto drugo i sredstva preusmerimo u stvaranje web-arhive video i audio zapisa razgovora koje sam vodila sa relevantnim umetnicima i autorima čiji rad spada u domen interesovanja ovog projekta (www.auralia.space). Ukratko, taj se projekat bavi temom inovacije u autorskim procesima vezanim za izvedbenu umetnosti“, navodi ona.