Brodolom duše

Moglo bi se čak reći da psihički procesi „dok umetnik stvara“ liče donekle na procese kod duševno obolelog… To, međutim, ne znači da umetnik s psihičkom bolešću ne može stvoriti estetski vredno delo. Nije, međutim, bolest dala prilog stvaralaštvu, već je umetnik stvorio delo uprkos njoj. Bolest ništa ne stvara, ona oslobađa… (dr Ljubomir Erić „Psihoanaliza likovnog izraza“).

Tabu biografija

U ovdašnjoj sredini istoričari umetnosti pokazuju slabo interesovanje za analizu veze stvaralaštva i duševnih poremećaja. Zbog toga je usamljeni primer istoričara umetnosti Živka Brkovića, koji se upustio u ovaj rizičan poduhvat objavivši knjigu „Šumanović – Umetnik i ludilo“, vredan pažnje. Knjiga je izašla u izdanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, a recenzije su potpisali Miško Šuvaković, Jerko Denegri, Nikola Milošević i Žarko Trebješanin.

„Umetnik i ludilo“ trebalo je da bude platforma za izložbu slika i originalnih pisama Save Šumanovića. Prema Brkovićevim rečima, ona je dugo tabuizirana i ulepšavana, a pisma potiskivana. Tek, do zastoja u pripremanju ovog projekta došlo je jer su Galerija i Muzej Save Šumanovića u Šidu odbili da ustupe materijal sa obrazloženjem da oni ne žele da pozajme slike za takve teme kao što je bolest.

Korpus pisama koja je Brković otkrio, među kojima su i neka ranije objavljivana, mogu se podeliti na grupu pisama koje je Šumanović slao roditeljima, Rastku Petroviću, poznatim ličnostima (Milanu Kašaninu, Vladislavu Ribnikaru …) i doktoru Arnovljeviću. Osim što se iz njih da saznati mnogo toga novog o kompleksnoj ličnosti i istoriji života Save Šumanovića, ovo štivo otkriva tragičnu sudbinu talentovanog slikara, čiju je dušu postepeno komadala bolest i preti duboko da uznemiri čitaoca. Neka od njih predstavljaju vredna dela epistolarne književnosti prožete elementima dramske poetike i imaginacije.

„Rodila VAS kobila…“

Pre bolesti, pisma koja je Šumanović slao roditeljima upućena su, pre svega, majci. Slao ih je iz Zemuna, gde je pohađao gimnaziju. U njima on skoro isključivo „pregovara“ o tome kad i šta treba da mu se kupi, da li cilindar ili običan šešir, koja vrsta odela i voća. Izvesna emocionalna distanciranost prema roditeljima, te opterećenost materijalnim i ambicijama, proteže se kroz čitavo štivo. Uglavnom, Sava prvo podnese izveštaj o tome kako u školi dobro napreduje, ne kliže se na Dunavu i ne gubi vreme s društvom, a potom vrlo posvećeno eksplicira šta mu je sve potrebno i koliko to košta. Tek kasnije i u tim pismima pojaviće se znaci koji mogu ukazivati na bolest, ali i Šumanovićevu izrazitu vezanost za majku, kao u fragmentu: „Draga moja mama, primio sam tvoje pismo, otreslo me malo od straha koji dolazi od moje nervoze koji nadam se nije opravdan… strepim i za tebe i danas sam se poplašio režući žuljeve da se ti ne porežeš, ponda se razljutim na svoju glupost, ponda mi još malo teže, ponda…“

Brković objašnjava da klica ludila kod Šumanovića leži upravo u nerešenom edipalnom kompleksu. Persida Šumanović, vlasnica pošte, a ne kako se često pisalo poštanska službenica, bila je dominantna figura koja se o svemu pitala i koja se prema sinu ponašala previše zaštitnički. Ona mu je nabavljala i modele – najpre službenicu iz pošte, koja i nije bila dobar izbor jer nije htela da se skine do kraja, ali zato kelnerica u lokalnoj krčmi, za koju se ona takođe postarala – jeste. Na drugoj strani, Šumanović deluje prilično hladan prema ocu, koga ni jednom nije posetio dok je bio zatočen u logoru. Istina, u to vreme bio je u Zagrebu posvećen studijama slikarstva, ali Brković ukazuje da ni rat nije gotovo uopšte uticao na njega, Šumanović je izgledao kao iz banke, dobro obučen i glamurozan. On ukazuje i na važna svedočenja Antonije Koščević, vajarke i Savine najbliže koleginice koja kaže da je za vreme rata Šumanović isključivo posvećen samo studijima, toliko da ni jedan sat na fakultetu nije propuštao. Njegov bogati stric Svetislav Šumanović, „vedrio je i oblačio“ Zagrebom, a kasnije je važnu poziciju zauzeo u Pavelićevoj vladi, što pokreće druga pitanja, recimo o Savinom kraju, kada su ga streljale ustaše…

Savin emotivni život dugo deluje pusto. Ne piše o devojkama, zabavama, seksu, društvu. Sa dramom njegovih emocija, ali i bolešću, upoznaćemo se kroz pisma najboljem prijatelju, Rastku Petroviću, u hodu, od ljubavi, do mržnje. U periodu od 1921 – 1927, od Šumanovića, stižu ljubazna pisma koja započinje obično sa „Dragi moj Rastko“, „Dragi moj mili“, „Dragi moj dečko“, „Mališa moj“… – da bi usledila serija dramatičnih, zbog navodnog Rastkovog dvojnika i rođaka Mike Petrovića Žvale, koji Šumanovića, kako on piše, progoni i uništava. O tome govore sledeći fragmenti: „Pokazivao mi je Vaše delove tela, govorio mi je kao da Vi govorite… i tukao me je…“ i „Moj Rastko, to što je on meni i Vama pokazivao to nije sirealizam – nego to je podrealizam jednog ludog i bolesnog beskičmenog homoseksualca. Ako ne uspem da se oslobodim Mike Petrovića ostaje mi samo da se ubijem“.

Sledi serija pisama punih uvreda i optužbi – „Rastko moram da Vam kažem još jednom kakva ste ništarija, nitkov i podlac, mora da Vas je rodila kobila, a ne žena kada ste imali kuraži da mi nametnete Vašeg Miku Petrovića….“, „Znajte, konju, podlače, nitkove da ću upotrebiti sve da pokažem kakav je Vaš moral…“

Šumanović se posle ovoga kaje, a osećaj krivice ga razdire. Piše Rastku moleći ga da oprosti „za ludačko pismo koje mu posla“. Te epistole završavaju: „Ja sam glup, glib, gad“.

Prema Brkovićevom tumačenju, prelom u likovnom izrazu Šumanovića, ali i njegovoj ličnosti, koincidira sa čuvenom kompozicijom „Pijani brod“, delom koje je stvarao sedam dana i noći bez prestanka. Pa ipak, u mnoštvu dragocenih podataka, nedostaju Rastkova pisma koja autor knjige još nije uspeo da pronađe, te bi se moglo reći da bi jedan od uzroka koji je doprineo Šumanovićevom slomu mogao biti i patnja zbog neuzvraćene ljubavi…

Paranoidno slikanje

U Brkovićevoj teorijskoj analizi Šumanovićevog slikarskog opusa, prvi period je „apolonijski“ pošto tada nastaju dela slikana raciom i inteligencijom, a očigledna promena nastupiće u sledećoj „dionizijskoj fazi“, periodu emocionalnog, nadahnuća. Apolonijske slike u kojima vlada strogo konstruisani red gde je sve kocka, valjak, po kubističkom načelu sagrađen svet, smeniće „dionizijska faza“. Disciplinovani mir, pomalo i ukočenost, koji vlada u apolonijskim slikama, ali i u umetnikovom, „predpsihotičnom stanju“, nestaće sa delima nastalim u dionizijskoj fazi, pre svega u „Pijanom brodu“, kada je kod slikara eskaliralo ludilo. Zanimljivo je da je ta slika inspirisana literaturom, poemom Artura Remboa, što je neobično budući da Šumanović nije bio naklonjen slikarskim delima koja su u književnosti tražila razlog. Međutim, Rastko u tom momentu prevodi poemu, a valja reći da je on ranije sugerisao Šumanoviću da se oslobodi u slikanju i više prepusti imaginaciji. Ovaj predlog nije pogodovao Savinoj fantazijama uveliko rasturenoj psihi. Pa tako, umesto da mu „Pijani brod“, delo koje je stvarao kao da mu je poslednje, pruži zadovoljstvo, u njemu je umetnik doživeo brodolom sopstvene duše. Njegovo čudno ponašanje počela je da primećuje i okolina, pa uskoro po njega u Pariz dolazi majka i vraća ga u zemlju. Za kratko vreme odlazi u Beograd na bolničko lečenje, a potom se vraća u Šid gde dve godine provodi u „opskurnoj tišini“ nevoljan da povuče ijedan potez rukom.

U izvesnom smislu, njegov oporavak „oglasiće se“, opet, nastupom obilatog pisanja i slikanja, a kako su se te faze sukcesivno ponavljale, Brković to naziva „paranoidnim slikanjem i pisanjem“. U poslednjoj „infatilističkoj“ fazi, Šumanović će neumorno stvarati mnoštvo po stilu skoro istovetnih dečijih glava, sremske pejsaže i predele, te čuvene „Šiđanke“, monumentalnu kompoziciju sa multipliciranim i šematizovanim istim ženskim aktom. Prema Brkoviću, osiromašenje likovnog izraza i naivnost u delima iz ovog perioda, ukazuju na regradiranje umetnika na infatilni period, ali i njegovu očajničku borbu da podržavanjem stvarnosti u slikama omogući sebi čvršći kontakt sa objektivnim svetom, koji mu sve više izmiče…

„Ovo je vek mene i strahote“

Zlokobna najava umetnikovog stanja potpune sumanutosti, „kuca na vrata“ u fragmentu: „Pišem kako je usud odredio… po zavetu iz Tutankamonova groba“. Usledila su pisma dr Vojislavu Arnovljeviću u kojima Šumanović očekuje smak sveta, svoju moć kao vladara i sudije: „To će izvesna gospoda iz svetske politike zapamtiti jednog dana, jer ima pravde, koja je strahovita, koja ne zavisi od zemaljskih sudova nego od svevišnjih bića. Ovo je vek mene i strahote…“. Potom, slikara progone vladari, moćnici, naročito Poenkare predsednik Francuske: „Štovani gospodine Arnovljeviću, vama je poznato da me je Poenkare molio da mu kažem kako da skrha Nemačku“. Njegovi izumi i umetnine „kradu“ drugi, među njima i Sezan. „Vrlo štovani doktore … Taj matori konj (Sezan) nikada i nije slikao nego su slike većinom moje… Moja mati prepoznala je u Luvru ‘Maison du Pendu’“. Pisma obiluju i predskazanjima od kojih su se neka i obistinila – U jednom takvom, osam godina pre svoje smrti Sava Šumanović kaže: „Ubiće me 1942.“ Tako je i bilo.