Ilustracija/ Foto: Pixabay/ NinocareKroz program rada sa počiniocima nasilja prošle godine u Kragujevcu je prošlo sedam osoba, od kojih je jedna žena. Centar za razvoj usluga socijalne zaštite “Knjeginja Ljubica”, u okviru koga se program sprovodi, stupio je u kontakt sa 22 počinioca nasilja, ali budući da njegovo pohađanje nije zakonska obaveze, neki se nisu odazvali pozivu, dok je nekoliko njih odustalo tokom programa.
Najviše osoba je u program uputio kragujevački Centar za socijalni rad, osam, a zatim javno tužilaštvo, sedam. Petorica su došli na preporuku, a četiri osobe su se za učešće u programu javile same.
Po rečima Gordane Petronijević, jedne od autora ovog programa, broj osoba koji kroz njega prolazi se drastično smanjuje iz godine u godinu.
Tako je, na primer, 2015. godine kroz program prošlo 40 osoba, koje su učestvovale u individualnim i grupnim terapijama.
– U Kragujevcu su ovi programi počeli rano da se razvijaju, mnogo pre nego na nacionalnom nivou. Međutim, pošto ne postoje zakoni o tome ko tretmane sprovodi, gde se oni sprovode, na koji način i koliko koštaju, njihova realizacija je dovedena u pitanje u celoj zemlji, objašnjava Petronijević.
Do 2019. godine, kaže sagovornica Danasa, u Kragujevcu su se ovi programi sprovodili kontinuirano, a sada se rade projektno.
Uglavno se sprovode individualno sa počiniocima nasilja koje tužilaštvo sporadično šalje.
Ipak, tokom rada došlo je do značajnog pomaka jer su utvrđeni novi standardi koji podrazumevaju da se paralelno sa počiniocima nasilja radi i sa ženama koje su pretrpele nasilje.
– Sa njima rade naše koleginice iz „Oaze sigurnosti“. Ovakav način rada je u skladu sa Istanbulskom konvencijom i on daje značajne rezultate, jer zajedno sa njima možemo da vršimo procenu rizika, odnosno da li je za ženu bezbedno da se vrati svom životu, a to je i ključna stvar kada su žrtve nasilja u pitanju, kaže Petronijević.
Iako država još uvek nije prepoznala značaj ovakvih programa i nije ga sistemski uredila, Sandra Jovanović Belotić, predstavnica Evropske mreže za rad sa počiniocima nasilja, kaže da su prva istraživanja programa u zemljama Zapadnog Balkana, pokazala da je on veoma delotvoran.
– Nasilje nije nastalo samo od sebe, ono uvek ima neki koren. To su sva ona uverenja koje muškarci najčešće nose, poteškoće u kontrolisanju impulsa, tradicionalna razmišljanja. Sve je to u korenu nasilnog ponašanja, kaže Jovanović Belotić.
Ona objašnjava da restriktivnim merama, sudskim procesima i zatvorskim kaznama samo držimo vrh ledenog brega pod kontrolom, ali na individualnom nivou retko dolazi do promene tih uverenja.
Zbog toga su ovi programi važni, jer se nastoji da se njima pronađe koren nasilnog ponašanja i da se kroz individualne i grupne terapije ono pretvori u nenasilno.
Prva istraživanja programa rada sa počiniocima nasilja urađena u Britaniji, po rečima naše sagovornice, pokazala su da se fizičko i seksualno nasilje posle 12 meseci programa gotovo u potpunosti eliminiše.
Ipak, i ovakvi programi nose sa sobom određene rizike.
– Jedan od najvećih rizika je da žrtva može da se oseti lažno sigurnom, jer je počinilac nasilja sada u programu, pa je ona bezbedna i to može da utiče na odluke koje ona donosi. Na primer da li ostaje u tom odnosu ili ne. Takođe, postoji rizik da počinalac manipuliše programom. Znamo da su skloni manipulaciji i da pokušavaju da održe tradicionalne šeme ponašanja. Ima situacija kada oni koriste to što su u programu da bi nastavili nasilje, kaže sagovornica Danasa.
Zbog toga je neophodna dobra intersektorka saradnja i paralelan rad sa žrtvama nasilja, kako bi se pravilno procenili rizici.
Sporazum o intersektorkoj saradnji u Kragujevcu je potpisan još 2010. godine, a potpisnice su bile Centar za socijalni rad, policijska uprava, tužilaštvo, Oaza sigurnosti i druge ustanove koje se bave socijalnim problemima, kao i grad Kragujevac.
– Ono što je uvek problem je projektno finansiranje. Dok smo imali finansije sa nacionalnog nivoa ili iz Evropske unije, rad je tekao nesmetano. Nažalost, kada je 2014. godine doneta uredba o zabrani zapošljavanja mnoge socijalne usluge su ruinirane. U Kragujevcu to nije bio slučaj, jer smo do 2019. godine kroz različite vrste finansijske podrške obezbedili rad sa počiniocima nasilja, kaže Gordana Damnjanović, član Gradskog veća za zdravstvenu i socijalnu zaštitu.
Ona objašnjava da je problem kod novih i inovativnih usluga to što ne postoji standardizacija i sistemsko regulisanje na nacionalnom nivou.
Tako su recimo, za obavljanje ove delatnosti u gradovima širom Srbije nadležni radnici iz ustanova socijalne zaštite. To se često beleži kao dodatna aktivnost zaposlenih u ovim ustanovama.
Ono što je još tipično za Zapadni Balkan je da se programi rada sa počiniocima nasilja obavljaju u Centrima za mentalno zdravljem kao u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini ili u zatvorskim ustanovama u Srbiji.
Po rečima naših sagovornica, potrebno je da se ona tretira kao specijalizovana usluga i da se tačno precizira ko i u kojim ustanovama može da je sprovodi.
Takođe, neophodno je povećati broj pružalaca usluga, koji varira skoro na dnevnom nivou.
Tako je 2018. godine postojalo 13 ustanova u Srbiji u kojima se program obavljao, a u 2021. samo četiri. Ove godine taj broj je šest.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
