Bruno Viejra Amaral: Humor ne leči, ali i ne ubija

Uspeh o kojem govorimo teško da će neki drugi pisac uskoro ponoviti: za „Prve brazde“ dobio je nagradu za knjigu godine 2013, nagradu „Fernando Namora“, nagradu „PEN“ i nagradu „Hoze Saramago“ za 2015.

Po profesiji istoričar, Bruno Viejra (1978) po vokaciji je uspešan pisac koji se, pored proze, bavi i pisanjem poezije, prevođenjem i književnom kritikom. Urednik je časopisa LER, autor više blogova od kojih je najpoznatiji „Circo da Lama“, a objavio je i „Vodič u 50 portugalskih likova fikcije“.

Amaral dolazi u Beograd 18. juna, povodom objavljivanja romana „Prve brazde“, koji je objavio „Clio“ u prevodu Jovana Tatića s portugalskog. Dan kasnije predstaviće se u „Parobrodu“, 20. juna gostuje u Vranju, a 21. u Novom Sadu. Delo se bavi ljudima sa margine iz naselja Amelija koji žive u siromaštvu a opet uspevaju da prežive u atmosferi društva koje im nije naklonjeno, i koje ih se stidi jer predstavljaju njegovu sramotu. Glavni junak se posle dužeg odsustvovanja vraća u naselje odakle je potekao: njegovi životni neuspesi naterali su ga da se ponovo obrati svome detinjstvu i ranoj mladosti iz kojih je crpio snagu: da li će mu sećanja probuditi volju za novi život?

Intervju sa Amaralom vodili smo uoči njegovog dolaska, posredstvom elektronske pošte.

* Vaša se knjiga može čitati i kao zbirka pripovedaka. Šta ih čini romanom?

– Poglavlja knjige zamišljena su kao integralni delovi celine. Zbog toga su poređana po abecednom redu a neka od njih, kao onaj pod nazivom „Imena“ ili onaj „Zvuci – popis“ čak i ne spadaju u pripovest. Ali čak i oni koji jesu pripovedanje bili su smišljeni kao niti veće tapiserije. To je ono što knjigu čini romanom. Imajte na umu da je roman vrlo fleksibilna književna forma. Ono što ga izdvaja upravo jeste ta sposobnost da sebi, u sebi, prilagodi različite vrste diskursa i žanrova. „Don Kihot“, „Sto godina samoće“, „Ako jedne zimske noći neki putnik“, Ponos i predrasude“, „Školice“, „Uliks“, knjige su koje se veoma međusobno razlikuju ali mi nastavljamo da se prema svakoj od njih odnosimo kao da su sve „romani“. I narativi koji pre čine knjigu kao deo celine nego što stoje zasebno. Zato ja mislim da je korektnije reći da moja knjiga jeste roman. Ali ako vi više volite da je zovete „knjigom“ ili nekako drugačije, meni nimalo ne smeta.

* „Bez posla, bez ljubavi, pomalo kao siroče…“, glavni junak se vraća u naselje Amelija. Da li je povratak u mesta iz kojih smo potekli lekovit?

– U ovom slučaju to je evidentno. Ispostavlja se da će taj traumatični povratak kući biti početak procesa izlečenja, mirenja tog muškarca ne samo sa svetom u kojem je on odrastao, već i sa samim sobom. S jedne strane, ovo je klasična priča o povratku, a s druge, to je istorija pomirenja sa sopstvenom prošlošću.

* Koliko našim životima upravljaju sećanja na detinjstvo i mladost?

– Postoji izreka koja kaže „čovek je od detinjstva u egzilu“. U izvesnoj meri, mi ostatak naših života i provodimo tako što pokušavamo da oživimo radosti detinjstva, i da izravnamo račune sa poniženjima koja smo pretrpeli.

* Bairro je poseban naziv za naselja na teritoriji zemalja u kojima se govori portugalski. Koje su njegove specifičnosti?

– To je popularniji naziv za skupinu kuća ili zgrada koje se uglavnom nalaze u gradskim zonama ili u predgrađima, i u kojima obično žive ljudi slabijeg finansijskog stanja. Termin se ne upotrebljava za druga stambena naselja koja mogu imati čak slične karakteristike, ali u kojima žive ljudi višeg društveno-ekonomskog statusa. U stvari, ti ljudi nikada ne bi i rekli da žive u „bairu“, jer to je naziv koji ima narodsku konotaciju, povezanu sa populacijom koja je u najnepovoljnijem položaju.

* Roman se i čita kao socioantropološka priča o ljudima sa margine. Koliko o njima društvo, uopšte, brine?

– Ne mogu da odgovorim u ime celoga društva. Ipak, u određenom humanitarnom smislu mislim da ljudi osećaju kako je njihova dužnost da pomažu onima koji su u takvom, najgorem stanju. Ali vidite, lakše je brinuti o onome koga ne poznajemo, o ljudima sa kojima ne moramo da živimo svakoga dana; lakše je voleti ljude u apstraktnoj ideji. Na primer, kada političari govore o takvim grupama oni ne misle na pojedinačna ljudska bića, već na mase, posebno na mase potencijalnih birača. Ako bi bili iskreni, onda bi shvatili da na te ljude gledaju, i vide ih kao „bedne“, kao „bezube“. I ono što se dešava jeste da se društvo (a tu mislim na zvanične institucije, i uopštavanje u govoru), kako bi mu savest bila mirna, predstavlja kao zabrinuto za „te ljude“. A što ne znači da je brižno i uznemireno zbog tih pojedinaca.

* Osećanja koja vladaju romanom, melanholiju i nostalgiju, razbijate dozom humora. Da li je, i kada, humor lek?

– Humor nikoga ne spasava, ali ne spasavaju ni melanholija i nostalgija. Rekao bih da ta osećanja odgovaraju različitim raspoloženjima pripovedača. Isti događaj može da izazove nostalgiju i da, u isto vreme, bude viđen kroz humor, sa ironične distance. Humor ne leči, ali i ne ubija.

* Bavite se književnom kritikom: koji su vam pisci uzor?

– Evo nekih koji pripadaju mom ličnom panteonu: brazilski pisac Nelson Rodrigez, Alber Kami, Mario Vargas LJosa, Migel de Servantes, Margerit Diras.

* Da li se slažete da je vaša knjiga koliko poetska, toliko uznemirujuća?

– Kao što sam rekao kada ste me pitali za humor, i ovo je povezano sa tim kako ono što se dešava vidi narator. Stvarnost može da se učini poetičnom ili uznemirujućom, a ponekada i poetičnom i uznemirujućom istovremeno. Ja verujem da to mnoštvo i raznolikost osećanja jeste ono što daje život knjizi i likovima koji su se u njoj naselili.

* Gde sebe vidite – bliže čistom realizmu ili magijskom realizmu?

– Kad pišete, takva stvar kao „čist realizam“ ne postoji. Realizam je uvek nečist, veštački, jer je nešto što je neko napravio. I mada sam naučio neke lekcije od pisaca „magijskih realista“ kao što su Aleho Karpentijer, Gabrijel Garsija Markes ili Huan Rulfo, mislim da je „magijski realizam“ postao prazna oznaka, vrlo korisna za reklamiranje ali koja ne pomaže kada pokušavate da razumete o čemu ta knjiga odista govori, način na koji funkcioniše. S obzirom da sam rekao ovo što sam rekao, želeo bih da moja dva romana označim kao vežbe u „subjektivnom realizmu“, s obzirom da oba imaju pripovedanje u prvom licu, koje mu daju izvesnu fluidnost (naročito kad je reč o prvom romanu). Ali priče su smeštene u prepoznatljivu istorijsku stvarnost. Slažem se sa V. G. Zebaldom koji je rekao da više nije moguća ona vrsta naratora iz 19. veka zbog, između drugih razloga, manjka autoriteta. Ali u isto vreme verujem u balzakovski projekat romana, romana kao detaljnog portreta jednog društva.