Buđenje levice izmenjenog lika

Talasi pobeda levičarskih kandidata na parlamentarnim i predsedničkim izborima uzdrmali su političko tlo Latinske Amerike. Takav politički zemljotres u 21. veku obuhvatio je širok luk kontinenta, od Patagonije na samom jugu, pa sve do Gvatemale, na severu. U većini zemalja na vlasti su upravo levičari – Brazilu, Argentini, Čileu, Venecueli, Urugvaju, Nikaragvi, Ekvadoru, Gvatemali i, naravno, na Kubi, a 40 godina posle neuspelog Če Gevarinog pokušaja da podigne revoluciju u Boliviji, sada je na delu mirna revolucija koju je započeo Evo Morales.
Po stilu i političkim rešenjima levičarski latinskoamerički predsednici razlikuju se po mnogo čemu. Iako deo iste političke porodice, levica je u Latinskoj Americi podeljena na dva fronta. Prvi tabor vuče radikalne korene i traže poštovanje postojećih ekonomskih poredaka, sem levičara u Čileu. To je moderna levica, otvorenih razmišljanja, reformska i internacionalistička, koja paradoksalno odskače od konzervativne levice prošlosti. Drugu grupu čine disidenti i intervencionisti, osim Čavesove Venecuele. To je levica rođena na velikoj tradiciji populizma u Latinskoj Americi, nacionalistička, prodorna i zatvorenijeg uma. U sredini je takozvana siva zona, sačinjena od zemalja koje su još u periodu tranzicije. Iako su svi pre izbora tvrdili da se „krste levom rukom“, dolaskom na vlast spustili su loptu na zemlju, sem kontroverznog Čavesa koji u Venecuelu hoće da uvede „socijalizam 21. veka“, po svaku cenu i u inat Vašingtonu.
Ono što se sada događa u Latinskoj Americi upućuje na zaključak da nije reč o socijalizmu viđenom tokom prošlog veka, niti o levici koja je polazila od Marksa, Lenjina, Mao Cedunga i Kastra. Takve levice više nema, isto kao što na ovom kontinentu više nema ni vojnih diktatura, dinastija, marionetskih vlada karakterističnih za sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. Gotovo da su izbrisani tragovi „Tupamarosa“ iz Urugvaja, argentinskih „Montonerosa“, „FLN“ i „M – 19“ iz Kolumbije, gerila „Front Faribundo Marti“ iz Salvadora, „URNG“ iz Gvatemale, Čeove gerile iz Bolivije, peruanskog „Sjajnog puta“. U modi je lik Če Gevare, ali nema „čegevarizma“. Ni Kastro u toj levici nema više prođu, niti iko želi da gradi socijalizam „made in Cuba“, mada se skida kapa njegovom otporu pritiscima sa severa i blokadi koja traje 45 godina.
Nove generacije latinskoameričkih političara u zemljama kao što su Brazil i Argentina, iako ne mašu srpom i čekićem, čvrsto su na pozicijama levičarskog nacionalizma, državne samostalnosti i antiamerikanizma u meri u kojoj Vašington pokušava da se meša u njihove živote. Nisu oni protiv tržišne ekonomije, ni protiv privatne svojine, a ni protiv saradnje sa SAD, ali hoće da uređuju život po svojoj meri, da raspolažu prirodnim bogatstvima i da rešavaju enormne socijalne razlike.
Malo bolja vremena za više od 500 miliona stanovnika Latinske Amerike nisu došla zahvaljujući SAD, koje gotovo dva veka drže taj kontinent kao svoje „unutrašnje dvorište“. Petrolej, gas, bakar, biogoriva i druge sirovine podstakli su brzi razvoj ovih zemalja. U protekle dve decenije Latinska Amerika je beležila privredni rast od više od pet odsto godišnje. Strana ulaganja ne dolaze više samo od Svetske banke i iz SAD, sve više ulažu Kina, Japan i EU, tako da im MMF i Svetska banka, kako tvrde neke zemlje, nisu više neophodni. Pitanje je hoće li Latinska Amerika postati područje slobodne trgovine za SAD, čiji predsednik Buš intenzivno radi na stvaranju panameričke slobodne trgovinske zone kojom bi dominirala moćna privreda Amerike. Ili će leve političke snage istrajati u svom nastojanju i stvoriti vlastitu ekonomsku asocijaciju siromašnijih zemalja, utemeljenu na solidarnosti, koje će štititi vlastite ekonomije od moćnog severa.
Pojedini lideri levog političkog centra smatraju da je put razvoja ipak u neoliberalističkom globalističkom konceptu, pa su spremni, uz neka ograničenja, da sarađuju sa SAD i globalnim finansijskim institucijama. To je stav Čilea, a za privrednu saradnju sa SAD donekle su i Brazil i Argentina. Druge zemlje, Venecuela, Kuba, Bolivija, Ekvador, na primer, smatraju da se neoimperijalizmu SAD treba suprotstaviti svim sredstvima.
Za Vašington, najvažnija pretnja koju širi Venecuela nije samo „lažni populizam“, koliko je to pojavljivanje Čavesa kao pokretača koji ujedinjuje levičare u cilju unapređenja ekonomskog i političkog multilateralizma. Čaves je obrazovao saveze širom ideološkog spektra, Kina, Indija, Rusija od koje je kupio naoružanje, a s kolumbijskim predsednikom Alvarom Uribeom pregovarao je o izgradnji naftovoda koji bi povezivao dve zemlje. Na sve načine pokušava da podeli ovaj deo hemisfere na dva tabora – pročaveski i proamerički.
Populizam je gotovo uvek bio prisutan u Latinskoj Americi. Populisti su predstavljali drukčiju levicu, često virtuelno antikomunističku, uvek autoritarnu na ovakav ili onakav način, mnogo više zainteresovani za politiku kao instrument za postizanje i konzerviranje moći nego kao alat za vođenje politike. Takvi lideri nisu učinili mnogo za siromašne, ali su stvorili korporativne strukture koje su štetile političkim sistemima, ali i laburističkim i seljačkim pokretima u svojim zemljama. Oni su nacionalizovali velike sektore ekonomija – naftne kompanije, železnice, čeličane, fabrike za proizvodnju lima i bakra.
Najbolji primer rekonstrukcije bivše radikalne levice najpre se dogodio u Čileu, Urugvaju i znatno manje se širio Brazilom. Ova levica naglašava socijalnu politiku: obrazovanje, programe za borbu protiv siromaštva, zdravstvenu negu, stanovanje. Za sve njih retorika je važnija od odgovorne prakse. Siromašno biračko telo pre je oruđe nego izazov. Ekonomska dostignuća, demokratske vrednosti i dobri odnosi sa SAD za njih nisu imperativi. Žele da sačuvaju popularnost po svaku cenu, spremni su za sukobe s Vašingtonom i sticanje što većih prihoda od nafte i gasa.
Često koriste demokratska sredstva i pokušavaju da koncentrišu vlast ustavnim promenama, preuzimanjem kontrole medija, zakonodavne i pravne branše, a svoju vladavinu ovekovečuju korišćenjem izbornih reformi, nepotizma i suspenzije ustavnih garancija. Svojim potezima prete da uguše najvažnija dostignuća u proteklih nekoliko godina: uspostavljanje demokratske vladavine i poštovanje ljudskih prava. Ostatak sveta pomno prati i beleži širenje ovog levog političkog talasa, s dozom zabrinutosti koja je više od blage histerije, dok bi međunarodna zajednica trebalo što pre da se razjasni šta očekuje od ovakve levice.
Status država Latinske Amerike bitno je promenjen dolaskom na vlast radikalnog Čavesa, koji suvereno vlada Venecuelom uprkos tome što su SAD u više navrata pokušale da ga smaknu. Legendarni Čaves ne dopušta stvaranje slobodne trgovinske zone na kontinentu, a Vašington se vrlo teško bori s tim. Čaves je poznat po strastvenim govorima, nediplomatskom obraćanju svetskim moćnicima. Za njega važi da nema dlake na jeziku. Jednom prilikom za američkog državnog sekretara Kondolizu Rajs rekao je da je „nepismena“ i ponudio da joj pošalje materijale da nauči čitati i pisati. Čavesova moć jeste u njegovoj sposobnosti da se obraća velikom delu siromašnih i neprivilegovanih u venecuelanskom društvu.
Leva opcija u Boliviji otelotvorena je u liku deklarisanog socijaliste Eva Moralesa. Bolivijski predsednik ne krije da su mu politički uzori Fidel Kastro, Čaves, a da ga nadahnjuje i Argentinac Ernesto Če Gevara, jedan od vođa kubanske revolucije. Pre dolaska na predsedničku dužnost bavio se proizvodnjom koke. Morales će, sasvim sigurno, ostati upamćen kao prvi Indijanac koji je stao na čelo ove zemlje Latinske Amerike od sticanja nezavisnosti. Kao i Čaves, ne propušta priliku da u javnim obraćanjima otvoreno napadne Buša i SAD, koje naziva „svetskim teroristom broj 1“. Za njega je „kapitalizam najveće zlo sveta“, a zavetovao se da će učiniti sve da sruši imperijalizam u svetu. Da su njegove namere zaista ozbiljne pokazuje i činjenica su restorani megakompanije MCDONALDS u Boliviji obustavili rad zbog neprofitabilnosti.
Reputaciju najbogatije i najevropskije zemlje Latinske Amerike nosi Čile. Ova država je svetao primer zemlje koja poslušno sledi diktate Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, a s druge strane prati socijalističku ideologiju. Borba za jednake šanse svih građana glavni je izazov prve žene predsednika ove zemlje socijaliste Mišel Bašele. U zemlji u kojoj malo pomalo bledi slika Augusta Pinočea, napredak predsednice koja je i sama bila žrtva torture, moglo bi konačno okončati proces pomirenja čileanskog društva. Po zanimanju je doktor i samohrana je majka troje dece od dva različita oca, pa stoga njen uspeh dolazi još više do izražaja. Uspeh jedne žene u relativno konzervativnom Čileu ravan je senzaciji.
Kada je prošle godine Kristina Kirhner, nasledila svog supruga na mestu predsednika Argentine, obećala je da će slediti levičarsku populističku ekonomsku politiku, kao što je kontrola cena, kao i da će ubrizgati glamur i energiju u diplomatiju zemlje. Porede je sa Evom Peron i nazivaju je „kraljicom Kristinom“. Tvrdi da je spremna da se angažuje na aktivnijoj spoljnoj politici zemlje, konsolidovanju položaja Argentine u Latinskoj Americi i ostvarenju sopstvenog sna „Argentina može ostaviti pečat u svetu“.
Kada je Luis Ignasio Lula da Silva došao na čelo Brazila 2002, predstavio se kao oličenje nade ne samo za milione radničke klase Brazilaca i siromašnih građana, već i za finansijske i ekonomske moćnike suočene s neizvesnošću, budući da je obećao da će sačuvati visoki budžetski suficit zemlje. Smatraju da ako Lula uspe da postigne „rast zajedno s jednakošću“ postaće nova mantra Svetske banke u Latinskoj Americi. Prvi je levo orijentisani predsednik ove velike države. Lider Radničke partije dao je tri osnovna obećanja: okončaće mizeriju i bedu kroz sopstveni program Bez gladi, stvoriće bolje uslove za život i promovisaće ekonomski napredak.
U malenom Urugvaju na vlasti je Tabare Vaskez, koji predvodi široku koaliciju socijalista, komunista i socijaldemokrata. Trijumf levice u Urugvaju prvi je posle 1830. Vaskez je obećao da će neumorno raditi na ostvarenju socijalne pravde u Urugvaju. Urugvajci mu veruju više nego bogu te su svi složni oko jedne stvari: na vlasti je „drugačiji vladar“. Urugvaj je nekada bio poznat kao bogata mala zemlja velikog ljudskog kapitala, a čak su ga nazivali „Švajcarska Latino Amerika“.
Gvatemala, zemlja koja živi od izvoza kafe, krajem prošle godine ušla je u novu eru, posle godina patnji, višedecenijskog nasilja, korupcije i bede. Za predsednika zemlje izabran je kandidat levog centra Alvaro Kolom, čija koalicija nosi slikovit naziv „Nacionalna unija nade“. Kolom se odavno moli starom bogu Maja, ne bi li njemu i zemlji bar on pomogao, kad drugi neće.
Levičar Rafael Korea, veliki prijatelj venecuelanskog lidera Čavesa, već punih godinu dana nalazi se na čelu Ekvadora. Pobeda harizmatičnog Koree, čoveka visokog rasta, ojačala je južnoameričku orijentisanost ka političkoj levici. Smatra se da je Korei (43) poveren mandata za šefa ove male, siromašne Andske nacije, koja je imala osam predsednika od 1996, zahvaljujući njegovim obećanjima o „građanskoj revoluciji“ protiv diskreditovanog političkog sistema. Sebe opisuje kao humanistu i „hrišćanskog levičara“, ili jednom rečju „socijalistu 21. veka“. Kritičar je neoliberalnih politika i nacrta sporazuma o slobodnoj trgovini sa SAD iako zagovara širenje trgovinskih veza s drugim zemljama Latinske Amerike.