Budući lideri na ledu

„Đole“ je samo jedan od mnogih mladih ljudi u Srbiji koji imaju ambiciju da odu, najčešće u neku od zemalja EU, Kanadu ili SAD, jer su na sopstvenoj, a i „tuđoj“ koži naučili da je ovo „zapuštena država starijih ljudi i neizvesne budućnosti“. Po mnogim pokazateljima, Srbija i dalje ne brine dovoljno za položaj i budućnost mladih, nezaposlenost je velika, velika je i korupcija pri zapošljavanju, osnivanju firmi ili dobijanju poslova na tenderima. Zato, valjda, svaki treći student u Srbiji planira da zauvek ode iz zemlje čim dobije diplomu, bar prema prošlogodišnjem istraživanju Studentske unije Srbije. Utisak je da je na jugu zemlje, koji je decenijama najzapostavljeniji i najnerazvijeniji, situacija još teža. „Južnjačka“ mladost više nema snage za odlazak u daleki svet, već bi se zadovoljila i Beogradom ili Novim Sadom, koji su bliži, čak u istoj zemlji, a „daleko“ bolje žive.

Početak ostanka

Ambiciju da to bar malo promeni ima program Partnerstvo za obrazovanje i razvoj zajednice (PECD), u okviru kojeg se dodeljuju izdašne stipendije i finansiraju studentski projekti koji „liče“ na svet. Reč je o jedinstvenom programu u Srbiji koji se primenjuje samo u Nišu. Pojedinačne stipendije i kolektivne studentske projekte finansira DIN Filip Moris (Filip Moris operejšen), a program sprovodi beogradska organizacija Hiljadu mladih lidera. U prethodnih šest godina, DIN Filip Moris dodelio je godišnje stipendije za 256 studenata Univerziteta u Nišu i omogućio realizaciju 56 studentskih projekata koji „razvijaju lokalnu zajednicu“ i u kojima je učestvovalo oko 300 akademaca. Individualna stipendija iznosi 2.000 evra, a projekti se plaćaju različito. Osim što predstavljaju nagradu za uspeh i veoma konkretnu podršku, oni su i mnogo više, tvrde studenti. Tračak nade da i ovde može biti „života pre smrti“.

– Još uvek sam u nedoumici, ali PECD program je bio početak mog razmišljanja da možda… i ne treba napuštati Srbiju. Kad sam upisao Elektronski fakultet bio sam siguran da ću otići iz zemlje. U Srbiji je manje-više stalno kriza, nema posla i para, a Niš je u posebno teškoj situaciji, pa neke moje kolege često kao inženjeri, posle pet godina fakulteta, dobiju posao u niškoj softverskoj firmi u kojoj je plata 250 do 300 evra. U takvoj firmi u Beogradu plata je oko 1.000 evra. Ja ne mogu i ne želim tako da razmišljam. Stipendija i projekti PECD učinili su da ne moram da radim da bih se školovao, što sam ranije činio jer mi materijalna situacija nije sjajna. Sada mogu da se posvetim fakultetu, ali i praktičnim projektima vezanim za Niš. Zato sam počeo da razmišljam: mogao bih da odem na kraće stručno usavršavanje, pa da se vratim ovde. Mojoj zemlji su potrebni IT stručnjaci, a ukoliko mi se ne dopadnu uslovi koje nude drugi, mogao bih sa istomišljenicima da otvorim softversku firmu, koja bi radila po svetskim standardima. Nema svrhe da svi odemo – kaže za Plave strane Jovica Ilić, student završne godine niškog Elektronskog fakulteta.

Ilić je dobitnik PECD stipendije za prošlu godinu, a učestvovao je u pet projekata iz ovog programa. Bio je vođa projekta adaptacije niškog Studentskog centra za studente sa hendikepom, u okviru kojeg su prilagođeni ulazi, menze i pojedine studentske sobe. Učestvovao je i u projektu opremanja sva tri studentska doma u Nišu sa više od 600 računara koji su umreženi kako bi besplatni internet stigao do svakog stanara. Bio je i deo projekta uvođenja bežičnog interneta u 12 osnovnih i specijalnoj školi 14. oktobar. Učestvovao je u projektu opremanja laboratorije na Elektronskom fakultetu, u kojima osposobljeni studenti drže radionice o „osnovama interneta“ za kolege, ali i samohrane majke ili romsku decu. Bio je deo projekta razmene studenata u saradnji sa Međunarodnom organizacijom za razmenu studenata tehničkih fakulteta (IAESTE). Za pet godina, koliko projekat traje, osamdesetak studenata Univerziteta u Nišu radno je boravilo u 14 zemalja u Evropi, SAD, Latinskoj Americi i na Bliskom istoku. Po povratku, studenti su bili obavezni da stečena znanja u firmama iz tih delova sveta prenesu firmama u Nišu u kojima su volontirali. U okviru istog projekta, iz sveta u Niš došlo je oko 100 studenata.

On kaže da su mu ovakvi projekti kao i samoobrazovanje otvorili um i mogućnosti, pošto fakultet daje uglavnom opšte, često suvoparno, pa i zastarelo znanje, s obzirom da IT tehnologija izuzetno brzo napreduje. Veruje da će mu, ukoliko poželi da se zaposli u svetu, sertifikat CISKO akademije mnogo više značiti, jer garantuje konkretno, a ne apstraktno znanje. Ali, tu vrstu ambicije nema mnogo njegovih kolega u Nišu.

– Mladi ljudi u Nišu umeju da budu letargični, mnogo više nego njihove kolege u Beogradu, pa i Novom Sadu. Veće je siromaštvo, manje su šanse, mnoga vrata im nisu otvorena. A onda neko u centru grada, Pobedinoj ulici, otvori kancelarija koja nudi PECD stipendije, koje nisu samo novac, već ozbiljna šansa, mogućnost usavršavanja, projekti, kontakti, jedan novi svet. I mi postajemo samosvesni, angažovani i aktivni. Pošto kasnimo u otvaranju prema svetu i u Evropsku uniju, moramo to da nadoknadimo, a ovakvi programi čine da sve to ide brže – kaže za Plave strane Sanja Đorđević, trostruka dobitnica PECD stipendije koja sada radi kao saradnik u nastavi na svom, Pravnom fakultetu.

Ona dodaje da je njen fakultet nedavno zaposlio troje PECD stipendista. Neki dobitnici stipendija zaposlili su se na drugim državnim ili privatnim fakultetima, neki u pravosudnim organima, pojedini u inostranstvu, neki u Beogradu. Pojedini stipendisti su kasnije dobili i druge stipendije, recimo Erasmus Mundus, a sa mnogima se kasnije sretala širom Srbije i Evrope, na različitim letnim školama i drugim usavršavanjima.

Jedina sigurna investicija

Bivši generalni direktori DIN Filip Moris Euđenio Sidoli i Skip Bornihiter, koji su ustanovili i sprovodili PECD program, umeli su da naglase da je njegov cilj da kvalitetni mladi ljudi „ostanu u Srbiji i postanu lideri koji će je sutra voditi“. Gradonačelnik Niša Miloš Simonović, pak, veruje da su ovakvi podsticaji „jedan od dobrih načina da mladi ljudi ostanu u Nišu i gradovima iz kojih potiču“. – U vreme ekonomske krize oni su zapravo jedina sigurna investicija – kaže on.

Koordinatorka PECD programa Danijela Maravić potvrđuje da jedan od njegovih ciljeva jeste razvijanje liderskih potencijala kod mladih ljudi, kojima se pomaže da završe studije, ali i primene znanje kroz projekte koji će se realizovati. Budući lideri na projektima stiču iskustvo u timskom radu i uspostavljaju kontakte sa partnerima, sufinansijerima, državnim i drugim institucijama. Prolaze čak i kroz „administraciju“ i „papirologiju“ jer sami pribavljaju sve dozvole. Puštaju koren u zajednici, kaže ona.

– Osnovni problem mladih ljudi jeste da nađu zaposlenje, zato i napuštaju Niš i zemlju. Ovakvi programi im omogućavaju da rade na sebi, postanu konkurentni na tržištu, pa i nađu posao. Neki su već radili u DIN Filip Moris, a postoji mogućnost da po završetku ovogodišnjeg, sedmog konkursa, u martu, rade sa menadžerima te kompanije. Takva iskustva su dragocena. Filip Moris je pre svega zainteresovan da stipendira studente Ekonomskog, Pravnog, Elektronskog i Mašinskog fakulteta, ali je PECD program otvoren i za druge kompanije, koje mogu biti zainteresovane za druge profile – kaže Maravić za Plave strane.

Ona precizira da je zahvaljujući upravo studentskim projektima Niš bio prvi grad u Srbiji koji je upodobio neke saobraćajnice, autobuska stajališta i objekte građanima i studentima sa fizičkim ili vizuelnim hendikepima. Niš jedini u zemlji ima portal (Naša škola), koji spaja klasično i elektronsko učenje, pošto „imitira“ fejsbuk, na kojem se objavljuju najbolji sadržaji lekcija. U proteklih šest godina, kroz ovakve projekte i individualne stipendije u nišku zajednicu uloženo je oko 1,2 miliona evra.

Sagovornici Plavih strana, PECD stipendisti, Jovica Ilić i Sanja Đorđević, kažu da je sve to utoliko dragocenije jer je „kompletno niška priča“. – Novac nije otišao u Beograd, koji ionako ima daleko veće mogućnosti, zbog čega bi mnogi ovdašnji studenti radije za Beograd nego u svet – kažu oni. Stipendije koje daju različiti fondovi, organizacije, ustanove, banke i korporacije u zemlji i svetu uvek su „bliže“ beogradskim studentima. „Nekako“ su im dostupnije i stipendije koje, u okviru Tempus programa, nude različite evropske zemlje.

Univerzitet „ne zna“

Utisak je, međutim, da bi država mogla da bude bolji darodavac. I gradovi i opštine u Srbiji, među kojima i Niš, nisu se „proslavili“. Kredite i stipendije uglavnom deli Ministarstvo prosvete i oni nisu izdašni – mesečne stipendije uglavnom pokriju samo troškove smeštaja u studentskom domu i bonove za hranu. Osim toga, ove stipendije mogu dobiti samo budžetski studenti sa prosekom iznad 8.5. Ministarstvo nauke se, pak, opredeljuje za stipendiranje doktorskih studija, a „specifične“ stipendije imaju i ministarstva vera, kao i omladine i sporta. Najuspešnije studente stipendira i Fond za mlade talente Srbije.

– Rektorat Univerziteta u Nišu nema egzaktne podatke o tome koliko studenata prima stipendije. Ne znamo ni da li takve podatke imaju fakulteti. A pošto je reč o ozbiljnoj temi, nema mesta za bilo kakve improvizacije – kaže kratko prorektor za nastavu NU Vlastimir Đokić nakon što je novinarka Danasa od njega više puta zatražila podatke o broju studenata koji strudiraju uz podsticaje.

U niškoj filijali Fonda za zapošljavanje su, međutim, precizniji. Prema najnovijim podacima, od 34.857 nezaposlenih jedna desetina su visokoobrazovani (3.498). Među nezaposlenima najviše je (diplomiranih) pravnika i ekonomista. Prema zvaničnim izvorima, stopa nezaposlenosti u Nišu deset puta je veća nego u beogradskoj opštini Vračar. Od ukupnog broja nezaposlenih više od jedne četvrtine (9.526) jesu mladi, od 15 do 30 godina. Poslednje istraživanje Omladinskog centra pokazuje da najviše mladih ljudi (skoro 40 odsto) smatra da je „najveći problem u Nišu – nezaposlenost“.

Republički zavod za statistiku ovih dana je objavio da su Niš, Valjevo i Kraljevo „najnepovoljniji gradovi za život u Srbiji“. Najbolji standard imaju Beograđani, Novosađani i Pančevci, a prosečna zarada veća je od prosečne vrednosti potrošačke korpe jedino u Beogradu. Kako bi to rekli studenti, tu nešto treba resetovati.

Prosek nije najvažniji

Program PECD razlikuje se od programa državnih stipendija po tome što prosek studiranja nije najvažniji. Osim uspeha na fakultetu, podjednako se vrednuju i znanje engleskog jezika i rezultati na testovima inteligencije i opšte informisanosti, ali i aktivno učešće u različitim projektima od koristi za lokalnu zajednicu i fakultet.

Stipendije za Kembridž?

Uz četvoro maturanata beogradske Matematičke gimnazije, na prestižni univerzitet Kembridž primljena su i dva maturanta iz Niša. Stefan Stojanović – matematičar, i Tamara Đorđević – zaljubljenik u fiziku, nedavno su obavešteni da su položili prijemni ispit na Kembridžu. Raduju se uspehu, ali kažu da „očekuju pomoć države i grada“ kako bi otišli. Školarina na Kembridžu je 18.000 funti, a svi troškovi jednogodišnjeg života i studiranja iznose oko 30.000 funti. Do zaključenja ovog teksta nadležni državni organi i grad nisu se izjasnili o njihovom stipendiranju.