Bugarski aforizmi – poezija paradoksa

Sabrane u tamošnjim zbornicima, nikle iz iskustava i zapažanja sličnih ovdašnjim, poznate su i u Srbiji, pa je nemoguće precizno im odrediti poreklo i u vremenu i u prostoru: Vinogradu ne treba molitva nego motika; Sat i žena ne daju se na zajam; Dok je vuk živ, rep mu se ne meri… U Bugarskoj je pisao i danas piše veliki broj vrsnih autora pažljivo redigovanih romana. Pioniri žanra su Petar Beron (1800-1871; Ako mnogo govoriš, mnogo grešiš), Petko R. Slavejkov (1827-1895; Istina je gorka – zato je niko ne uzima u usta), LJuben Karavelov (1835-1879; Krčma je naša naučna akademija, kafana je naša gimnazija, a čaša je naša biblioteka); Nešo Bončev (1839-1878; Kad nema šta da se kritikuje, nema kritike), Zahari Stojanov (1850-1889; Najgorča istina prijatnija je od najprijatnije zablude)… Oni i njihovi naslednici međusobno se veoma razlikuju po tematici, stilu, semantici, sintaksi, meri humornosti… Zajedničke odlike su im eliptičnost, asocijativnost, višeslojnost značenja, veliki dijapazon citatnosti i optimalna komunikativnost sa čitaocima.

Zbog jezičke razlike, nedostatka prevoda i činjenice da smo živeli u različitim državama, bugarski aforizmi manje su poznati u Srbiji nego kratka forma nastala na tlu ostatka bivše Jugoslavije. To su proteklih godina donekle ispravili Gančo Savov iz Sofije i Vasil Tolevski iz Skoplja, koji su svoje prevode objavljivali u srpskim pisanim medijima (Savov) i Antologiji balkanskog aforizma (Tolevski).

Filozof i književni kritičar dr Dragoljub Kojčić sjajno zapaža da je aforizam kondenzovan književni izraz koji je upravo zbog toga i najteži, te da predstavlja spoj aksiomatske logike u dekodiranju društvene stvarnosti i efektnog stila u izrazu. I upravo među bugarskim i srpskim autorima ovakvog izraza postoje veoma slična stilska sredstva i teme. Ima u bugarskim književnim minijaturama tihe meditacije, misaone dubine i višeslojnosti značenja, ali i velike energije, snage, bunta, žestine, čak i prevratničkog duha. Autori smelo ispisuju krilate misli koje su slobodne, antidogmatske, otrežnjujuće, optimistične i pokretačke. Bugarske aforističare odlikuju veoma izražena samokritičnost i samoironija, ali bez samosažaljevanja. Satiričari u zemlji ruža i te kako znaju da se našale i na račun svog mentaliteta, što ih čini samosvojnim i verodostojnim. Tako razmišljaju mnogi autori: Neka Bog čuva Bugarsku – kad nema ko drugi (Valentin Dimitrov, Da bi postao svetac u bugarskom narodu, potrebno je da sam napraviš lomaču, da se spališ i da ostaviš novac za spomenik (Boris Dimovski), Bugarin je uporan. Čak i kad ne zna šta radi, on će to da uradi (Konstantin Kostov).

Bugarski aforizam je na sredokraći, može se reći da je svojevrstan most između srpskog i ruskog. Sličnosti sa srpskim su jezgrovitost, hrabar kritički stav, društvena angažovanost, duhovitost, ciničnost, a ruskom aforizmu bugarske autore približava refleksivnost i bavljenje krupnim, opštim temama, kao i naglašeni moralizam. Međusobni uticaji srpskih i bugarskih satiričara, posebno aforističara, mnogo su dublji i značajniji nego što izgleda. Tako je, primera radi, jedan aforizam Brane Crnčevića poslužio njegovom bugarskom kolegi Stanislavu Stratijevu da izrazi svoje razmišljanje o razlikama i sličnostima dva mentaliteta: Kao što je rekao jedan srpski satiričar, “slobodan čovek misli šta želi, a jede šta ima”. A mi smo uvek preferirali obrnuto: da jedemo šta želimo i da mislimo ono što imamo. Veliki prijatelj Srba, poznavalac srpske književnosti, pisac i prevodilac Gančo Savov smatra da “kad se govori o kulturnim i, određenije, o literarnim vezama srpskog i bugarskog naroda, treba upotrebljavati pojam uzajamnost između dveju književnosti, pošto upravo ona ne samo polaže osnove prvih kontakata već se i u kontinuitetu razvija uzlaznom linijom, nezavisno od povremenih zatišja, nastalih zbog jednih ili drugih istorijskih i duhovnih procesa ili zbog političkih odnosa”.

Bugarski aforizmi vrlo su specifični, po mnogo čemu različiti u odnosu na ono što se u ovom žanru stvara u zemljama regiona, pa i u Evropi. Po jednom autopoetičkom aforizmu, ovaj žanr je poezija paradoksa, a po drugom je poezija filozofije. Upravo ove dve odrednice možemo istaći kao osnovne odlike bugarskih aforizama: oni su poetični – književno oblikovani i s lirskom notom; <I>filozofski<I> – misaono zahtevni i paradoksalni – poenta (poruka) aforizma ima radikalno drukčije značenje u odnosu na uvodnu najavu (polje očekivanja). Za tu trolisnu poetičku specifičnost posebno su zaslužni aforističari koji pišu i duže književne forme, najčešće poeziju, ili svet posmatraju sa filozofske osmatračnice. Iako i u Bugarskoj preovlađuje satirični aforizam, autori u ovoj zemlji veoma rado, mahom i umešno, promišljaju većinu tema kojima se bave: pojmove života, ljubavi, duše, umetnosti, prijateljstva, sreće, savesti, pravde, vere, mudrosti, otadžbine…

Smatrajući da je društvena kritika najvažnija funkcija ovog književnog izraza, Veselin Georgijev slikovito ga predočava figurom mača: Aforizam je kao mač: ili seče ili se prelomi, a slično razmišlja i Turhan Rasijev: Politički aforizmi treba da budu toliko oštri da probiju drvene glave partijskih lidera. Nastavljajući misao antičkog lekara i mislioca Galena (U malom tekstu velika snaga) i aludirajući na razornu moć koncentrisanu na malom prostoru, Jordan Nikolov zaključuje: Aforizam je atomska energija književnosti. Potencirajući konciznost izraza i jezgrovitost značenja forme kojom se bavi, Valentin Dimitrov kaže: Aforizmi su putevi spasa u džungli reči. Ističući umetnički značaj i književnu vrednost aforizma u odnosu na verbalnu ispraznost i duhovnu pustoš, Venceslav Konstantinov je sročio misao: Veliki aforizam – odjek smisla u praznom prostranstvu. Uviđajući sposobnost da se pronicljivim razmišljanjem introspektivno pronikne u dubinu duše, Stojan Stojanov poručuje: Aforizam je kao prozor noću. Kroz njega se bolje vidi unutra nego napolje. A razmatrajući odnos motivacije aforističara i društvene recepcije onoga što pišu, isti autor konstatuje: Aforizmi se pišu kad ima šta da se kaže ali nema kome.