Bunt Fejsbuk generacije

Ipak, oni koji su zaista i iskreno verovali da će vlast Srpske napredne stranke pasti zbog svakodnevnog šetanja nekoliko hiljada ljudi ulicama Beograda i gradova u Srbiji, poput Novog Sada, Subotice, Užica, Kragujevca, Vršca ili Niša, uvideli su da za svrgavanje „diktatorskog režima“, kako su ga nazivali, treba „nešto više“ od spontanosti masovnih i manje masovnih okupljanja, jakih parola koje udaraju u srž problema, ritma bubnjeva od kojih vas podilazi pozitivna jeza i iskrene ozlojeđenosti na vlast i novog predsednika.

Prvi protest održan je 3. aprila, dan posle predsedničkih izbora na kojima je Aleksandar Vučić izabran za predsednika. Iako je poziv na protest postavljen na Fejsbuku, niko, verovatno ni vlast, nije se nadao da će se na ulicama Beograda, Novog Sada i Niša okupiti više hiljada ljudi nezadovoljnih rezultatima glasanja. Plato ispred Skupštine Srbije u Beogradu od tada je postao mesto okupljanja, a ruta preko Terazija, Trga republike, Makedonske ulice do zgrade RTS i Vlade postala je narednih meseci dobro utabana staza. Iznenađenje vlasti već na drugom protestu pokazalo je svoje lice kroz na desetine radnika službe koji su snimali i fotografisali sve „sumnjivce“. Pri kraju protesta, kada se više hiljada demonstranata svelo na nekoliko stotina, a u „najgorim“ danima na par desetina, bilo je čini se više špijuna nego običnih građana.

Protest „Protiv diktature“ nije imao vođu, već neformalne organizatore, uglavnom i studente i mlade ljude, koji su pre protesta završavali obaveze na fakultetima, a u 18 sati ispred Skupštine „vodili“ okupljanje, a posle šetnje do kasno u noć debatovali o daljim koracima.

Uroš Stambolić, jedan od neformalnih organizatora, pripadnik grupe „Sedam zahteva“, za Danas kaže da se aprilski protesti ne mogu svesti samo na studentske, jer zahtevi nisu bili isključivo vezani za probleme studenata, već su se odnosili na opštu težnju da se promeni celokupni način vođenja politike u zemlji.

– Uzroci nezadovoljstva mogu se naći i u manjku pravog izbora u vidu političkih opcija na izborima, što je većina mladih pokazala glasajući za Belog ili ne izlazeći na izbore. Iznenadio sam se koliko je mnogo ljudi izašlo na aprilske izbore, time osporavajući stav onih koji sve vreme pričaju da su mladi apolitični. Naprotiv, pokazalo se da mladi imaju želju da se bore i iskažu svoje nezadovoljstvo trenutnim stanjem u zemlji – kaže Stambolić.

Protest je imao i svoje zvanične zahteve koji su, ma koliko precizno utvrđivali greške sistema, bili nerealno postavljeni. U moru zahteva iskristalisali su se smena članova RIK, razrešenje predsednice Skupštine Srbije Maje Gojković, smena direktora RTS i urednika Informativnog programa RTS kao i smena članova REM, reviziju biračkog, poboljšanje statusa svih radnika, zaštita životnog standarda stanovništva, kao i u potpunosti javno finansirano i svima dostupno obrazovanje i zdravstvo.

– Mana protesta bilo je to što nije postojala organizovanost. Samim tim došlo je do toga da su zahtevi doneti tek nekoliko dana od početka aprilskih protesta. Ipak, pozitivno je to što su ti zahtevi pokazali da mladi misle da problem nije samo formalne prirode u vidu sprovođenja zakona, već je mnogo dublji i nalazi korene u čitavom sistemu, počevši od sadržaja njegovih zakona do omladinske i socijalne politike – objašnjava Stambolić.

Jelena Anasonović, pripadnica grupe Protiv diktature, za Danas kaže da su aprilski protesti bili okidač za njenu generaciju.

– Pokazali smo da nismo samo internet borci, već da možemo ujedinjeno da stanemo protiv diktatorskog režima. Kada se osvrnem na naše protestno proleće, koje mi je donelo pregršt iskustava i priliku da nešto promenim u Srbiji, shvatam da je politika mnogo više i kompleksnije od one Aristotelove – kaže ona.

Energija građana koji su svakodnevno u manjem ili većem broju izlazili na ulice i vremenom se smanjivala, a netrpeljivost i nesuglasice neformalnih organizatora na njihovim noćnim sastancima se povećavala što zbog budućih koraka što zbog ideologije koju su zastupali. U maju su se neformalni organizatori podelili u tri grupe (Protiv diktature, Sedam zahteva i Kulturom protiv diktature) i to zbog odnosa prema opoziciji i odnosa prema političkim i socijalnoekonomskim zahtevima. Došao je u Uskrs pa su svađe bile i oko toga hoće li protest biti nastavljen i tokom praznika ili ne.

– Protesti su ipak bili osuđeni na neuspeh, zbog neostvarivanja konkretnih zahteva. Najveći paradoks bio je izlazak na ulice zbog Vođe, a propadanje protesta usledilo je upravo zbog nejasnog i neartikulisanog vođstva i delanja. Demokratija nije jedan čovek i nije jedan tim, nego pluralizam mišljenja, uverenja i vrednosti. Za mene lično se na kraju pokazalo da je balans bio negde između, jer kao studentkinja FPN i stažistkinja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku suočena sam sa tim da je do posla teško doći, osim ako niste vlasnik SNS partijske knjižice – navodi Anasonović.

Ona se odskora pridružila timu Levice Srbije, a pred beogradske izbore baviće se kreiranjem i mapiranjem gradskih tema i formulisanjem predloga javnih politika.

Osim nerealnih zahteva jedan od uzroka propasti protesta mogao bi da bude i to što su opozicione stranke, odnosno njihovi lideri zazirali od preteranog mešanja u proteste. Oni su ih podržavali, ali niko nije želeo ili smeo da mlade ljude artikuliše u neki organizovaniji protest sa realnim zahtevima. Razlog tome je sigurno to što dobar deo demonstranata apsolutno nije želeo bilo kakvu saradnju sa političarima. Oni kojima nisu smetali političari i partije potpisali su kasnije sa njima sporazum o saradnji.

Tijana Hegić, članica grupe Protiv diktature, objašnjava za naš list da nedavno potpisani sporazum o saradnji sa Pokretom slobodnih građana ne znači da su se oni u taj pokret utopili.

– Mi smo tu pre svega kao kontrolni element. PSG nije stranka, već pokret, ali je i dalje direktan politički subjekat. Smatram da je velika greška dobrog dela nevladinih organizacija i raznih građanskih inicijativa njihovo maltene gadljivo sklanjanje od politike. Ako se prema političkim akterima postavite neprijateljski, kakav uticaj imate na njih? Ako želimo smenu vlasti, naša je dužnost da opoziciji svojim sugestijama pomognemo. Iako je Saša Janković vršnjak mojih roditelja, ja nemam problem s tim da mu kažem da smatram da nije u pravu ili da je negde pogrešio. Ovim sporazumom, i na papiru ceo PD ima prava da to uradi, a on ima obavezu da nas sasluša – kaže ona.

Ona smatra da Protest nije propao.

– Da, ljudi su se osuli, što je normalno i prirodno, a pokušaji vlasti da protest unište bili su bolni i stravični. Ali, nije im uspelo. Protest i dalje živi.

S jedne strane, i oni koji su bili na protestima trocifren broj dana, i oni koji su se pojavili jednom ili dvaput – jednako su nezadovoljni. Postalo je očigledno da nezadovoljstvo građana postoji. Nezadovoljstvo je postalo vest. Protest kao pojava je postao vest. Bilo na ulici petoro ljudi sa transparentom, ili pet hiljada ljudi – i jedno i drugo će se pojaviti u medijima. I jedno i drugo će biti „prst u oko“ vlasti. Protest vojske i policije, protest radnika pošte, protest protiv iseljenja – sve to zavređuje mnogo više medijske pažnje nego ranije. To je možda i najveće dostignuće aprilskih protesta – smatra Hegić.

Iako je vlast tokom protesta bila „dobronamerna“ prema demonstrantima, pokazalo se potpuno suprotno. Tijana Hegić, Gavrilo Vučetić, Vladimir Perić i Pavle Terzić, učesnici protesta, nedavno su dobili prijave od policije zbog „organizovanja“ neprijavljenog skupa. Terziću, članu grupe „Kulturom protiv diktature“, studentu četvrte godine pozorišne i radio režije na FDU, ovih dana je stigla i nova prijava.

– Nova prekršajna prijava, kao i odugovlačenje sa odlukom vezanom za prvo suđenje, zaista je jedan scenario koji nadmašuje moja očekivanja. Stoga bih se zahvalio kreatorima, na farsičnoj apsurdnosti koju su uneli u moj život – kaže Terzić.

Objašnjavajući svoj aktivizam navodi da mu je kao studentu umetničkog fakulteta bilo neminovno da sa kolegama pođe na aprilsku šetnju.

– Činjenica da smo šetali protiv bezumlja koje je hipnotisalo našu zemlju, morali i zapevati, stoga je vrlo spontano nastala pesma „Hoćemo kulturu a ne diktaturu“ dok je ona dalje uslovila transparent za koji su nas/me ljudi vezivali. Imajući sve ove okolnosti u vidu, jasno je da „Kulturom protiv diktature“ nije nikakva organizacija, niti pokret, već samo borba studenata umetničkih fakulteta, ali i svi nas, protiv kiča i šunda koji svakodnevno degradiraju, tačnije uništavaju ono što kultura treba da predstavlja – ukazuje Terzić.

Upitan da li je protest uspeo ili ne, on odgovara da ako proteste posmatramo kao mini-serijal koji unutar jedne sezone ima nekoliko epizoda, protesti definitivno nisu ispunili očekivanja uzbuđenih gledalaca koji su preko svojih televizora, računara i telefona, verno pratili novonastalu seriju.

– Opet, posmatrajući dešavanja tokom aprila meseca ove godine, samo kao snimanje pilot-epizode koja se trenutno emituje po beogradskim prekršajnim sudovima, smatram da su spomenuti protesti urodili nešto daleko dragocenije. Stoga, prema mom skromnom mišljenju, kontroverzni pilot je imao neočekivanu gledanost dok će ova serija neminovno trajati nekoliko sezona, sve dok je svaki građanin naše zemlje ne bude pogledao, ali ono mnogo važnije i razumeo – zaključuje Terzić, koji je i student prodekan na FDU.

Inicijativa krenula sa Fejsbuka

Inicijator protesta bio je mladić Nemanja Milosavljević iz Beograda, koji je u nedelju uveče posle izbora 2. aprila na Fejsbuku napravio pozivnicu za događaj „Treći april, protest protiv diktature“. Prema pisanju medija, ovaj mladić je reper iz Beograda, poznat pod nadimkom German, koji je ujedno i član hip-hop grupe Middle Finger Kru. Sa njim novinari tada a ni sada nisu uspevali da stupe u kontakt jer, kako su govorili oni koji su sa njim bili u kontaktu, on ne želi da se njegov broj telefona deli novinarima.