Burazeru, ti si institucija

U centru Leskovcu, u šarenilu prolećnih boja, u slici bez rama za dugo trajanje, u crno-plava-zelenim i kojekakvim mladalačkim očima spremnim za druženje i ispovedanje, u krajoliku koji putnik-namernik neizostavno mora da zapamti, smestila se „pokretna knjižara“ koju godinama brižljivo neguje Aleksandar Kocić.
– Evo, vidite, to je moj svet, moje sadašnje prolećno jutro i svakodnevno trajanje – besedi Aleksandar Kocić, ulični prodavac knjiga, dok nam pokazuje najnovija izdanja poznatih svetskih pisaca i dok se ljubazno obraća znatiželjnicima koji se raspituju za najnovija izdanja.
Priča Aleksandra Kocića jednako je zanimljiva i podsticajna i jednako snažna da nikog, baš nikoga, ne može da ostavi ravnodušnim. Na ideju da prodaje knjige na ulici došao je sasvim slučajno, ali se pokazalo da je to ljubav za večita vremena.
– Daleke 1979. godine jedan moj drug, inače Leskovčanin koji živi i radi u Beogradu, uveo me je u svet literature, pokazao nekoliko „trikova“. I, eto, zavoleh ovaj posao. U početku sam knjige prodavao po kolektivima, ali sam se poslednjih godina preselio na ulicu – kaže Aleksandar Kocić.
Šta je to što nekoga „u prelomnim godinama života“ privuče da se bavi prodajom knjiga, a ne, na primer, neke robe dopremljene iz Turske ili ko zna iz kojeg dela sveta?
– Sve zavisi od toga šta čovek u životu voli. Ako osećate lepotu kojom je knjiga podarena, evo vas u tome okruženju. Prva formula svih formula za uspeh je, naravno, ljubav. Ako nje nema, možete danima da se bavite nečim, ali je sve uludo – nastavlja Kocić.
Mnogo je zanimljivih priča koje su u ovom svakodnevnom poslu pratile Aleksandra Kocića. Bilo je, kaže i mnogo, mnogo dana kada nije zaradio ni jedan jedini dinar. Tada bi neko posustao, ostavio ovaj posao i latio se neke druge trgovine. Aleksandar Kocić kaže da nije bilo lako preživeti te trenutke, ali mu je uvek u mislima bila životna poruka oca Nikole, koji je jedno vreme bio predsednik svih leskovačkih zanatlija: „Kad je najteže, treba izdržati. Za ostale dane, saveti nisu potrebni.“
Aleksandar Kocić nam potom dopriča da je bilo i dana kada se dobro zarađivalo i tako se nadoknađivalo ono „prazno vreme“.
– Ovaj posao je zanimljiv, jer smo stalno u društvo lepih, novih knjiga, susrećemo mnoge prijatelje i upoznajemo nova lica. Zar to nije dovoljno za jedan običan ljudski vek – kaže Kocić, dodajući da mu posao donosi „pristojnu zaradu“, što je jedan od „banalnih“ razloga da se nastavi gde se započelo to stalno preispitivanje vlastitih i tuđih želja i namera.
Poslom uličnog prodavca knjiga malo ko se bavi. Aleksandar pominje svog kolegu i prijatelja Milana Rašića za koga kaže da ima drugačiji program, ali, i da nije tako, uvek bi se družili, jer za svakog ko je željan posla i saradnje, ima dovoljno mogućnosti da se iskaže humanost.
Aleksandar Kocić će pamtiti jednu angdotu za celi život. Dopričao nam je za kraj prijatnog susreta. Jednom, kaže Kocić, dok me je posmatrao kako radim na ulici, čuveni profesor Tehnološkog fakulteta u Leskovcu Dragan Gagi Cvetković kroz smeh reče: „Burazeru, ti si institucija grada“. To je najveći kompliment koji sam ikada dobio od čoveka vrednog poštovanja – kaže Aleksandar Kocić.