Čaj sa Valensom

 U međuvremenu sam imao priliku da saznam da Poljska nije baš onakva kakvu sam gledao na prvomajskoj paradi, te u varšavskim izlozima i restoranima. Avgusta 1980. to saznaje ceo svet. U beogradskim redakcijama nije bilo nikog ko zna poljski, pa novine nedeljama pišu da štrajkače u Gdanjsku predvodi Leh Valesa. Negde u to vreme na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu polažem poljski kod profesora Leha Pažđerskog, od kojeg ću saznavati mnogo toga čega u našim novinama nije bilo. Može biti da je o tome govorio i drugima, jer mu je kroz godinu-dve uskraćen dalji boravak u Jugoslaviji.

Nisam heroj, nisam to bio ni u prvoj polovini osamdesetih. Odlazeći u više navrata u Poljsku, pisao sam u novosadskom Dnevniku šta sam video i čuo, pazeći da se pridržavam uputstava: nikakva poređenja s nama, ništa protiv Rusa, što više zvaničnih stavova, a što manje štrajkača i antikomunista. Bilo je poželjno ukazivati da iza Solidarnosti stoje desničarski i klerikalni krugovi, kao i spoljni faktor (kapitalistički Zapad, dakle). Koliko se sećam, klonio sam se takvih ukazivanja. Ipak, jednom su me postidela dvojica mlađih kolega iz zagrebačkog Poleta s kojima sam nekoliko dana delio stan u Varšavi. Dok smo mi, specijalni izveštači dnevnih listova, analizirali i prepričavali poljske novine i išli na konferencije za štampu koje je držao duhoviti režimlija Ježi Urban, kolege su, došavši bez partijskih uputstava, razgovarale s običnim svetom, gledale sopstvenim očima… i prikazale sasvim drugačiju Poljsku.

Oktobra 1989. boravio sam u Poljskoj dve nedelje. Po osnovu međuredakcijske razmene, bio sam u Varšavi, Poznanju, Krakovu, Gdanjsku. Na Baltiku sam, jedne vetrovite večeri, u ponoćnim vestima Radio Beograda, čuo da je umro Danilo Kiš. Sutradan sam, prvi i jedini put, razgovarao s Lehom Valensom. Bio sam na konferenciji za štampu u sedištu Solidarnosti. Posle okruglog stola i junskih izbora, Gdanjsk je već bio u senci. Sve se dešavalo u Varšavi, gde sam kasnije sreo Bronjislava Gjeremeka, Jaceka Kuronja i još neke čelnike nove Poljske. Ali, Valensa je bio Valensa. Bilo mu jer drago što je novinar iz Jugoslavije postavio pitanje na poljskom. Posle konferencije sam prišao da pitam još nešto. Pozvao me je na čaj u svoju kancelariju. Činilo mi se da moj domaćin, novinar poznanjskog dnevnika „Glos vjelkopoljski“, nije bio najsrećniji. Znao je ono čime se ja nisam opterećivao: da Valensu prate sve javne i tajne službe i da se još prave spiskovi onih koji dolaze kod njega. Razgovor uz čaj trajao je nekih desetak minuta. Nije rekao ništa epohalno. Većina toga što je rekao ostala je neobjavljena. Urednici u Dnevniku nisu hteli ni da čuju za intervju s Valensom. Dopušteno je da u okviru reportaže iz Gdanjska navedem desetak njegovih rečenica.

U Srbiji nije bilo uputno uvažavati Leha Valensu ni kad je predvodio štrajkače, ni kad je dobio Nobelovu nagradu za mir, ni kad je bio šef države. Običan električar. Antikomunista. Zadrti katolik. Ne voli Ruse. Igračka u ko zna čijim rukama. Uvek dobro obavešteni partijski novinari tvrdili su da iza Valense stoji CIA i ostale zapadne službe. Posle je s ne manjim uživanjem prihvatana izmišljotina da je on bio saradnik, to jest doušnik, poljske tajne policije.

Godine 1990, u već pominjanom Dnevniku, objavio sam članak pod naslovom „Ni Valense ni Havela“. S nekoliko strana istovremeno ciknuše pesnici i pesnici uveoci: „Nije tačno da Srbija nema borce protiv komunizma. Imamo Ćosića!“. Davnu polemiku u provincijskom listu pamtim samo zbog toga što ona svedoči koliko su se miloševićevci svih boja, i krajnje levi i krajnje desni, plašili „mirisa poljskog cveća“ – demokratije i Evrope. Srpski komunisti i današnji nastavljači njihovog dela mrzeli su Valensu ne samo zbog toga što je bio protiv komunista i protiv Rusa, već zato što je bio oličenje nekih drugih ideala. Nije bio rušilac sveta koji se rušio sam od sebe, već graditelj novog. Ovde je odbacivan, potcenjivan i ismevan upravo kao čovek koji se zalagao za prihvatanje drugačijih vrednosti, jer te vrednosti ne prihvata ni komunistička ni postkomunistička Srbija. Poljski radnici i intelektualci – okupljeni u Solidarnosti – borili su se pre svega za ljudsko dostojanstvo. Da su se borili za vlast, Poljska bi se posle rušenja komunizma promenila onoliko koliko se Srbija promenila posle prevrata 2000.

Iza Valense jesu bile stotine mudrih glava. Bilo je među njima i liberalnih demokrata i demohrišćana i šovinista i desničara. Ipak, ne bi postao to što jeste da iza sebe nije imao milione trudbenika željnih ljudskijeg života. Posle svih muka u komunizmu i prvih godina posle njega, većina njih dočekala je plodove dugogodišnje borbe. Poljska danas nije ni nalik onoj iz 1980. Poljaci su znali šta neće. Znali su šta hoće.

One jeseni kad sam se sreo s Valensom u većini restorana u Gdanjsku nije bilo ni votke ni piva. Ne sećam se čega je bilo. Nekoliko dana kasnije, u Poznanju, posle premijere „Maestra i Margarete“ Bulgakova, s poljskim kolegom hodali smo ulicama možda i pola sata – Poznanj, oktobar 1989, tu i tamo neki pešak, tu i tamo neka kola, loše osvetljene ulice – dok nismo našli lokal gde se mogao popiti čaj i pojesti nešto kao sendvič. Mom domaćinu bilo je neprijatno što ne može da me odvede na pristojnije mesto. Ja nisam pomišljao da će moja zemlja kroz koju godinu biti mnogo bednija od tada prebedne Poljske.

Koju godinu ranije, valjda 1987, nas četvoro jugoslovenskih novinara iz Varšave u Gdanjsk i nazad putovali smo taksijem za 75 dolara. To je bila jedna naša dnevnica. Večera u ekskluzivnom lovačkom restoranu blizu Varšave za desetak osoba koštala je pedesetak dolara. Neki naši zemljaci odlazili su u Poljsku da se za male pare provode i razmeću. Pokojni Đorđe Sudarski Red u zapisima iz onih godina beleži da su neki Vrbašani, bančeći u poljskom odmaralištu, pripaljivali cigare novčanicama od hiljadu zlota. Sve ovo pominjem kako bih, uprošćeno, predočio stanje ekonomije i stanje duha u Poljskoj i Srbiji, pre četvrt veka i danas. Sve što sam viđao u Poljskoj osamdesetih doživeo sam u Srbiji tokom devedesetih. Ne baš sve. Nije se čulo da je ijedan Poljak kod nas pripaljivao cigaru novčanicom od sto miliona dinara u vreme kad su ovde svi bili siromašni milijarderi.

Toga se, eto, prisećam dok čitam kako u Poljskoj obeležavaju sedamdeseti rođendan Leha Valense. I kao opozicionar i dok je bio na vlasti, on se razišao s mnogima i iz centra i sa desnice, i s katolicima i s ateistima. Neki ga smatraju protivurečnim i hirovitim, neki slavoljubivim i sujetnim, neki nedoslednim, neki bandoglavim, uz to i neobrazovanim. Malo je onih koji poriču njegove lične zasluge u vreme velikih štrajkova, u vreme vanrednog stanja, u vreme pregovora za okruglim stolom. I oni koji mu štošta zameraju ističu da je uvek predano služio Poljskoj.

Osamdesetih godina prošlog veka mislio sam da urednici samo zbog straha za fotelje budno mere svaku reč o Poljskoj i Valensi. Mnogo kasnije shvatio sam da ih je vodio strah od jeresi. Strah od raspada komunističkog sveta. Strah od demokratije i slobode. Znali su da se režimu – kako onom rasklimanom iz prve polovine osamdesetih, tako i Miloševićevom – više dopadaju poslušni podanici nego slobodoumnici koji sumnjaju u božanstva, svetinje i mitove. Valensa nije samo sumnjao. On je odbio da veruje i stao je na čelo onih koji su odbili da veruju u spolja nametnuti poredak koji je proglašavan bogomdanim i najboljim na svetu. Milioni koje je on predvodio štrajkovali su iz očaja i s uverenjem da ne smeju da stanu na pola puta. Zato režim nije mogao da ih potkupi sitnim povišicama, jeftinim hlebom i viršlama i jeftinim obećanjima.

Valensa nije bio zahvalan sunarodnicima što mu 1995. nisu dali drugi predsednički mandat. Bio je ogorčen. U trenutku poraza zaboravio je da se borio upravo za to da ne bude nedodirljivih i nesmenjivih.