Čak 78 opština u Srbiji nema adekvatnu službu hitne pomoći: Šta su problemi i da li je moguće rešiti ih?

Ovaj zabrinjavajući podatak je izneo Damir Okanović, direktor Komiteta za bezbednost saobraćaja, koji je namenuo da se dešava da se, ukoliko se poziv uputi sa mobilnog telefona, javi operater hitne pomoći koja nije nadležan za to područje, pa osobu koja je pozvala upućuje na neki drugi broj.

– Mi smo još pre dve godine izašli sa podatkom da 39 odsto teritorije Srbije, bez Kosova i Metohije, nema zvaničnu službu hitne pomoći, što praktično znači da ova usluga nije dostupna za milion građana. Ono što nadležni smatraju odeljenjem hitne pomoći podrazumeva reakciju koja izlazi iz okvira hitnosti – kaže za Danas Dejan Zejnula, predsednik Pokreta „Pravo na život – Meri“, udruženja koje se zalaže za rešavanje ovog problema.

Živorad Mrkić, predsednik Novog sindikata zdravstva Srbije, pojašnjava da u manjim mestima ne postoje zavodi za hitnu medicinsku pomoć, kao u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu, već se hitna medicinska pomoć organizuje najčešće preko domova zdravlja, koji ionako kubure sa lekarima i drugim medicinskim osobljem, te ne čudi što je pokrivenost teritorije Srnije službama hitne pomoći ovako slaba.

– U jednoj zdravstvenoj ustanovi u Beogradu je raspisan konkurs za 28 medicinskih sestara za rad u stacionarnim ustanovama, a prijavilo se 12. Sve su primljene u stalni radni odnos, da bi ubrzo njih nekoliko dalo otkaz. Problem popunjenosti određenih pozicija medicinskim osobljem postoji, dakle, i u gradovima, a kamoli na lokacijama udaljenim od velikih centara, gde je teže dostupno stručno usavršavanje i napredovanje u službi – ukazuje Mrkić.

Dejan Zejnula objašnjava kako u tim sredinama izgleda pružanje hitne medicinske pomoći:

– Stanovnik određene opštine kome zatreba pomoć najpre mora da zna broj telefona doma zdravlja, koji je najčešće šestocifren. Lekar koji odgovori na poziv procenjuje da li se izlazi na teren ili ne. Ako odluči da je stanje hitno i da mora da se izađe, najpre mora da obavesti kolegu koji sedi kući i u pripravnosti je, da dođe da ga zameni, da bi on mogao da napusti ambulantu. Jer po zakonu doktor ne sme da napustu ambularnu dok mu ne dođe zamena. A dok ovaj dođe, izgubi se dragoceno vreme i to je izuzetno opasno – priča sagovornik Danasa.

Da je ovakvo postupanje praksa u velikom broju opština potvrđuje i Mrkić, koji kaže da upravo lekari opšte prakse u domovima zdravlja zapravo čine službu hitne medicinske pomoći, samo su tog dana dežurni i ne rade svoj posao izabranog lekara, već u automobilu hitne pomoći.

Dejan Zejnula navodi da veliki problem predstavlja aktuelni Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji predviđa da službu hitne medicinske pomoći može osnovati opština sa najmanje 25.000 stanovnika.

– Dosta upravnih okruga u Srbiji obuhvata dve, tri ili četiri opštine, od kojih svaka ima manje od 25.000 stanovnika i ti ljudi praktično nemaju dostupnu hitnu medicinsku pomoć. Zato je naš predlog bio da se osnuju dispečarski centri po okruzima i da se broj neophodnih ekipa hitne pomoći računa prema broju stanovnika upravnog okruga. Na taj način bi se, recimo, spojile tri opštine od po 20.000 stanovnika, čime bi dobile dve službe hitne pomoći koje bi mogle da „pokrivaju“ teritoriju te tri opštine – navodi Zejnula, uz konstataciju da Ministarstvo zdravlja očigledno nije zainteresovano da se ova oblast uredi.

Naš sagovornik kaže da su posle nemilog slučaja u Velikom Mokrom Lugu sproveli istraživanje koje nije do kraja završeno, ali prvi rezultati ukazuju na određene probleme.

– Ustanovili smo da veliki broj službi hitne pomoći nema magnetofon za snimanje poziva ili da oni ne rade. Veliki problem se stvara jer kada se desi tragičan slučaj ljudi ne mogu da dokažu da su pozivali hitnu pomoć ili šta su rekli pri pozivu, tako da tu postoje velike manipulacije, a postavlja se i pitanje kako su te službe dobile rešenje od Ministastva da su ispunile uslov za rad – navodi jedan od problema Zejnula.

On kaže da Srbija jedina u regionu nema nijedan pravni akt koji reguliše rad službi hitne pomoći, iako u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti piše da ministar propisuje način i organizaciju rada ovih službi.

– Međutim od 2019, kad je ovaj zakon usvojen, nije napisan akt koji bi propisao kako je organizovana hitna pomoć.

Ona se pruža u bolničkom i vanbolničkom zbrinjavanju, a svi zakoni i pravilnici koji trenutno postoje odnose se na bolničko zbrinjavanje i nisu u svakoj situaciji primenjivi na vanbolničko zbrivanjavanje. Kada se javite u bolnicu lekar mora da vas primi, a kad pozovete telefonom nigde nema u pravilicima šta se radi. Kad nemamo pravilnike i definisane procedure sve je prepušteno proceni lekara i kako oni kažu dobroj lekarskoj praksi, koja je podložna manipulaciji – smatra sagovornik Danasa.

Gorica Đokić, predsednica Sindikata lekara i farmaceuta Srbije (SLFS), ukazuje da, prema zvaničnim podacima u Srbiji prosečno ima 283 lekara na 100.000 stanovnika, a da je za poslednjih 10 godina oko 6.000 lekara napustilo zemlju.

Ona kaže da je nedostatak zdravstvenih radnika postoji u čitavoj Evropi, a i šire, te da EU prave poseban plan za stimulaciju zdravstvenih radnika da ne napuštaju poslove u zdravstvu kao i mladih ljudi da biraju zdravstvena zanimanja.

– Ja sam ispred Sindikata lekara i farmaceuta Srbije učestvovala u kreiranju predloga tog plana. Zbrinjavanje pacijenata kojima je potrebna hitna medicinska mera je veoma važno i SLFS se zalaže da i pacijenti u manjim sredinama imaju isti pristup zdravstvenoj zaštiti, kao i u većim gradovima. Ministarstvo zdravlja je u više navrata govorilo o neophodnosti poboljšanja stanja u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, a službe hitne pomoći su u manjim sredinama uglavnom u okviru domova zdravlja, pa se nadamo da će se tamo zaposliti više ljudi u perspektivi – ističe Đokić.

Da bi zdravstvene radnike motivisali da idu u manje sredine, potreban je, kaže, poseban plan, sa posebnim vidom stimulacija, kao i ozbiljan rad svih na potenciranju značaja zdravstvenih radnika za naše društvo.
Mrkić navodi da je startna plata lekara početnika 118.665 dinara i pita koliko je njih motivisano da radi u udaljenijim mestima.

Podseća da su vozači hitne pomoći uspeli da se kroz protest izbore za povećanje plate, jer su imali 1.200 dinara veću zaradu od sadašnjeg minimalca.

Ali čak i sadašnja zarada od 60.559 dinara ne garantuje da bi neko hteo da se bavi ovim poslom.

– Ako radite u bilo kojoj kurirskoj službi ili kući koja dostavlja isporuke od vrata do vrata imaćete duplo veću platu. Zašto bi neko vozio pod rotacijom, po ko zna kakvim putevima i vremenskim uslovima kad može da vozi od vrata do vrata i isporučuje pakete za veću platu? A vozač hitne pomoći mora da juri i za svaku nesreću koja se desi je odgovoran, i za svoj i za život lekara, medicinskog tehničara i pacijenta. Naš predlog kao sindikata je da ovi ljudi treba da imaju veće plate jer su se opredelili za rad u težim uslovima, ali i dodatne stimulacije koje nisu samo materijalne prirode – smatra Mrkić.