Carski pogled iz Kraljice voća

Na 170 kilometara od Beograda, 100 od Novog Sada, 200 od Budimpešte, blizu Tise, a nekih pet kilometara severno od Sente, u Gornjem Bregu nalazi se Kraljica voća, neka neobična vrsta salaša, etnorestorana. Rajsko mesto koje je stvorila ljudska ruka. Zapravo dvojica ljudi – Dušan Đorđević iz Beograda i Mile Stanišić iz Sente. Partneri i suvlasnici. Maštoviti i preduzimljivi ljudi.

Perkelt, paprikaš, prepelice…

Gostima se nude perkelti, paprikaši i gulaši, što se krčkaju pet-šest sati…, pa bački ručak sa supom od morke ili fazana, prepelice, divljač, riba… Za meze uz odličnu kajsijevaču nasecka se domaće šunke, kobasice… Voće i povrće je, naravno, organsko, neprskano, a na dohvat ruke.

U voćnjaku, pre tri godine počeli su da realizuju svoj san – stvaranja rajskog mesta, poput bačkog dvorišta, gde će se gosti osećati kao kod kuće i uživati uz mirise i ukuse čuvenih gulaša i paprikaša, dobru rakiju i vino iz okolnih vinograda… Usred voćnjaka, jer Kraljica voća je, u stvari, voćnjak, pretežno s kajsijama, tri su kuće sa po dve spavaće sobe, moderno bi se reklo – apartmana. Usred tog dvorišta – kujna, zidana kupasta peć sa rernom, koja se loži šapurikom, kukuruzovinom, drvima… A u centru, glavna kuća, odnosno trpezarija u kojoj, kako kaže Mile, može da stane 25 gostiju i četiri Ciganina, tamburaša naravno. Na terasi mesta za još četrdesetak gostiju. Sav nameštaj napravljen je od bagremovog drveta, bez eksera i šrafova, samo sa drvenim klinovima. Od bagrema su potporni stubovi, grede i rogovi na kućama. U glavnoj kući, naspram šanka napravljenog od bagremovine, nalazi se zidana starinska peć od naboja, kupasta, sa klupom oko nje da se ljudi zimi ogreju, posede i podivane…

Igrali smo na poene

– Sve smo sami isplanirali, a detalje nam je uradio Lehe Horvat. On je bio profesor na Građevinskom fakultetu u Subotici, napustio je to i počeo da se bavi etnonameštajem. Jedan izuzetan čovek, romantična duša. Našli smo se i razumeli. Igrali smo na poene, smišljali zavrzlame jedan drugome. Ovi stubovi su direktno iz šume, birali smo stabla bagrema sa granama. Radili smo složno kao porodica, kao što je ovo porodičan posao naše dve familije. Insistirao sam da gradimo sa starom ciglom i starim crepom. Crep biber je iz 1878. godine, našli smo pečat na njemu, rušila se jedna stara štala na Paliću pa smo ga odatle uzeli. Skuplje nas je koštao prevoz nego crep, ali smo na tom insistirali. Crep i cigla daju utisak da je ovo sve staro, odnosno kao da je renovirano – kaže Dušan Đorđević.

Mile Stanišić, domorodac, objašnjava da je to Duletova ideja, a da se on i bukvalno doselio ovde pre mesec-dva iz Beograda. Imao je tamo restoran Konoba koji je bio među deset najboljih u glavnom gradu. Ipak, privukla ga je Vojvodina, divan pogled, društvo, ljudi… Počeli smo pre tri i po godine, a dve godine kako radimo punom parom – kaže on.
A Dušan-Dule Đorđević, iskusni i mnogo pričljiviji partner, nastavlja priču:
– Došao sam ovde prvi put pre deset godina u potrazi za guščijom džigericom za moj restoran Konoba u Beogradu. Pronašao sam džigericu, ali i, kako ja to kažem, „pozitivno zaraznu ekipu ljudi“ s kojima sam se pomalo družio najpre vikendom, pa onda sve češće. Sticajem okolnosti moj partner Mile me pozove jednom prilikom u svoju vikendicu. Dođem, pogledam i kažem, crni Mile, pogledaj kakav je to pogled. A on kaže, kakav pogled. Jer, on je dolazio u vikendicu da odradi što treba u voćnjaku i vraćao se u Sentu, prosto nije primećivao lepotu. Dovedem ga na ivicu voćnjaka, našeg sadašnjeg placa, a on će zadivljeno – bože, kakav divan pogled.
Carski pogled iz Kraljice voća. Jer, ovaj etnosalaš nalazi se na obronku Telečke, lesne zaravni, koja nadvisuje vojvođansku ravnicu. U slučaju Kraljice voća, ona je jednim krajem tridesetak metara iznad ravnice. Odatle puca pogled na polja prema Tisi. E, u to, taj pogled iz voćnjaka na zelene trave vojvođanske zaljubio se Dušan Đorđević, na prvi pogled.
– Ushićen, kažem Miletu, ako neko slučajno želi da proda plac da mi odmah javi. Posle mesec dana on se javi i kaže da dvojica ljudi žele da prodaju placeve ovde do njega. I ja pomislim, ljudi, ovo je božji prst i kupim ta dva placa, jer sam oduvek imao ideju da napravim ovako nešto. I napravimo to, bačko dvorište, koje se sastoji od tri nezavisne kuće. Ovde je bio samo voćnjak i mi smo sve to izgradili. Svaka kuća ima po dve spavaće sobe, znači naš kapacitet je 12 gostiju. U sredini se nalazi dimna kuhinja, ja volim da kažem da je to centar sveta, jer tu kuvamo i leti i zimi. Zašto je ovo sve ovako postavljeno. Kada sam kupio zemlju, jedino što je na njoj bilo jeste podrum i sve ostalo je oko njega organizovano tako da je podrum temelj svega – kaže on.
– Ono po čemu smo poznati jeste to što ovo nije restoran otvorenog tipa. Ovo je pravljeno sa ciljem da mi sačuvamo intimu našeg gosta i ne primamo nikoga ukoliko to našim gostima smeta. Normalno, prijatelji, drugari mogu da dođu, oni za koje mi garantujemo. Sve više dolaze ljudi ovde da uživaju, organizuju zatvorene proslave, rođendane, male svadbe, proslave matura… Radimo i poslovne ručkove, kada je potrebno, ali to izbegavamo – priča u dahu i ne bez ponosa Dušan Đorđević, duša ovog neobičnog turističkog projekta na severu Bačke.
– Zovemo se Kraljica voća zato što je ovo voćnjak, 90 odsto voća ovde je kajsija, a ona je kraljica voća. Za nekoliko godina imaćemo određenu količinu naše kajsije od koje ćemo moći da napravimo veću količinu odlične rakije kajsijevače – nastavlja Đorđević.
Iako je i po ocu i po majci rođeni Beograđanin u trećem kolenu, rešio je da se u 53. godini preseli iz velegrada u tišinu Kraljice voća, usred panonske ravnice, kraj Tise. Dule dodaje da će mu se za jedno godinu dana sasvim pridružiti i supruga kada ode u penziju i dođe da oboje uživaju u lepoti prirode.
– Posebno je interesantno kada je trava visoka i duva vetar, imate utisak kao da ste na obali mora, sve se talasa. Kao Panonsko more. Tisa je ovde meandrirala i mi smo u stvari na obali Tise – objašnjava naš domaćin šta ga je to posebno privuklo na ovo mesto.
– U Beogradu su mi govorili, ideš, a tamo su 90 odsto Mađari, kako ćeš s njima. Ali, sve je sjajno, ljudi su pravi i ja polako počinjem da učim mađarski jezik.
Segedin je na domaku, na samo 26 kilometara, pa je Kraljica voća gotovo prvi salaš do granice i dosta dolaze ljudi iz Mađarske.
Đorđević i Stanišić, Dule i Mile, nisu samo neobični ugostitelji, koji ne liče na uobičajenu sliku o njima, već na drugare i prijatelje iz komšiluka, susednog voćnjaka. Oni su i pokretači razvoja turizma ovog kraja. Turistička organizacija u Senti formirana je prošle godine na njihovu inicijativu. Pokušavaju da animiraju ljude iz okoline, da svako radi ono što najbolje zna – proizvodi voće, povrće i meso, peče rakiju i vino …