Čašica rakije je lek, dve su otrov

Mladići pripadaju sasvim drugom filmu. Usvojili su modu koja je pre deset godina preplavila sela Istočne Evrope: izbeljene farmerke, patike i falš adidas džemperi. Neki nose kožne jakne. Ti mladići sede u kafićima, puše, piju kafu ili rakiju i bulje u automobile koji prolaze. U ovom filmu gotovo da nema mladih žena. Tu i tamo spaziš poneku, najčešće za pultom u piljarnici.
Nastavljamo neravnim putem ostavljajući njive i livade za sobom. Prelazimo rečicu i približavamo se brdima ispod deda-Borinog sela. Znak nas obaveštava da je Stanjinac s leve strane. Asfaltni put se završava, i nastavljamo obraslim kolskim putem. Javorove grane vise poput teških zavesa i udaraju u auto. Pogled nam se gubi u zelenilu pupoljaka tek olistalog drveća.
Prolazimo pokraj groblja, pa prvog niza kuća, zatim sledećeg. I tamo, u uglu deda-Borine male bašte, tamo je drvo staro petsto godina. Ono koje donosi sreću. Pruža se ponosno – ne, ukočeno – ka nebu. Ogoljenih grana, bez pupoljaka i lišća, crnog stabla. Između moje dve posete, umrlo je.
S njive iza Nikoline kuće preko puta, stariji čovek nam klimne glavom pre nego što se ponovo sagne i nastavi s radom. Jedan oblak zakloni sunce. Naš sjajni, iznajmljeni auto kobaltnoplave boje skreće u dvorište. Drvena vrata poljskog klozeta od crvene cigle još uvek stoje ukrivo. Bašta s povrćem tek je zasejana, i uredna.
Mršav starac u čarapama izlazi na kućni prag. Nazuva kaljače i teškim koracima silazi niz malo stepenište. Po silasku, uspravlja se. Deda Bora se pretvorio u sopstvenu senku.
Tri puta me poljubi u obraz i pozove nas da uđemo, ali se predomisli kad ugleda automobil. Želi da vidi motor. Drago podiže haubu micubišija. Deda Bora pažljivo zagleda svaki detalj. Ne govoreći ništa, klima glavom, opipava žice, cevi, zavrće ventile.
Bore na licu mu se produbile. Ispalo mu je još nekoliko zuba, a bela kosa se proredila. Podigne pogled s motora.
„Znači, vratila si se“, kaže i lako me potapše po leđima.
Zatim nas poziva u kuću.
„Kako su ti roditelji?“, pita me u dnu stepeništa i slabo se osmehne dok mu pričam o njima.
Zlatni patišpanj koji se služio pravo iz pleha već nas čeka unutra. Bora nam seče velike komade, do vrha puni čašice rakijom, sipa svežu kafu u tri šoljice i seda uz ivicu stola. Podižemo čaše.
„Jedna dnevno je lek“, kaže deda Bora. „Dve su otrov.“
Piće koje prži nama je prvo, njemu drugo. Prvu čašicu je sasuo niz grlo još jutros posle šest, kao i obično. „Dve čašice su dobre s vremena na vreme, ali nikad zaredom. Jedna uz doručak i jedna uz ručak, to je u redu“, rezonuje.
U kući je promaja, hladnjikavo kao u proleće pre nego što izađe sunce. Drago nosi debeo zimski kaput, ja sam svoj odložila i neću da ga obučem pošto mi više prija da se skupim i grejem toplim kolačem i deda-Borinom „vatrenom vodicom“. Seljak na sebi ima zelenu vojničku košulju s postavljenim ljubičastim prslukom. Kao i svaki krojač sa stilom, ima svoj ukus i ne mora da prati seosku modu.
Patišpanj ima ukus svežih jaja.
„Hteli su promene, eto im ga sad“, brecne se deda Bora iznenada i udari kašikom o sto. Pogleda u mene, zatim u Draga koji halapljivo guta kolač, a onda opet u mene.
„Ja nisam hteo promene. Pekar Žane je hteo promene“, kaže. „Svaki put kad sam silazio do Kalne da kupim hleb pričao je kako želi promene.“
Deda Bora prestade da jede. Ruka mu drhti na stolu, kašika mu viri iz pesnice. Žute mrvice prekrivaju stolnjak.
„Žane je glasao za Demokratsku stranku. Rekao sam mu da oni hoće da prodaju Srbiju Amerikancima, a on je rekao da želi promene.“
Drago isprazni čašicu i napravi grimasu.
„Ja nisam hteo promene. Pekar Žane ih je hteo“, kaže deda Bora.
Jednom nedeljno pešači devet kilometara do Kalne da kupi hleb. I svaki put se posvađa s pekarom Žanetom.
„Više nema nikakvog reda. Za vreme Tita je bilo nekog reda, za vreme Miloševića isto tako. Šta se ovo dešava?“
Deda Bora stisne usne, pogleda kroz kuhinjski prozor i odgovori na sopstveno pitanje. „Da, oni su preuzeli vlast“, frkne. „Demokrate.“
Prosto ispljune tu reč.
„Titu se ne bi dopalo ovo što se sad dešava. Za vreme Tita imali smo Goli otok.“
Deda-Borine oči su strože nego ranije, ogorčenije. Jesu li takve postale zbog promena koje su se dogodile u poslednje tri godine, ili zbog još tri godine samoće?
„Sad bi nam trebalo jedno pet golih otoka.“
Goli otok znači „golo ostrvo“. Bio je to Titov ostrvski zatvor gde su držani politički zatvorenici.
Nastavlja se