Pristalice i čak mnogi kritičari Uga Čaveza, nedavno preminulog predsednika Venecuele, više puta su isticali dva njegova navodna dostignuća koja će njegovu zaostavštinu predstaviti u pozitivnom svetlu. Prvo, broj siromašnih 2012. je pao na oko 28 odsto sa 62 odsto koliko je iznosio 2003, kada je dostigao vrhunac (iako je 2000, na početku Čavezovog prvog mandata, bio 46 odsto). Drugo, većini građana Venecuele pružio je osećaj identiteta, ponosa i dostojanstva kojeg ih je dugi niz godina lišavala korumpirana, elitistička oligarhija.
Obe tvrdnje su, međutim, delimično istinite i samo su delimično razlog Čavezovih izbornih pobeda – trijumfovao je na trinaest od ukupno četrnaest izbornih utakmica, uključujući referendume. Kada je reč o prvoj tvrdnji, ekonomist i nobelovac Mario Vargas Ljosa bili su u pravu kada su uzeli u obzir Čavezovo dostignuće. Gotovo sve zemlje u Latinskoj Americi su značajno smanjile siromaštvo od početka ovog veka, dok je opseg napretka zavisio od odrednica i rokova, dobrih i loših godina, pouzdanosti zvaničnih podataka i drugih faktora.
Razlozi za napredak su poznati – osim 2001. i 2009, bile su to odlične godine za države-izvoznike, Brazil, Argentinu, Peru, Čile i Venecuelu, i za države koje ekonomiju zasnivaju na proizvodnji poput Meksika. Tokom gotovo 15 godina, većina vlada je svoje račune vodila odgovorno – s niskim deficitima ili bez deficita, uz nisku inflaciju i dobro usmerene programe protiv siromaštva.
To je pomoglo ne samo da se smanji siromaštvo, već i nejednakost. Prema ekonomistkinji Nori Lustig, između 2000. i 2010. „nejednakost u prihodima smanjena je u svih 17 država Latinske Amerike za koje postoje komparativni podaci“. To smanjenje naročito je bilo izraženo u tri najveće države – u Brazilu, Meksiku i Argentini – koje čine gotovo 75 odsto stanovništva regiona.
U Venecueli postoji jedna razlika, a to je da je Čavez potrošio više od bilion dolara da bi ostvario isti poduhvat u zemlji koja ima šest puta manje stanovnika nego Brazil i oko četiri puta manje nego Meksiko. Iako je dugoročna održivost uslovnih programa keš-transfera u Brazilu i Meksiku sporna, ove inicijative u borbi protiv siromaštva sigurno su bolje osmišljene nego Čavezove ravnopravne subvencije u rasponu od piletine i brašna do nekretnina i benzina.
Tu je onda i destrukcija industrije, neverovatan porast stope nasilja, eksplozija stranog duga i smanjenje rezervi strane valute, što je usledilo nakon Čavezovog „bolivarskog socijalizma 21. veka“. Nijedan od ovih problema nije pogodio druge ogromne zemlje u regionu, odnosno bar nije ni u približno istoj meri. Da se Čavez nije igrao s ciframa, kao što demagozi i populistički lideri imaju tendencije da čine, rezultati ne bi bili tako obeshrabrujući.
Drugi argument u odbrani Čavezove zaostavštine malo je jači. Istina, ogromno prirodno bogatstvo Venecuele eksploatisala je i često rasipala elita koja je naviknutija na bulevare Majamija nego na sirotinjske četvrti Karakasa. Ali je isto tako istina da je Venecuela uživala 40 godina demokratske vladavine pre Čaveza, prema paktu „Punto Fijo“ iz 1958, kojim je bilo propisano da se dve partije, socijaldemokratska i socijalna hrišćanska, mirno smenjuju na vlasti.
Venecuela se takođe hvalila da ima jedno od najaktivnijih civilnih društava u regionu s najslobodnijim medijima. Uz izuzetak „Karakasa“, talasa protesta protiv reformi slobodnog tržišta 1989. u kojem je, kako se procenjuje, ubijeno 3.000 ljudi, bilo je samo malih naleta represije.
Ogroman deo venecuelanskog društva se definitivno odmah osetio isključenim iz konsenzusa bezbrižne elite zemlje i uskogrudih aranžmana vladajućeg sloja; ali ambiciozna srednja klasa činila je oko pedeset odsto stanovništva. Čavez je iskoristio i produbio podelu; zapravo, kao što pokazuje aktuelna kampanja za izbor naslednika, zemlja je polarizovana kao nikada ranije.
Postoji velika verovatnoća da Čaveza nadžive njegovi poduhvati i popularnost. Ono što se možda desilo za vreme njegovih mandata jeste predstavljanje novog političkog rukovodstva koje izgleda, govori, moli se i voli poput naroda, rukovodstva koje pomaže milionima koji su bili marginalizovani. U tom slučaju, Čavezov imenovani naslednik Nikolas Maduro brzo će poraziti kandidata opozicije Enrikea Kaprilesa. Čavizam će nadživeti Čaveza.
Kakav god ishod bio, žalošću i balsamovanjem neće biti promenjena jednostavna činjenica – Venecuela i njen narod nisu u boljoj situaciji nego pre 14 godina. Skromni boljici koje oni možda osećaju obezbeđeni su i na drugim mestima, ali po daleko nižoj ekonomskoj i političkoj ceni.
Autor je bivši ministar spoljnih poslova Meksika
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
