Čejni na „kavkaskom frontu“

ukrajinsku“ turneju. Sa sasvim običnim zadatkom: oružje Gruziji, NATO – Ukrajini, Nabuko – Azerbajdžanu. Najpre je stigao u Bakuu, a zatim „izraziti podršku SAD“ njenom glavnom klijentu na Kavkazu Mihailu Sakašviliju tokom posete Kijevu. Putovanje je bilo planirano već odavno: Čejni je nameravao da „svrne“ u Gruziju i Baku na putu za Ambroseti forum (to je septembarski analog zimskog foruma u Davosu) u severnoj Italiji. Kijev je pridodat maršuti u poslednjem trenutku.
Mada su posete Azerbajdžanu i Gruziji bile planirane još pre „kavkaskog rata“, nakon njegovog okončanja one poprimaju apsolutno novi smisao i značaj. Njegovo putovanje na Kavkaz i Ukrajinu je, verovatno, poslednji pokušaj Bušove administracije da utemelji stvaranje „crnomorsko-kavkaskog kordona“ na južnim granicama Rusije i ostavi te temelje za bilo koju buudću administraciju.
Ovde ne bi bilo zgorega podsetiti na to ko je Dik Čejni u Bušovoj administraciji. Administracija retko šalje Čejnija u inostranstvo bez „teškog portfelja“ ponuda i/ili upozorenja američkim saveznicima, potencijalnim saveznicima ili zemljama koje još nisu „ozarene“ idejom prijateljstva sa Vašingtonom. Ričard Brus „Dik“ Čejni (67) ne samo da je najprodorniji i najglavniji ideolog i skulptor spoljne i vojne politike SAD (preciznije, vojne politike sa pomalo diplomatskim smerom), Čejni je čitava jedna pojava. Kazati da je glavni ideolog neokonzervatizma republikanskih administracija i Amerike u celini čak je sasvim premalo. Bivši šef administracije Bele kuće za vreme Forda, ministar odbrane za vreme Buša starijeg, potpredsednik za vreme Buša mlađeg, to zapravo i jeste američki konzervatizam.
Upravo je Čejni još 1997. stvorio vašingtonski neokonzervativni trust mozgova „Projekat novog američkog veka“. Njegov osnovni zadatak sastojao se u formiranju spoljne politike administracije na temelju promovisanja ideje „globalnog američkog liderstva“. Ideje „projekta“ implantirane su u sve spoljnopolitičke pore administracije.
Upravo je Čejni stajao iza upada SAD u Panamu, iza operacije „Pustinjska oluja“, iza upada u Irak i iza antiiranskog kursa, a kažu da nije izostalo njegovo učešće ni u „konstruisanju“ Mihaila Sakašvilija koga nazivaju „glavnim saveznikom SAD na Kavkazu“.
U Tbilisiju će Čejni ponuditi „drugu Majklu“ podršku SAD i modernizovanje armije američkim oružjem, a u Kijevu bi, opet, trebalo da uveri Viktora Juščenka da je za njega članstvo u NATO već rešena stvar. Što, naravno, nije baš tako. Međutim, vojna saradnja će biti proširena: Čejni još od studentskih dana veruje da su vojne veze osnovni instrument spoljne politike SAD.
U Bakuu će biti poteže. Glavni zadatak Čejnija u Azerbajdžanu je da pritisne Iljhama Alijeva toliko snažno, dok ovaj ne prihvati projekat gasovoda Nabuko. U Bakuu, kao uostalom i u Evropi, na taj projekat gleda se sa sve većom sumnjom. Više od tri hiljade kilometara cevi, koju najaktivnije podržavaju SAD, trebalo bi da zaobiđe Rusiju i Evropi donese „gasnu nezavisnost“. Prema projektu, cev treba da poveže Azerbajdžan i Centranu Evropu. Maršruta je trasirana od Kaspija preko Gruzije (mimo Jermenije i Rusije) do turskog Erzeruma, a dalje preko Bugarske, Rumunije i Mađarske u austrijski Baumgartner an der March – glavni čvor Nabuko za preraspodelu. Po ideji, planirano je da se Nabuko pojača još i transkaspijskom podvodnom cevi iz Turkmenistana, kako bi se Evropa napojila i turkmenskim gasom.
Geopolitička komponenta te cevi (da se pošto-poto mimoiđe Rusija) stalno je otežavala finansijsku. Sa otprilike tri milijarde dolara troškovi izgradnje najpre su povećani na 4,9 milijardi, a sada već i do 7,9 milijardi. Početak izgradnje planiran je za 2010, puštanje u eksploataciju – za 2013. A da bi se napunila cev i učinila rentabilnom, prema proračunima, kroz nju bi godišnje trebalo da protekne 30 milijardi kubika gasa. Azerbajdžan može da u nju „sruči“ tek osam milijardi, i to tek posle otvaranja druge faze nalazišta Šah Deniz na Kaspiju. Ispada tako da se cev teško može napuniti, a to znači da bi i protok gasa po njoj bilo veoma skupa rabota.
No i to još nije sve. „Kavkaski rat“ veoma je snažno preplašio gasni i energetski biznis Evrope, jer je on naviknut da misli kategorijama prizemljenih kubika. To da dostup cevi može imati takva nestabilna i neuravnotežena ličnost kakav je Sakašvili, naročito je navelo na oprez energetske i gasnopreradjivačke kompanije i Evrope, i Azerbajdžana.
Sada su stvari došle čak i dotle, da su sami Evropljani već počeli govorkati o tome da je u Nabuko, da bi on profunkcionisao, neophodno uključiti Rusiju. Jedino ona može da cev snabde dovoljnim količinama gasa i približi je ekonomskom entabilitetu, ako u nju ubaci deo gasa iz magistralnog gasovoda „Plavi potok“. Uzgred rečeno, Gasprom već poseduje 50 odsto akcija tog istog austrijskog Austria’ Baumgarten – krajnjeg gasnog čvora Nabuko. „To protivureči koncepciji Nabuko – to ne treba da bude ruski ili pod kontrolom Rusije gas“ – upozorila je Zejno Baran, ekspert za energetiku u konzervativnom vašingtonskom institutu Hadson.