Čekaju po sat vremena da ih odvedu u toalet

Kako su Danasu ispričale tri stanarke doma, koje su želele da budu predstavljene inicijalima, situacija je iz dana u dan sve gora, a one osećaju da dane provode ispod svakog ljudskog dostojanstva.

– Nekad moram da čekam i po sat vremena da me neko odvede u toalet. Merim koliko ću vode da popijem na kašičicu da ne bih morala da tražim da mi neko pomogne. Dehidrirana sam konstantno. Da ne govorim o stanarima koji nose pelene i koji nekad satima čekaju da ih neko presvuče. Vrištao bi nekad od bola koji trpiš jer si nemoćan da se pomeriš. Dešava se da jedna negovateljica prosto neće da pomogne stanarima da nađu položaj u krevetu u kome ne osećaju bolove. Provodimo neprospavane noći u mukama trpeći poniženja – priča pedesettrogodišnja N. M.

Problemi stanara doma počinju otkada je stupila na snagu zabrana o zapošljavanju. Po normi Dom treba da ima 17 negovatelja, dok trenutno radi oko 13. Neki su otišli u penziju, neki su napustili posao, a novi nisu primani. Zbog svega toga dešava se da u jednoj smeni radi jedan ili dva negovatelja na ceo dom koji zbrinjava 80 osoba sa dijagnozama paraplegije, kvadriplegije, cerebralne paralize, multiple skleroze, mišićne distrofije…

– Mi smo ovde 21 godinu. Ostao nam je samo jedan mali broj savesnih i kvalitetnih radnika koji godinama „vuku“ za svoje bolesne kolege koje budu sa njima u smeni. Zbog toga je i njihovo zdravlje već istrošeno. Mnogi su često zbog bolovanja odsutni i mesecima, što sve skupa utiče da nema ko da radi – priča za Danas pedesetdevetogodišnja D. M.

Na njene reči se nadovezuje LJ. M. da žive u strahu da će doći jutro kada će reći da nije došlo dvoje na posao i „da nema ko da nas podigne iz kreveta“.

Velika većina korisnika Doma potpuno zavisi od medicinsko-negovateljskog kadra. Potrebna im je pomoć za svakodnevne aktivnosti od podizanje i stavljanje u krevet preko oblačenja i kupanja, do odlaska u toalet, odnosno menjanje položaja u krevetu ili hranjenja.

Sagovornice Danasa pričaju da se povremeno dešava da nekim stanarima nema podizanja iz kreveta posle popodnevnog odmora te moraju čekati do sutra ujutro ili da nema odlaska na popodnevni odmor koji je neophodan radi dekubitalnih rana.

Dodaju i da je osoblje premoreno te da u proseku imaju po 50 sati prekovremeno tokom jednog meseca.

– Zaposleni su umorni, bolesni, često su na bolovanju. NJihovo nezadovoljstvo je ogromno, što i mi osećamo. Ima i prebacivanje. Ne mora ništa ni da kažu ali ti bude teško da ih zoveš. Lakše ti je da trpiš nego da ih zoveš. Teško je slušati te pretnje „sad ću skinuti uniformu i otići“, „daću otkaz, ne mogu više“. Zaledim se pri pomisli da je realno da se to i desi, kaže N. M.

Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja koje je nadležno za Dom obraćali su se više puta do sada, ali odgovor nisu dobili. Ministarstvo nije odgovorilo ni na pitanja Danasa kao ni uprava Doma kojoj smo se obratili mejlom u petak.

Šta će nam nova vrata?

Ministarstvo rada do sada je pomagalo Domu finansirajući ugradnju novih vrata, liftova, a najavljeno je da će uskoro i nameštaj biti promenjen. Međutim stanari kažu da im to malo vredi kada nema negovatelja. „Sve je to dobro. Ali šta mi sve to vredi ako nema ko da me podigne iz kreveta. Nije mi ni do čega ako moram satima da čekam, da trpim njihove frustracije, ako nema ko da mi nešto doda“, objašnjava N. M.