Čekajući finale

Posle osam u svakom pogledu lepih dana (rezultatski, turistički, hotelski…) vraćam se iz Azije u Evropu. I red je, ipak sam ovde zbog Evropskog košarkaškog prvenstva. Nije bitno što se jedan deo igrao u Aziji, to je samo oko 1.600 metara preko Bosfora. Kad je jedno celo prvenstvo kontinenta moglo da se igra u Africi (1949. u Kairu) što jedan deo ovog jubilarnog 40. ne bi mogao na susednom kontinentu, kad je već tako blizu. Uostalom, i klupski prvak Evrope u ovom sportu, Fenerbahče, ima sedište i dvoranu u Aziji.

Problem prevoza rešavam na najbolji mogući način. Po mene dolazi stari prijatelj Jahija Vatansever, zvani LJama, naš Turčin, rođeni Pljevljak, od 1966. ne skida Partizanov prsten sa ruke. U Istanbulu je od 1974. Zapravo, vozi njegov sin Vedat, takođe novinar. Odlično govori srpski. Pre odlaska u moj novi hotel na evropskoj strani vode me na ručak, kažu u jedan „specijalni restoran“, zove se „Bajramoglu doner“. Da je specijalan video sam još sa ulice: red na ulazu, unutra neviđena gužva, kelnera, čini mi se, koliko i gostiju, lete po sali. Restoran unutra ništa naročito, kao studentska menza: stolovi bez stolnjaka, oprema skromna, ali narod defiluje ceo dan i dobar deo noći. Razlog je – meso. Peče se kao grčki giros, na uspravnom ražnju koji se okreće a toplota nije na struju nego na drva. Komadi složenog mesa daleko prevazilaze grčki giros, onako odokativno rekao bih da se na jednom od 5-6 ražnjeva odjednom peče bar po 15 kg mesa. Kelneri gotovo da i ne pitaju, stižu salate, papričice, ubrzo i tanki palačinka-hleb koji se u hispano svetu zove tortilja a onda i meso umotano u tortilju… Kažu da se dnevno potroši tona mesa!

Posle ručka pravac hotel. Pišem tekst za „Koš magazin“ o Mađarima, narednom protivniku Srbije, šaljem nekoliko vesti „Mundo deportivu“ i odlučujem da ne idem nikud. Od sutra me čeka jedno 12 sati u dvorani, četiri utakmice, ali zato sam i došao.

Subota, 9. septembar

Počinje nokaut-faza, deo takmičenja bez prava na grešku. Ko izgubi ide kući. Prvi se, očekivano, pakuju Ukrajinci. Kartu za povratak „kupili“ su im odlični Slovenci šestom uzastopnom pobedom. Postaju hit prvenstva, posebno sjajan bekovski par Dragić – Dončić. Prve utakmice u „Sinan Erdem“ areni prilika su za susret sa inostranim kolegama, došli su iz Helsinkija, Tel Aviva i Kluža, ali neki će kratko ostati u Istanbulu jer, kažu, ako ispadne njihova reprezentacija „ispadaju“ i oni.

Na kraju dana rezime: očekivana pobeda Slovenaca, manje očekivan trijumf Nemaca protiv Francuza, sigurni Italijani – naš protivnik u četvrtfinalu pod uslovom da smo savladali Mađare – i sasvim neočekivano ispadanje Litvanaca od odličnih Grka. Dva mesta na pobedničkom postolju iz Lila 2015. ostala su upražnjena već u osmini finala. „Srebrni“ Litvanci i „bronzani“ Francuzi odoše kući.

Nedelja, 10. septembar

Još jedan dan u sali. Jednom rođaku u Knjaževcu čestitam 80. rođendan. Program je počeo lekcijom Letonaca Crnogorcima (-32), nastavio se našom pobedom nad Mađarskom posle igre koja nije bila ubedljiva, ali jeste bila sasvim dovoljna za plasman u četvrtfinale. Ako je pre starta do finala trebalo osam koraka, mi smo sa pređenih šest na dobrom putu. Do finala ostaju još dva a onda, daj bože, „deveti krug pakla“…

Meč dana bio je duel Španaca i Turaka. Favorit protiv domaćina koji bar 30 odsto igra bolje kod kuće, uz pomoć bučne publike. Ovog puta ni taj „šesti igrač“ sa tribina nije pomogao, pobedio je bolji tim i opravdao ulogu prvog favorita. Posle meča dana usledilo je iznenađenje dana: Rusi su „demontirali“ Hrvatsku, 101-78. Posle plasmana Slovenije i Srbije u četvrtfinale imao sam ideju da naslov teksta za „Koš magazin“ bude „Košarkaška kraljevina SHS“, ali sam morao da ga modifikujem u „Rusi pokvarili košarkašku kraljevinu SHS“… U miks-zoni pokisli hrvatski novinari sa kiselim osmehom na licu, najčešće ponavljana fraza bila je „Old storry“ ili „Deja vu“…

Ponedeljak, 11. septembar

Slobodan dan provodim uglavnom u hotelu. Kontrolišem da li su unete ispravke u knjigu „Bajka iz Bormija“ koja mora biti odštampana do 25. septembra kada se u Beogradu skuplja generacija koja je 1987. u ovom italijanskom gradu osvojila titulu juniorskog prvaka sveta. Tri člana te sjajne generacije sreo sam ovde u Istanbulu: Saša Đorđević je selektor Srbije, Nebojša Ilić tim-menadžer dok je Dino Rađa bio u vođstvu hrvatske selekcije. Za mlađe čitaoce navodim imena i ostalih članova te nezaboravne generacije: Zoran Kalpić, Luka Pavićević, Toni Kukoč, Miroslav Pecarski, Teoman Alibegović, Samir Avdić, Vlade Divac, Radenko Dobraš i Slaviša Koprivica. Selektor je bio Svetislav Pešić.

Veče provodim u hotelu „Polat Renesans“ u kome su smeštene sve reprezentacije. Mnogo poznatih lica, mnogo priče, najviše o košarci.

Utorak, 12. septembar

Dan prvih četvrtfinalnih mečeva. Mladi slovenački kolega Jan Kropf moli me za prognozu svih utakmica, do kraja. Ne bih baš, ali ubeđuje me kako sam „poznat u Sloveniji“, kako se „moje mišljenje ceni“ itd. Na kraju popuštam i kažem: polufinale Španija-Slovenija, Srbija-Rusija, finale Španija-Srbija, šampion Španija. Rekoh mu da će najneizvesniji meč biti Slovenija-Letonija ali da dajem prednost malu Sloveniji uz napomenu da će, pored Dragića i Dončića, još neko morati da povuče.

Na kraju prvog četvrtfinalnog dana konstatujem da se prvi deo moje prognoze ostvario. Utakmica Slovenija-Letonija bila je najbolja na turniru. Sjajna ofanzivna košarka, majstorstvo dua D&D (Dragić-Dončić, 25 i 27 poena, plus 8 asistencija Goran, 9 skokova Luka) i Kristapsa Porzingisa (34 poena) ali epizoda za Oskara Gašpara Vidmara, sjajna partija Klemena Prepeliča, zapažena rola Ede Murića… Oduševljeno pišem tekst za „Koš magazin“ sa naslovom „Emona ekspres stigao do polufinala“.

Sreda, 13. peptembar

Dan u iščekivanju „važnijih“ utakmica četvrtfinala, igra Srbija. Dok čekam utakmice pišem za „Mundo Deportivo“ priču o tome zašto trofej koji će primiti šampion Evrope nosi ime „Nikolaj Semaško“. Za čitaoce „Danasa“ o tome, ako žele, drugi put, ovaj dnevnik je prostorno limitiran. U „predigri“ Rusi nadmudruju Grke koji su 30-ak minuta bili bolji, ali utakmica traje 40…Imaju Alekseja Šveda koji je veliki potrošač lopti, ali mnogo i daje. Ispunila se i moja treća prognoza, ostala je ona najvažnija. Meč sam gledao u društvu Alana Digbea, Francuza koji ne nekada igrao u Barseloni.

Dilema Srbija ili Italija bila je samo na papiru. Srbija je u najboljoj igri na šampionatu, sa najboljom odbranom, „ladno“ dobila i četvrti put uzastopno ušla u polufinale na velikim takmičenjima. Moja prognoza za četvrtfinale ostvarila se 100 odsto. Bravo momci, svaka čast Sale. Kad je selektor i posle 7 otkaza u odnosu na Rio rekao da se cilj ne menja i da idemo „da se pobijemo za medalju“, neki su ga čudno gledali. Red je da mu bar čestitaju, ako neće da se izvine. I ne bih voleo da čitam o odsutnima. Najbolji su ovi momci koji su bili u Istanbulu i koji su pokazali karakter, požrtvovanje, ambicioznost. Oni su tim na kojim se ponosimo pa makar se vratili i bez medalje.

A neće. Propao bi mi naslov!

Četvrtak, 14. septembar

Ustao sam u podne jer sam prethodne noći po povratku u hotel oko ponoći još dva sata proveo uz kompjuter pišući tekst za sajt Evrolige. Nisam imao ni snage ni volje da odem na KZŠ našeg tima u njihovom hotelu. Znam šta će reći, a i više volim kad pričaju na terenu. Ručak, odmor pa pešaka u salu, da vidim sjajni duel Španija-Slovenija i, nadam se, našeg rivala u finalu.

Autor je dugogodišnji sportski novinar, ekspert za košarku