Čekajući Strazbur

Model po kojem bi se ta imovina vraćala, prema ponuđenom nacrtu, predviđa u stvari da se u izvornom obliku može vratiti samo ono što je u državnoj svojini, to jest što nije poklonjeno, prodato, što nije postalo „javna svojina“, što nisu službene zgrade vlasti, što nisu škole, domovi zdravlja i kulture, ili svojina javnih preduzeća; što ne predstavlja „reprezentativni fond“ državnih organa, ili diplomatska predstavništva. U tu kategoriju spadaju i preduzeća privatizovana po zakonu. Šta je nakon ovoga ostalo? Veoma malo, i to najviše i buni sve one koji su očekivali stvarnu restituciju.

Oni će, kako zakon tj. nacrt predviđa, biti obeštećeni na drugi način, obveznicama države izdatim na rok od 20 godina, koje će početi da važe od 2015. Za tu namenu biće obezbeđeno 200 milijardi dinara, kaže vlast. Kritike takvog predloga stigle su najpre od udruženja građana čija je imovina u pitanju. U subotičkom udruženju, koje postoji već nekih petnaestak godina, smatraju da zakon, ako se usvoji u predloženom obliku, neće ništa rešiti.

– Naša najveća primedba je što nacrtom nije predviđena supstitucija jedne imovine drugom u sličnoj vrednosti, u slučaju kad se ne može vratiti autentična nepokretnost. A supstitucija bi bila najbolje rešenje, recimo, kod vraćanja poljoprivrednog zemljišta, koje je po uredbi iz 1992. delimično vraćeno. Tada su iz velikog kompleksa društvenog zemljišta nasumice vraćane parcele koje (ni)su odgovarale kombinatima, pa je tako neko umesto svoju dobio tuđu zemlju, tako da pravi vlasnik sada nema šta da potražuje. S obzirom da je, sudeći po nacrtu zakona, broj građana koji mogu računati na naturalni povraćaj porodičnih dobara veoma mali, većina će praktično biti obeštećena najavljenim obveznicama. U tom slučaju, 200 milijardi dinara je mali iznos da se oštećeni zaista obeštete, te će praktično svako dobiti dvostruko ili trostruko manju vrednost od one koja je oduzeta njihovim porodicama – kaže Milan Uzelac, predsednik ovog udruženja.

Obrazloženje predlagača zakona zbog čega se ne može nadoknaditi tj. supstituisati oduzeta imovina koja više nije u državnom vlasništvu nekom drugom sličnom imovinom države jeste da nema toliko imovine. Pravnici tvrde, pak, da to nije tačno, i da vrednost potraživane imovine čini tek pet odsto onoga što država poseduje.

– Mi s pravom postavljamo pitanje – šta država namerava da uradi s viškom imovine koja je oduzeta a neće se vratiti? Lako je pogoditi da ona namerava to da proda, i to odmah (a pretežno se radi o poljoprivrednom i građevinskom zemljištu), a oštećenima će dati obveznice koje će oni naplaćivati 20 godina. To je vrlo neizvesna ponuda – kaže Uzelac.

Đorđe Bugarin, sekretar za poljoprivredu Privredne komore Vojvodine, kaže da u Vojvodini sada ima više od 330.000 hektara u državnoj svojini, što znači da je ima dovoljno da se može vratiti naturalno svima kojima je zemljište oduzeto. To bi, kako navodi, bilo istinsko ispravljanje nepravde učinjene prema mnogim Vojvođanima posle rata, prilikom tzv. agrarne reforme.

Slična situacija je i u ostalim delovima Srbije, a prema rečima Mileta Antića, koordinatora Mreže za restituciju, najviše zahteva stiglo je za povraćaj zemljišta (bez navođenja kategorije) – 39.196 kojima se potražuje oko 244.000 hektara. Slede zahtevi za vraćanje poljoprivrednog zemljišta – 31.650 kojima je obuhvaćena površina od 305.000 hektara, što je najobimnija kategorija, ali bi trebalo imati u vidu da država u ovom trenutku raspolaže sa 424.558 hektara, pa ukoliko bi starim vlasnicima vratila njihovo, ostalo bi joj još oko 28 odsto površina. Da iz nacrta zakona nije izostavljena mogućnost zamene vrednosti, u toj kategoriji oduzete imovine bilo bi najlakše vraćanje. Međutim predložena rešenja omogućiće da zemljištem u najvećem delu i dalje raspolažu lokalne samouprave. One je sada izdaju u zakup, ali se, po pravilu cene utvrđuju nedovoljno jasno, postoji veliki broj povlašćenih zakupaca, a sredstvima koja se i uberu od toga, raspolažu partijske strukture u lokalnim samoupravama. One će se teško odreći tog prihoda, iako bi gotovo istovetan iznos dobile od poreza koji bi bio naplaćen starim vlasnicima. Ali, sredstva od poreza suviše su transparentna, kaže Antić.

On dodaje da najvredniju kategoriju čini oduzeto gradsko građevinsko zemljište, gde je sa 15.604 zahteva obuhvaćeno 9.300 hektara. Međutim, mogućnost vraćanja tu je najveća, jer, primera radi, samo u Beogradu, gde je to i najskuplje, stari vlasnici potražuju 2.652 hektara što čini svega oko 4.06 odsto od ukupnog građevinskog zemljišta kojim raspolaže grad. Još je izraženiji primer šumskog zemljišta. Tu je podneto 4.099 zahteva za povraćaj porodičnih šuma ukupne površine 44.883 hektara što u masi od 1.4 miliona hektara državnih šuma čini udeo od 3.24 odsto.

– Nacrt zakona deklarativno se zalaže za povraćaj imovine, ali je tekst nedorečen i sa previše prostora za arbitražno tumačenje, pa ukoliko ne pretrpi temeljne popravke, male su šanse da izdrži jedno ozbiljno preispitivanje ustavnosti, bilo pred domaćim ili još verovatnije pred međunarodnim sudom. Najviše brine to što on ne predviđa odgovornost za one koji sada, pred njegovo usvajanje a i kasnije opterećuju ili prodaju imovinu evidentiranu za povraćaj, a obeštećenje vlasnika prebacuju na teret nekog budućeg budžeta – kaže Mile Antić.

Dolazi „taj dan“

Zanimljivo je da država sada izlazi s predlogom da se ne mogu vraćati firme i drugi objekti koji su privatizovani (po zakonu), iako je od nestanka socijalističkog sistema vlast, i „demokratska i nedemokratska“, upozoravana da pravo na svojinu nikad ne zastareva i da kupovina dobra koje je nekom nezakonito oduzeto predstavlja kupovinu „kradene robe“ (Nenad Čanak). Argument da su firme u privatizaciji na zakonit način prešle na nove vlasnike i da zbog toga nemaju obavezu da se vrate, gubi na snazi i zbog činjenice da su kupoprodajni ugovori od 2004, posle usvajanja zakona o evidentiranju imovine starih vlasnika, sadržali klauzulu da kupac prihvata obaveze koje proisteknu iz zakona o restituciji. Međutim, prema rečima Antića, obe teze su irelevantne jer većina bivših vlasnika ne potražuje firme. Njima je jasno da se posle više od 50 godina mnogo toga promenilo, ali traže da im se vrati imovina uložena u ta privredna društva. I pored toga što se znalo da će jednom doći i dan restitucije, država je nastavila da prodaje konfiskovanu imovinu i nakon 2000. godine.

Svojevremeno je Skupština Vojvodine, neposredno posle oktobarskih promena, usvojila preporuke da se nacionalizovana imovina izuzme iz postupka privatizacije, preporučivši opštinama da proglase moratorijum na takve aukcije. To je, međutim, kako se videlo, ostalo skoro bez ikakvog odjeka. Prodati su gotovo svi veliki sistemi, počev od šećerana i mlekara, do fabrika motora. Tu sudbinu doživeli su 29. novembar, Sinalco, nekada Subotičanka, Partizan, Sever, Zorka Klotild, beočinske cementare… Većina naslednika prvih vlasnika je živa i zdrava, a neki od njih su se već interesovali o raspletu drame zvane nacionalizacija. Recimo, prvi vlasnici subotičkog Pionira, porodica Ruf koja već pola veka živi u Americi, čak su i dolazili u Suboticu tokom devedesetih. Poznat je takođe slučaj aukcije šest beogradskih hotela 2001, koja je morala biti zaustavljena, jer se naknadno ispostavilo da su vlasnici tih hotela i te kako poznati. Takav (dosadašnji) odnos države prema privatnoj svojini, koji je većina ekonomista ocenila kao poguban po dolazak ozbiljnih stranih investitora, najviše i plaši oštećene porodice, i oni glasno zahtevaju da se ozbiljnije priđe konačnom vraćanju oduzetog, i obeštećenju u nekoj makar približnoj vrednosti. Koliko će se i da li će se te primedbe građana na ponuđeni nacrt zakona uvažiti ostaje da se vidi, ali mnogi već spremaju papire za Strazbur. Poznat je primer Rumunije, i jedne od prvih tužbi građana zbog nevraćene imovine, koja je nakon presude tribunala u Strazburu morala da svom državljaninu isplati prilično velike pare na ime obeštećenja. Posle toga vlast u toj zemlji je po ekspresnom postupku, za samo nekoliko dana, usvojila novi zakon o restituciji, po kojem se imovina vraćala u izvornom obliku.

Slučaj Jevreja

Posebne primedbe građana odnose se na predlog nacrta da se vraća samo imovina oduzeta posle 1945. Time se praktično izuzimaju Jevreji, koji su stradali na samom početku rata i čija je imovina nakon njihovog proterivanja takođe sva oduzeta.

– To zakon u startu čini nepravičnim. Drugi veliki problem je taj što su se Jevreji masovno iseljavali od 1948. do 1953. kada je formirana država Izrael. Oni su se tada, da bi dobili izlaznu vizu, morali odreći državljanstva, a to je automatski značilo ostajanje bez imovine, koju je prisvojila država. Šta sada sa tom imovinom? – pita Robert Sabadoš, zamenik predsednika Sveza jevrejskih opština Srbije.

On podseća i na Terezinsku deklaraciju iz 2009. koju je potpisalo 47 država sveta, među njima recimo i Rusija i Amerika, a kojom se zemlje potpisnice obavezuju da će imovinu Jevreja oduzimanu tokom holokausta vratiti, ili na drugi način obeštetiti jevrejsku zajednicu. – Mi sada tražimo da kao posebna odredba uđe u zakon vraćanje imovine Jevreja koji se nisu vratili iz logora, i koji nemaju naslednike. Ona je nekada pripala državi na osnovu zakona o sekvsetru. Mi zahtevamo da se od te imovine stvori fond koji će koristiti jevrejska zajednica u Srbiji. To su na osnovu Terezinske deklaracije već uradile gotovo sve države u Evropi, jedino nije Srbija, koja je i inače deklaraciju jedva i potpisala, šest meseci nakon njenog usvajanja – kaže Sabadoš.

Jevrejska zajednica u Vojvodini potražuje oko tri stotine objekata, poslovnih prostora, poslovnih zgrada, itd. Zakonom o vraćanju zemljišta crkvama i verskim zajednicama vraćeno joj je 91.11 ar gradskog građevinskog zemljišta, to jest oko pet odsto ukupnog zemljišta koje je oduzeto, i devet odsto ukupno oduzetih objekata.

U Subotici je međutim vraćena većina zgrada koje su nekada pripadale jevrejskoj opštini, ali ostali gradovi i dalje potražuju i neke značajne objekte, kao što je recimo baletska škola u Novom Sadu, ili zgrada Nacionalne službe zaopošljavanja u Zrenjaninu. Međutim, pojedinačni članovi jevrejske zajednice tek čekaju da njihova imovina dođe na red nakon usvajanja zakona, a ona svakako nije mala.

Šta s Nemcima

Sasvim je sigurno da potpuno pravedno rešenje za ispravljanje ove istorijske nepravde gotovo ne postoji. Potpunim vraćanjem celokupne fizičke imovine otvorilo bi se recimo pitanje šta s onima od kojih se ona sada oduzima – a tu spadaju vlasnici brojnih kuća i stanova koji su se uselili u oduzete kuće, ne silom, već voljom države. Većina jevrejskih porodica doživela je izbacivanje iz svojih domova, a te kuće su zatim date drugima, da bi se isti postupak ponovio kad je reč o nemačkim kućama. To je najbolniji problem u Vojvodini, gde je pre rata živelo više od pola miliona Nemaca. Gotovo svi su proterani, a njihova svakako ne mala imovina zauvek oduzeta.

– Prema podacima sačinjenim u Nemačkoj, a prema svedočenjima oštećenih, od vojvođanskih Nemaca oduzeto je 389.000 hektara zemlje, i 68.336 imanja – sa kućama, okućnicama, pomoćnim zgradama, i sa pokretnom i nepokretnom imovinom tih imanja… Procene nemačkih finansijskih eksperata govore da se radi o vrednosti od oko 65 milijardi dolara, uključujući sve što je oduzeto u bivšoj FNRJ, od oranica, i fabrika, do automobila i umetničkih slika. Od toga, vojvođanskim Nemcima je oduzeto imovine u vrednosti od blizu četiri milijarde dolara – kaže Rudolf Vajs, predsednik Nemačkog narodnog saveza.

Činjenica da je najviše privatnih kuća oduzeto u Vojvodini, koje su zatim podeljene kolonistima – više od 200 hiljada njih iz Bosanske Krajine, Crne Gore, Like, Hercegovine, Dalmacije, sa Korduna i Banije, ali i iz jugozapadne Srbije, Makedonije, sa Kosova, pa čak i iz Slovenije, stiglo je u Vojvodinu nakon Drugog svetskog rata, i većina ih je od države dobila krov nad glavom – izaziva strepnju među građanima koji žive u tim kućama. Članovi nemačke zajednice u Vojvodini, kao i svi državljani ove zemlje koji imaju pravo na restituciju, očekuju da se ona i na njih primeni.

– Mi očekujemo da Nemci u Vojvodini od kojih je imovina takođe oduzimana budu pred zakonom tretirani kao i svi ostali građani, i da tokom sprovođenja restitucije ne budu ni na koji način diskriminisani. Svakako da niko ne može očekivati, niti to želi, da se sada izbacuju ljudi iz svojih kuća, kako bi se one vratile Nemcima, jer ne želimo da jednu nepravdu ispravljamo drugom. Ali verujemo da se može naći rešenje da se oštećeni građani nemačke nacionalnosti obeštete. Mnoge zemlje su to pitanje već uspele da reše. Ja verujem da Srbija ima dobru volju da to učini… – kaže Laslo Gence Mandler, predsednik Nemačkog nacionalnog saveta.

Veliki broj Nemaca koji su nakon rata proterani iz zemlje, a koji se nisu vratili, nije više među živima, a mnogi i nemaju naslednike. Ipak, ima onih koji takođe očekuju da restitucija bude na neki način čin ispravljanja nepravde nanete njihovim porodicama. Peter Vasertojer, predsednik Svetskog saveza Nemaca, kaže takođe da Podunavske Švabe iz Evrope i Amerike očekuju da u postupku restitucije ne budu diskriminisani samo zato što su Nemci.

– Kao predsednik Saveza imam uvid u to kako razmišljaju proterani Nemci. Oni očekuju pre svega moralno obeštećenje i osudu zločina koji su nad mnogim od njih počinjeni nakon rata. Kad je u pitanju restitucija, njihova su očekivanja vezana pre svega za pravednost tog postupka, i ravnopravan status pred zakonom sa ostalima koji će biti obuhvaćeni najavljenim zakonom o restituciji, bez obzira da li je reč o Srbinu, Nemcu ili Hrvatu – kaže Vasertojer.

Postoje različite procene kolika je vrednost te imovine, koje se kreću sve do stotinak milijardi evra. – Konačnu reč moraće da daju stručnjaci, što će svakako biti jako teško. Jer, pitanje je koliko je neka imovina vredela pre 60 godina, a koliko sada. Pri svemu tome moramo paziti i na faktor vremena – ljudi kojima je ta nepravda učinjena već su prilično stari i voleli bi da za života dobiju tu moralnu satisfakciju – kaže Vasertojer, naglašavajući da „niko u Srbiji ne treba da strahuje da će Švabe iz Austrije ili Nemačke nakon restitucije doći i izbaciti iz svojih kuća ljude koji tu već decenijama žive. Niko takvu nepravdu ne želi da učini, niti je to uopšte moguće“.

Samo fragmentarni podaci

Do danas nije sačinjena precizna statistika koliko je čega nacionalizovano posle rata. U udruženjima koja okupljaju bivše vlasnike postoje samo fragmentarni podaci i statistika koju su sačinili sami vlasnici. Država službeno kao da je bez pravog zbirnog uvida u taj neuralgični problem. Prema podacima koji se mogu naći u pojedinim neslužbenim arhivama, u novostvorenoj FNRJ je 1946. ukupno nacionalizovano oko 3.100 preduzeća – 10 rudnika, 65 električnih centrala, 220 ciglana, 100 pilana, 250 raznih drugih industrijskih preduzeća, 200 štamparija i litografija, 880 magacina, 30 sanatorija i bolnica, 500 hotela, 40 javnih kupatila, 15 letovališta, 530 mlinova… Tome treba dodati i imovinu inostranih kompanija i pravnih lica, a koji su, prema podacima iz 1938, u tadašnjoj Jugoslaviji imali u posedu 183 firme. Gotovo celokupnu ondašnju naftnu industriju držale su kompanije Shell i Standard oil, dok je nemački Farbenindustrie, koji je imao udeo u 24 tadašnja preduzeća, 1925. svoj kapital uložio na 99 godina. Ugovor o tome ističe 2024. godine. U celoj predratnoj privredi bilo je još i engleskog, belgijskog, švajcarskog i francuskog kapitala. Svi oni su došli pod udar zakona o nacionalizaciji, koji je inostrane vlasnike markirao kao posebne neprijatelje novoga društva u nastanku.