„Čekao sam doktore da me sastave“: Sekunda koja je mladiću iz Vranja promenila život

Dok je tih 15 sekundi bio u vodi, koliko je trebalo njegovom drugu da ga izvuče iz bazena, „ceo život mu je prošao pred očima“, situacije za koje nije mogao ni da zamisli da će ih se setiti.

„Pokušao sam da zamahnem rukom i što pre izađem iz vode. Međutim, ruka nije funkcionisala. Teško je bilo, imao sam 21-22 godine, zdrav, prav i onda – puf! Sekunda ti promeni život. I tebi i tvojim najbližima, porodici. Bazen je bio dugačak, nikoga nije bilo u tom delu, ali je, srećom, kolega koji nije hteo sa mnom da pliva bacio pogled i video kako ne izlazim iz vode. Dozivao me je, ali ja nisam mogao da se odazovem, ni da podignem glavu. Rekao sam sebi: ‘Kad si bio frajer da skočiš, sad budi frajer pa izdrži što duže možeš kako bi te neko spazio i izvukao iz bazena’. Drug je shvatio da je nešto ozbiljno, skočio u bazen i izvadio me. Kako mi je on pričao, celo telo mi se treslo“, govori Đorđe o trenutku kad se povredio.

Bio je u Grčkoj, na praktičnoj nastavi sa svojim kolegama sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja.

„Hteo sam da se rashladim posle ručka i predložio kolegi da se okupamo, ali on nije pristao. Rekao sam mu da idem da se rashladim i da se vraćam. Istog trenutka, posle skoka, znao sam šta mi se dogodilo. Oko mene su se okupile kolege i profesori, govorili kako mi nije ništa, da je u pitanju šok od udarca. Rekao sam im: ‘Ljudi, nemam 12 godina, nema potrebe da mi pričate bajke’. Ne plačem, ne vrištim, smiren sam, čekam da dođe Hitna pomoć i da me sastave. Bio sam svestan da ne mogu ništa da promenim“, priseća se Đorđe.

Hitna pomoć ga je prevezla do najbliže lokalne bolnice, a onda ga lekari transportovali za Solun kako bi ga operisali, i tada je počeo da gubi svest.

„Tu sam već počeo da se gubim, kao da mi se gasilo telo, umor me neki hvatao. Posle toga se ničega ne sećam, sve do trenutka kad sam se probudio nakon operacije i četiri dana koja sam proveo u komi. Operacija je trajala šest ili sedam sati. Stavili su me u tu veštačku komu da ne bih trpeo bolove. Kad sam se probudio, počela je borba“, objašnjava mladić iz Vranja.

Dubina bazena bila je, prema njegovoj proceni, između 80 i 90 centimetara, a skakao je „normalno“, sa ivice bazena koja je bila klizava.

„Lekari mi ništa nisu pričali, već mojim roditeljima. Prva prognoza je bila da se ne zna da li ću da preživim. Shvatam lekare, želeli su da se ograde na taj način. Pa onda da neću moći da pomeram ruke, noge. Pošto sam, dok sam ležao u grčkoj bolnici tih 17 dana, bio na respiratoru, imao sam cevčicu koju su mi stavili u vrat da bih mogao da dišem. Lekari su govorili i da ću, ako ne ojačam dovoljno, disati preko te cevčice, da će me hraniti preko sonde“, kaže Đorđe.

Kad su ga doktori u Grčkoj stabilizovali, za Beograd su ga transportovali manjim avionom, kako bi stigao što pre. Na beogradskom Institutu za ortopediju „Banjica“ lečili su ga mesec dana, a onda ga prebacili u Kliniku za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović“, gde je proveo devet meseci.

„U Beogradu su mi stabilizovali temperaturu. Vratni pršljen mi je naprsao od udarca, pa su mi ugradili neki titanijumski deo. Zbog prisustva tog stranog tela trebalo je neko vreme da mi stabilizuju temperaturu. Napredovao sam fizički i psihički. Za tih devet meseci svašta se dešavalo, imao sam i padove i procese prihvatanja. Volim da kažem da je čovek najjača životinja i da nije ni svestan šta sve može da prebrodi, dok ga život ne natera na to“, ističe Đorđe.

Najveću podršku uvek je, a posebno u tim teškim momentima tokom oporavka, imao u porodici – roditeljima i sestri – i bliskim prijateljima.

„Jedva su čekali da mi odobre posete, svaki dan sam imao po petoro ili šestoro ljudi. Više sam se umarao dok sam sedeo s njima i pričao, nego dok sam četiri ili pet sati vežbao i jačao telo. Ali mi je i prijalo, iz bliskih ljudi sam crpeo energiju. Gledali su me normalno, ne drugačije, i to mi je davalo snagu. Rehabilitacija mi je pomogla i psihički i fizički da se što vše oporavim“, seća se on.

Pravi prijatelji ga, kaže, nisu napustili, a sa nekima od njih blizak je još iz perioda osnovne škole.

„Prvi put kad su došli da me vide nisu znali kako da se ponašaju, šta da kažu. Ali čim sam ja počeo da se šalim, pa i na svoj račun i oni su se opustili. Zahvalan sam im, velika su mi podrška. Sada dođu po mene, stave me u kola, idemo u grad. Naučili su kako da mi pomognu i zato sam ostao normalan. Kad se svi oko mene ponašaju kao da se ništa nije desilo, što bih ja kukao i zatvarao se u sobu da se krijem? Potrebna mi je pomoć barem jedne osobe da, recimo, ustanem iz kreveta. Da su mi šake u funkciji, bio bih potpuno samostalan da uradim šta god poželim. Ojačao sam, ali prste na rukama ne mogu da pomeram, iako ih osećam. Meni je život ostao isti, ali na drugačiji način. Ne mogu da hodam, ali se i dalje družim, i dalje živim“, kaže Đorđe.

Posle rehabilitiacije u Beogradu i povratka u Vranje na nekoliko meseci, u Ribarskoj Banji je nastavio sa terapijama, gde je, po prvi put od povrede, radio vežbe u bazenu.

„Posle Ribarske Banje sam bio i u Grčkoj, i kada sam video koliko mi znači plivanje, prošlog leta sam kupio bazen koji se nalazi u dvorištu moje kuće. Više i ne razmišljam o povredi. Prva dva ili tri meseca sam vraćao film, ali, kako život teče, mislim da sam neke stvari i zaboravio. Nemam takve trenutke krize često, samo povremeno. Prihvatio sam realnost“, kaže sagovornik Danasa.

Još uvek ne planira operaciju koja bi mogla da mu pomogne da prohoda, što zbog, kako kaže, iskustva drugih ljudi sa sličnim povredama, što zbog mnoge dece kojima je neophodno hitno pomoći.

„Mislim da trenutno ne postoji operacija koja može da mi pomogne da stanem na noge. Možda grešim, ali znam ljude koji su imali slične povrede i operacije, i nisu postigli rezultate koje bih ja hteo da postignem. Medicina napreduje i mislim da ću, ako kroz nekoliko godina bude prilike, moći da pričam o operaciji i prikupljaću novac. Da se za mene daju pare i stoje na računu, za neku operaciju, to neću. Dok taj trenutak ne dođe, uplaćujte novac drugim ljudima, posebno deci, kojima je potrebno više nego meni“, ističe ovaj mladić.

Diplomirao nakon povrede
„Zamrzao sam godinu na fakultetu u Nišu zbog povrede i rehabilitacije, a onda sam se vratio polaganju ispita. Diplomirao sam decembra prošle godine. Gradivo diplomskog rada ‘Primena vežbi kod povreda paraplegije i kvadriplegije’ sam, nažalost, najbolje prostudirao. Ja nemam problem da pričam o povredi, a i šalim se na svoj račun pa kažem ljudima: „Nemoj sad da ti ustanem…“. Ne bežim od toga, prihvatio sam i lakše je kad prihvatiš. Bilo je i emotivno na odbrani diplomskog, plakali su ljudi. Nije to bio način na koji sam želeo da diplomiram, ali mi je drago i ponosan sam na sebe. Želeo bih da probam da se bavim sportom, stonim-tenisom ili streljaštvom, ali ne žurim nigde. Kad sam žurio, nije valjalo. Idem dan za danom, ide leto pa ću intenzivnije vežbati sa terapeutom“, priča Đorđe.

Još vesti iz ovog grada

Pala ploča sa plafona bolnice u Vranju

Crvena boja na vratima prostorija SNS-a u Vranju

In memoriam: Ružica Simonović, TV autorka i voditeljka

Izložba Milice Živadinović, praunuke Bore Stankovića: „Putujuće šare Srbije“ posle Pekinga i Pariza stigle u Vranje