Nakon četiri decenije Francuska se vratila u ujedinjenu komandu NATO. Francuski predsednik Nikola Sarkozi jednim potezom srušio je jedan od stubova francuske politike i zaveštenje Šarla de Gola, osnivača Sarkozijeve partije. Ta odluka u saglasnosti je s načinom na koji Sarkozi rukovodi državom od kada je izabran za predsednika 2007.
I kada sprovodi reforme francuskog pravosudnog sistema, menja njegovu administrativnu mapu, predlaže osnivanje novog saveza mediteranskih zemalja ili kada se stiče utisak da stavlja tačku na francusku dvosmislenu politiku, koja se u isti mah i podudara i razmimoilazi od američke, Sarkozi je iznad svega ambiciozan.
Problem je u tome što se pokazalo da je suviše Sarkozijevih odluka čisto simbolično, poput neuspele Mediteranske unije, da su loše osmišljene, kao što je to slučaj s pravosudnim reformama, čemu se protivi gotovo celokupna pravna profesija, ili su pokrenute zarad njegove koristi, poput administrativne reforme, zahvaljujući čemu mu je nekako pošlo za rukom da ukine samo ona ministarstva i regionalne administracije kojima su rukovodili opozicioni socijalisti.
Mnogi iz Sarkozijeve vladajuće partije Ujedinjeni narodni pokret (UMP) sve više javno izražavaju nezadovoljstvo zbog njegove metode odlučivanja. Zapravo, Sarkozi je dodelio gotovo sve poluge moći sebi i svojim savetnicima u Jelisejskoj palati, umesto da premijeru Fransoa Fijonu, ili njegovom kabinetu, pruži pravu priliku da donosi odluke. U stvari, samo nekolicina dobro informisanih analitičara sumnja u to da li Sarkozijev glavni spoljnopolitički savetnik Žan-David Levit ima mnogo više uticaja nego ministar spoljnih poslova Bernar Kušner. Takođe, kada je rečo domaćoj politici, ministarka unutrašnjih poslova Mišel Eliot-Mari ima daleko manje ovlašćenja od Kloda Geana, Sarkozijevog dugogodišnjeg pomoćnika i generalnog direktora predsedničke kancelarije, koja su određena agendom.
Uprkos autoritarnim navikama De Gola i Fransoe Miterana, Sarkozijeva personalizacija predsedništva nema presedana u istoriji Pete republike. Sarkozi ne krije prezir prema članovima sopstvene partije, namamljujući socijaliste poput Kušnera i Rame Jade, pomoćnice ministra spoljnih poslova, u svoj kabinet, kao i imenujući političare iz redova socijalista u penziji, poput bivšeg predsednika vlade Mišela Rokara, da predvode državne komisije i predstavljaju Francusku na međunarodnim pregovorima u cilju postizanja sporazuma. Sarkozi se usuđuje da pokaže nepoštovanje prema svojoj partiji, s obzirom na potpuni kolaps opozicionih socijalista, koji će gotovo sigurno doživeti poraz na izborima 2012.
Kada bi Sarkozi vladao efikasno, takvi politički i institucionalni zaokreti izgledali bi kao dašak svežeg vazduha u društvu gde se čini da su institucije sve manje kadre da se izbore s izazovima multietničkog i postindustrijskog društva ( iako je francuska dirigovana ekonomija očuvala svoju industrijsku bazu bolje od mnogih drugih bogatih zemalja). Većina onih koji podržavaju njegove predsedničke napore doživljava Sarkozija na sledeći način: Uprkos velikom broju političkih razlika, Sarkozi će za Francusku biti ono što je Margaret Tačer za Britaniju, neko ko će izvesti državu iz ćorsokaka, istovremeno čuvajući najbolje osobine dirigovane ekonomije i pružajući preduzetnicima prostor za rast, kao i da će umanjiti stopu kriminala i sprovesti reforme obrazovanja.
Ali, Sarkozi ne vlada na delotvoran način, što u velikoj meri pokazuju rezultati istraživanja javnog mnjenja. Dinamičnost njegovog predsedništva, koja podrazumeva da jedna inicijativa vodi drugoj, od kojih svaka predstavlja moguće rešenje za gorući problem, kao i osudu cele opozicije kao lažljive, kukavičke i nepoštene, izgubila je značaj.
Programi koji se tiču pojedinih pitanja, naročito plata, liberalizacije pravila za zaposlenje, kao i reformi pravosuđa i srednjoškolskog obrazovanja, pompezno najavljivani, moraju biti ili obustavljeni ili povučeni. Sarkozi gotovo neprekidno okrivljuje ministra o čijem je sektoru reč, a onda prelazi na drugu temu da bi ostvario svoj interes. U međuvremenu, njegova opsesija da dominira dnevnom štampom, bez obzira na povod, ne jenjava. Čak se pojavljivao na mestima gde su izvršena krivična dela, ne na području gde su izbili ulični neredi, većna mestima gde su izvršeni zločini iz strasti, na kojima vlada nikako ne bi mogla da garantuje prisustvo predsedniku republike. Imajući u vidu loše stanje opozicionih socijalista, teško je odrediti koju će cenu Sarkozi platiti, ako je uopšte i plati, za poteze koje je preduzimao tokom vladavine. Ali takav stil vladanja, koji se tiče uglavnom izbornih obećanja, a ne stvarnih učinaka, gotovo da predstavlja preduslov da se ne može ostvariti mnogo toga.
Autor je napisao delo „Na orozu pištolja: Demokratski snovi i oružana intervencija“. Njegova najnovija knjiga „Plivanje u moru smrti: Memoari jednog sina“ opisuje njegovu majku Suzan Sontag, romanopisca i kritičara
Copyright: Project Syndicate
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
