Nedavno, nakon nekoliko dana žestoke rasprave, nova vlada u Atini postigla je sporazum sa zajmodavcima iz evrozone koji podrazumeva paket neodložnih reformi i produžetak programa za finansijsku pomoć za četiri meseca. Ali, uprkos kolektivnom osećaju olakšanja u Evropi, kompromis ne isključuje potrebu da se nastave teški pregovori o novom programu finansijske pomoći koji treba da stupi na snagu do kraja juna.
U svim pregovorima ključna varijabla koja utiče na postupke protagonista, a samim tim i na ishod, jeste koliko bi neuspeh da se postigne sporazum koštao svakog od njih pojedinačno. U tom slučaju, taj problem je cena izlaska Grčke iz evrozone („gregzit“), što je mogućnost o kojoj se naširoko diskutuje u medijima, za šta su povod bili nedavni pregovori, pri čemu se prilično spekuliše o stavu raznih igrača, naročito grčkih i nemačkih vlasti.
Iz perspektive Grčke napuštanje evrozone bi bilo veoma problematično, što objašnjava zašto za to ima toliko malo podrške u zemlji. Ali koliko bi „gregzit“ koštao ostatak evrozone? Dva oprečna stava su postojala još 2011-2012, kada je to pitanje postavljeno prvi put.
Jedan stav, nazvan domino efekat, jeste da ako bi Grčka izašla iz evrozone, tržišta bi odmah počela da se pitaju ko je sledeći. Sudbina drugih zemalja bi bila dovedena u pitanje, kao što je bio slučaj tokom krize azijskih valuta 1997-1998. ili evropskog suverenog duga 2010-2012. Mogao bi da usledi raspad evrozone.
Drugi stav, koji se često naziva teorija balasta, jeste da bi evrozona ojačala u slučaju da Grčka napusti njene okvire. Monetarna unija bi se otarasila problema koji se stalno vraća, a odluka evrozone da dozvoli ili apeluje na Grčku da se povuče povećala bi kredibilitet njenih pravila. Kako se tvrdi, nijedna se zemlja više ne bi usudila da ucenjuje svoje partnere.
Domino efekat je toliko realno izgledao 2012. da su države-zajmodavci aktivno radili protiv opcije „gregzita“. Pošto je razmišljala tokom leta, nemačka kancelarka Angela Merkel je otišla u Atinu i izrazila „nade i želje“ da Grčka ostane u evrozoni.
Ali situacija je danas drugačija. Tenzije na tržištu su se znatno smanjile; u Irskoj i Portugalu više nisu na snazi programi pomoći; finansijski sistem evrozone osnažen je odlukom da pređe na bankarsku uniju; na snazi su instrumenti za upravljanje krizom. Lančana reakcija izazvana „gregzitom“ bila bi mnogo manje verovatna.
Ali nakon toga ne sledi zaključak da bi šteta bila manja. Postoje tri razloga zbog kojih bi „gregzit“ još mogao ozbiljno da oslabi evropsku monetarnu uniju.
Prvo i najvažnije, izlaskom Grčke iz evrozone bi bila opovrgnuta prećutna pretpostavka da je članstvo u evrozoni neopozivo. Istina, istorija kaže da nijedno obavezivanje nije neopozivo – prema Džensu Nordvigu iz kompanije Nomura, od početka 19. veka zabeleženo je 67 raspada monetarne unije. Bilo kakav izlazak iz evrozone bi povećao primetnu mogućnost da druge zemlje pre ili kasnije mogu da krenu istim putem.
Drugo, izlazak bi uverio one koji smatraju da je evro samo naduvan aranžman fiksnog deviznog kursa da on nije prava valuta. Poverenje u američki dolar zasniva se na pretpostavci da nema razlike između dolara u banci u Bostonu i onog u banci u San Francisku. Ali od krize 2010-2012. to više ne važi u potpunosti za evro. Finansijska fragmentacija se povukla, ali nije nestala, što znači da zajam kompaniji u Austriji nema potpuno istu kamatnu stopu kao zajam istoj kompaniji s druge strane italijanske granice. Kritičarima kao što je nemački ekonomista Hans Verner Zin praćenje izloženosti opasnosti od raspada je postala specijalnost.
Ništa od toga nije kobno, zahvaljujući merama koje su preduzete u poslednjih nekoliko godina; ali bilo bi pogrešno pretpostavljati da je ponovo uspostavljeno potpuno poverenje. Evropski državljani bi sigurno odgovorili na povlačenje (ili izbacivanje) zemlje iz evrozone tako što bi počeli da drugačije gledaju na evro. Gde je evro na snazi postalo bi važno pitanje. Domaći i strani investitori bi podrobnije ispitali da li bi na vrednost aktiva uticao raspad monetarne unije. Vlade bi postale sumnjičivije prema rizicima kojima ih njihovi partneri potencijalno izlažu. Zapravo, sumnja bi postala neopoziva, i zamenila bi verovanje u neopozivost evrozone.
Konačno, izlazak bi naterao evropske političke odlučioce da formalizuju njihova do sada nepisana i neodređena pravila razlaza. Osim širokih principa međunarodnog prava – na primer, da ono što je važno za određivanje valutne denominacije aktiva nakon razlaza jeste zakon koji određuje neposredan ugovor i odgovarajuća ovlašćenja – nema dogovorenih pravila za donošenje odluka kako da se izvrši konvertovanje u novu valutu. Zbog „gregzita“, ova pravila bi morala da se definišu, što bi pojasnilo koliko je evro vredan, u zavisnosti od toga gde je, kome pripada i u kojem je obliku. Zapravo, to ne bi opasnost od raspada učinilo verovatnijim, već i konkretnijim.
Ništa od ovoga ne znači da članice evrozone treba da budu spremne da plate bilo kakvu cenu potrebnu da bi se Grčka zadržala u evrozoni. To bi očito bilo ravno predaji. Ali ne treba da gaje ni iluzije – srećan „gregzit“ ne postoji.
Autor je profesor na Fakultetu za političko rukovodstvo Herti u Berlinu i generalni komesar za političko planiranje u francuskoj vladi
Copyright: Project Syndicate, 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
