Cena Tuđmanove čestitke

Pred ljutim hadezeovcima pružao je ruku i čestitao mu na govoru. Zbunjen, prihvatio je pruženu ruku i zahvalio se. Hadezeovi poslanici su frenetičnim aplauzom pozdravili rukovanje. Istog časa je Simo Rajić za mnoge Srbe postao nacionalni izdajnik, Vuk Branković, „bijela vrana“, a mnogim Hrvatima je samo još jednom potvrdio da je prepredeni petokolonaš i sumnjiv Srbin.

Bio je to gest oko koga se okrenuo ceo dotadašnji život Ličanina iz Donjeg Lapca, Sime Rajića. Bio je to gest koji ga je nanovo stvorio i gest koji ga je uništio. Bio je to gest koji ni sam nije očekivao. Bio je to gest koji mu se desio. U Sabor je tog dana svratio slučajno, zapravo u saborski bife na kaficu.

Sledećih godina, do danas, u svesti Sime Rajića slika tog gesta iznova i iznova se vraćala, i po danu i po noći, okretalo se za njega to fatalno polje na ruletu događaja koji su bili i koji će tek doći. Kada je ušao u svoje šezdesete odlučio se da napiše knjigu, da podigne zid plača pred kojim će i sebi i drugima pokušati da objasni kako je živeo između Srba i Hrvata. Naslovio je autobiografiju „Između Hrvata i Srba – ostati svoj u olovnim vremenima nije bilo lako“.

Dakle, „ostati svoj“. Da li je to uopšte bilo moguće? U olovnim vremenima nije bilo lako, tvrdi autor?! Ispostaviće se da je bilo nemoguće, niti lako, niti teško. Nije bilo moguće biti „između“. Vreme je od svih naplatilo svoj obol. Jer nastupilo je vreme koje je poništilo sve što je bilo pre toga. Otvorena je bila Pandorina kutija iz koje su izletele sile koje ništa i nikog nisu ostavile na svom mestu. Etno-stampedo je gazio svakog pojedinca. Nesumnjivo je da je Simo Rajić želeo da između Dobra i Zla bira Dobro, u svojoj knjizi on i smatra da je bio na strani Dobra i da je činio ljudima dobro. I tu je taj sarkazam tih vremena koje se i sa lepim dušama surovo poigraju. Hteli-ne hteli mi za neki duh vremena uvek vadimo kestenje iz vatre, ma šta tom prilikom mislili o sebi. Simo Rajić nije mogao da ostane svoj, kao što nisu mogli ni drugi. Poslužio je i Jakovu Blaževiću i Račanu, Tuđmanu i Josipoviću, Miloševiću i pobunjenim Krajišnicima. Nije podržavao Miloševića i pobunjene Krajišnike, ali im je postao model izdajnika, u njegovom liku otelotvorili su ono što je negativno i neprihvatljivo. Podržavao je Račana i Josipovića, a oni su podržali tuđmanovsku kroatizaciju. Tuđmanu je njegova podrška dobro došla da bi na startu sakrio svoje ratne ciljeve. Namere Sime Rajića su neupitno bile dobre, ali dobre namere takođe popločavaju put u pakao. Ni Simo Rajić, ni mnogi drugi nisu mogli naslutiti 1990. da se Tuđman kreće ka etnototalitarizmu i da će uz američko odobrenje (jer su procenili da se dva naroda ne mogu dogovoriti) Hrvatsku efikasnije očistiti od Srba nego Pavelić i svesti ih na „statističku grešku“.

Knjigu Sime Rajića sam našao izloženu na vidnom mestu u zagrebačkim knjižarama, i kažu da se dobro prodaje. Izdavač je Profil, jedna od najvećih izdavačkih kuća u Hrvatskoj, glavni urednik izdanja je renomirani novinar i urednik Maroje Mihovilović. Vrlo retko beogradski izdavači proizvedu tako temeljno urađenu i privlačno dizajniranu knjigu. Moglo bi se reći da je gotovo umetničko izdavačko delo. Na naslovnoj strani je izvanredna, mada patetična, fotografija Sime Rajića, a napravila ju je rođaka Jelena Vasić. Rajić je na slici u dubokoj meditativnoj pozi jednog stoika što bi imalo biti ilustracija naslova knjige. Hamletovska dramska situacija nema sumnje, jer je u žrvnju fatalnog „između“, bilo je i jeste biti ili ne biti, samo što Simo Rajić ne drži lobanju, već nehajno, jer je zabrinuto zamišljen, svoje naočare. Drama je i antička – sugerišu seda glava, spušteni težak pogled, pravi torzo starorimskog senatora, potvrđuje to i gola ruka iz poluzavrnutog rukava što se pružila kao iz toge da pridrži naočare i prstom pokaže i vrati našu pažnju na Simu Rajića. Uostalom, kako se sam poverava čitaocu, on se „dugo dvoumio“ da li uopšte napisati svoja sećanja ili ne. Fotoaparat je slikao i to „dvoumljenje“.

Fotografija odaje utisak duboke prožetosti skrušenošću, nekom terminalnom fazom pesimizma i u sećanju tražim lik Franje Tuđmana i pojavljuje mi se samo eksplozivno dignute glave, stisnutih usana, prava ilustracija pesme Uz maršala Tita – „mi dižemo čelo, mi kročimo smjelo i čvrsto stiskamo pest“. NJihov gest rukovanja iz 1990. postaje mi uz ove slike višeznačniji. Tuđman je dobitnik i u prvoj, komunističkoj i u drugoj, hadezeovskoj, revoluciji, a Simo Rajić dobitnik u prvoj i gubitnik u drugoj. Razlike su i što je Tuđman, mada zatvaran (to mu je samo davalo na značaju), meteorski uspevao i u prvoj i u drugoj revoluciji, a Rajić je u prvoj prenesen na partokratskim nosilima do uspeha u nomenklaturi, a u drugoj je iako politički „ranjavan“ takođe spašavan na nosilima volje dobrih ljudi i bivših komunista.

Pri kontroverznom gestu rukovanja 24. avgusta 1990. Tuđman je imao 67, a Simo Rajić 48 godina. Tuđmana je iz autsajderske pozicije suđenog i zatvaranog hrvatskog nacionaliste izvukao Mika Špiljak, tih osamdesetih godina prvo predsednik Predsedništva SFRJ i član Saveta za zaštitu ustavnog poretka SFRJ, pa lider hrvatskih komunista. Tuđman je poput američkih predsednika u penzionerskim danima napravio državnički uspeh, a Rajić je u dobu najveće snage ovenčan ordenom Bratstva i Jedinstva spletom događaja bio nagnan na silaznu putanju života i karijere. Tuđman je u politiku ušao iz generaliteta JNA, a Rajić je kako sam kaže iz „učmalosti, apatije, beznađa i nemoći“ Like. Tuđman je Hrvat-Zagorac iz srednjeg staleža, Simo Rajić je Srbin-Krajišnik iz Donjeg Lapca iz vrlo siromašne porodice. Prema istraživanjima Draga Hudelista Tuđmanov otac je bio istovremeno ubica i samoubica, suprugu, na kojoj se sin Franjo učio seksu, ubio je i odmah i sebi presudio. Rajić oca nikada nije video, bio je partizan, poginuo na Sutjesci, ni fotografija nije ostala za njim, o njih petoro, dva brata i tri sestre, brinula se majka Smilja.

Kada je krajem sedamdesetih godina bio pozvan da na velika vrata uđe u politički život Hrvatske i da se preseli u Zagreb, da postane urbani Srbin u Hrvatskoj, majka Smilja ga je savetovala da je bolje da ide iz Hrvatske i preseli se u Novi Sad ili Beograd „ondje nam je većina rodbine i dosta je ljudi iz našeg sela“. Bojala se reprize 1941., dok ju je sin Simo, odan Titu i Partiji, uveravao da se povest neće ponoviti, da je to nemoguće, čak je i blago prekorevao za ta njena pribojavanja. „Dobro, dobro, sinko, – odgovara mu ona – valjda smo se razumjeli… Ja samo pamtim, a voljela bih i ja da se zlo ne ponovi. Nadajmo se da neće“. Zver se, međutim, otrgla, zlo se ponovilo i traje već trideset godina i još se ne zna kako će se i kada ono među ludim ljudima na Balkanu u inscenaciji velikih sila okončati.

Za Rajića sve su maske pale 1990., shvatio je da u sistem koji su Srbi slepo čuvali „Hrvati nisu nikad ni umom ni srcem politički vjerovali, ali su to znali otrpjeti“. Odmah posle proslave 600 godina od Kosovske bitke u Kninu (početak jula 1989.) u inscenaciji Slobodana Miloševića, Sime Dubajića i Jovana Opačića razbuktao se, tvrdi Rajić, hrvatski nacionalizam. Rubikon se prešao, kao što se zna, utakmicom između Dinama i Zvezde u Maksimiru 13. maja 1990. Na njoj su pobedili Dinamo, HDZ i Tuđman. Rajić piše: „Ostalo je još samo 17 dana do našeg odlaska u povijest i uspostavljanja poretka koji je obećavao novo vrijeme… Spoznali smo da je sve u rasulu i da više ne možemo kontrolirati funkcioniranje sustava u bilo kojem obliku“.

Počelo je „političko ludilo“, Rajić je sa ostalim Srbima u aparatu ostao da visi. Do juče na sigurnom i čvrstom, lideri, žreci i branioci jednog sistema, ali je on u trenu ispario. Urbani Srbi su bili dezorijentisani i uplašeni. Ruralni Srbi sa podrškom iz Beograda već su bili spremni za ustanak da stvore autonomnu pokrajinu, ako mogu Albanci na Kosovu, zašto ne mogu oni u Hrvatskoj. Iz Saveza komunista Hrvatske sto hiljada članova prelazi u HDZ, u preimenovanu SDP ostalo je 46 hiljada. Kako je zaključio Dejan Jović („Rat i mit“) „Savez komunista Hrvatske je postao jedan od glavnih kadrovskih i političkih izvorišta iz kojeg je nastala samostalna Hrvatska“. Istovremeno se i srpsko ruralno stanovništvo masovno priključilo SDS Jovana Raškovića. Račana je ta činjenica, kako je primetio novinar Davor Butković, oslobodila odgovornosti da bude poslednji branitelj bratstva i jedinstva i Jugoslavije. Za hrvatskim komunistima u HDZ su otišli i bezbednjaci i oficiri, pa cela država. Kao što su Slobodan Milošević i Milan Kučan stali na čelo partije i nacije, smatra Jović, „u Hrvatskoj je sličnu ulogu imao Mika Špiljak, pod čijim je vodstvom jedno krilo SKH pripremalo teren za ono što će se kasnije pojaviti kao Hrvatska demokratska zajednica.“

Već je miting na Petrovoj gori u martu 1990., na kojoj su dominirale grupe iz Knina i Pazove, tvrdi Rajić, pokazao da država nema snagu za takve događaje. Država nije imala snagu, jer je nomenklatura bila jalova. Nije se „narod dogodio“ sam od sebe i zato što je loš, već je „događanje naroda“ proizvela nomenklatura kojoj je i Rajić pripadao, jedan skup nesposobnih ljudi probranih u uskim krugovima po vikendicama, kafanama, a po kriterijumima zavičajnosti, „mojih“ i „njihovih“, po poslušnosti i beskarakternosti. I autobiograf samokritički primećuje da je vladalo „političko vegetiranje i oportunizam prošireni na sve pore života“. I šta se čekalo? Simo Rajić otkriva tihu pasivnu čežnju te skrpljene socijalističke potuljene birokratije:“Čeka se dan D. I dočekali smo HDZ, stranku i nacionalni pokret koji je znao šta hoće i koji je, svidjelo se to nekome ili ne, stvorio hrvatsku državu“. U intervjuu iz 2012. Ninoslavu Kopaču, koji je uvrstio u autobiografiju, Rajić je apsolutno jasan: „Ne dvojim da je Oluja bila legalna i legitimna te da se Hrvatska imala pravo osloboditi i ujediniti svoj teritorij.“ Međutim, Dejan Jović je argumentovano u knjizi „Rat i mit“ pokazao sve aporije stava da je Oluja bila „legalna i legitimna“, kao i ubeđenja da je HDZ stvoritelj hrvatske države. Rajić se, bez obzira na svoj neslavni rastanak sa SDP, opredelio da deli tuđmanovsku kroatizaciju sa SDP-om, od Račana do Josipovića. Zapravo, on sa Titovog puta nije ni skrenuo, poštovao je i dalje Ustav iz 1974., njegove odredbe o „konstitutivnosti i suverenitetu“ koje mu se, kako je zapisao, nisu dopadale kada su bile izglasavane. I Tuđman je verovao da nastavlja Titovo delo. Kao rukovodstvo i članovi SDP, ni Rajić nije hteo da ga smatraju „petom kolonom“, „agresorom“ i protivnikom hrvatske državotvornosti, nije hteo kao „manjina“ da vređa „većinu“. Pristao je i on na mantru – „Domovinski rat je svetinja“. Prihvatio je Deklaraciju o domovinskom ratu koju je promovisao Sabor kada je SDP bio na vlasti i kada je Ivo Josipović kao predsednik Republike, kako primećuje Dejan Jović „podijelio odlikovanja svakom branitelju i svakoj vojnoj formaciji iz Domovinskog rata koje se sjetio… Josipović je smatrao da je vjerniji tuđmanovac od sadašnjeg HDZ-a“.

Ali, vratimo se gestu iz 1990, gestu rukovanja i čestitanja sa Tuđmanom, koji je postao stožer Rajićeve autobiografije. U gest on ulazi iz vakuma. Mehanizam partokratije se raspao, a on je bio uveden i napredovao po partokratskoj metodi kadrovanja – na troli Jakova Blaževića, bio je njegov čovek. Dakle srušio se taj sistema, i on je za 17 dana postao – ništa. U dotadašnjoj karijeri su mu Hrvati pomagali, a Srbi podmetali nogu, zavideli mu, osporavali ga, ogovarali, „demonizirali su me i diskvalificirali“. Na svakom stepenu napredovanja u karijeri trudili su se da ga zaustave i sruše. U aparatu su mu najljući neprijatelji bilo Srbi, Milutin Baltić i Stanko Stojčević. Nisu mogli očima da ga vide, niti su birali sredstva i način da ga izbace iz igre, da ga ostave bez posla i hleba. Tako bi i bilo „da mi nije bilo Jakova Blaževića i Mike Špiljaka“. Uvek je u teškim egzistencijalnim trenucima podršku dobijao od Hrvata. Mika Tripalo mu je pomogao kada je ostao bez posla i kada mu hadezeovci posle ostavke u Saboru nisu hteli dati dozvolu za advokaturu.

Zbog srpske pobune i balvan-revolucije sazvana je vanredna sednica Sabora. Nekoliko dana pre toga su „četvorica naoružanih civila“ (tako je napisao Rajić) presreli u Dalmaciji njega i suprugu, histerično se smejali i uperivši im puščane cevi u glave naredili da za 12 sati napuste vikendicu u Kruševu, većinski naseljenom Hrvatima.

Noć pred sednicu legao je u krevet sa čvrstom odlukom da ne ide u Sabor. Ogorčen je pred „razjarenim nacionalističkim ludilom“, supruga ga nagovara da se okane politike. Ujutru se brije i predomišlja, a supruga ga uverava da mu je najpametnije da ostane kod kuće. Nešto mu ne da mira, mora do grada na kafu, međutim, nešto ga i dalje navodi, završava u saborskom kafiću. Prilazi mu Šime Đodan i savetuje „Simo, bilo bi dobro da kažeš koju riječ“. Kako da govorim kada me oni tvoji u Kruševu umalo ne ubiše!? Nagovara ga ipak Đodan i kaže mu da će pre njega on govoriti i „napasti vas Srbe“ kako bi dospeo u medije. Nervozan, Simo je ulazio i izlazio iz sale i nije bio u njoj kada ga je predsedavajući pozvao. Govor nije pripremio, svakojake misli su mu se vrzmale po glavi. U sali paklena tenzija, u prvom redu Tuđman, prvi put ga vidi uživo. Predsedavajući mu ne da reč, interveniše Tuđman. Poslanici HDZ ga zasipaju uvredama da je „četnik“, „velikosrbin“, Tuđman ljutito interveniše pustite čovjeka da govori. Pošto je odužio, predsedavajući ga prekida, Tuđman opet interveniše da mu dozvole da kaže sve što ima ma koliko dugo trajalo. U autobiografiji se nalazi celi stenografisani govor. Bio je to govor tipa vox clamantis in deserto, za antologiju. Pozivao je u pamet lude, na trezvenost pijane, na umerenost razularene, na poštenje prepredene. Želeo je etičkom lepotom svog govora da pokori arenu, da govorom lepe duše smiri razdražene gladijatore. Prepredenom liscu Tuđmanu upravo je takav Srbin trebao. Slušao ga je sa zadovoljstvom, prikrivajući oblizivanje.

Priznao je „izvorni suverenitet hrvatskom narodu“, i pred svima se glasno ponadao da će „gospodin Tuđman srpskom narodu u novom ustavu normirati i garantirati sva prava civiliziranog svijeta i standarde demokracije“. Podsetio je da je bio prvi u aparatu koji se suprotstavio predlozima da se HDZ zabrani. Verovatno je sledeći pasus najviše oraspoložio Tuđmana, a najviše naljutio pobunjene Srbe:“Gospodine Tuđmane, dozvolite mi još nekoliko minuta. Mene boli kao istinskog Srbina, koji ne priznaje nikome da je veći Srbin od mene, ali razlika je između mene i nekih drugih Srba što ja volim narod čitavog svijeta, volim hrvatski narod posebno. S njim živim i to je razlika između mizantropa Srba i mene i zbog toga sam od takvih omrznut. Ja mislim da taj narod ima nesreću da uvijek bude maloljetan i da ga uvijek slučajni ljudi vode. Uvijek je njime netko manipulirao, od Khuena, Pešte, Beča i stare Jugoslavije do Slobodana Miloševića. Taj narod mora, a to je i odgovornost matičnog hrvatskog naroda, da postane u političkom, ekonomskom i u kulturnom smislu narod ravnopravan u svim građanskim pravima… Nisam da se kažnjava narod zbog izgrednika. To mogu da predlažu samo oni koji ne poznaju taj dinarski mentalitet, taj lički mentalitet. To je ponosan narod, kao i svaki drugi narod, pomalo tvrdoglav narod, ne priznajem da je lud, narod koji će sve pretrpeti“.

Zanimljivo da su dva srpska politička lidera, i Jovan Rašković i Simo Rajić, jedan iz Severne Dalmacije, drugi iz Like, smatrali da je potrebno pred Hrvatima povezivati Srbe sa ludilom. Samo je Tuđman to čuo, koliko znamo, dva puta.

Na kraju govora pozvao je Simo „i Srbe i Hrvate u ovoj Republici da pruže ruku jedni drugima, da se od sutra vrate onom kako smo živjeli, da pokušamo kao trezveni ljudi ispravljati te naše nedostatke, propuste, te poteze koji su iritantni i koji su doveli do svega ovoga“.

Hrvat Tuđman je odmah pružio ruku Srbinu govorniku i čestitao njegovoj poslanici dostojnoj miroljubivosti jednog Franje Asiškog. Ali je pružio ruku i ratničkoj ruci Slobodana Miloševića koji ju je prihvatio i zbog tog gesta niko ga nije prozvao izdajnikom. Ali, Tuđmanovo pružanje ruke Rajiću bio je zapravo džiu-džicu zahvat. On ga je u jednom zamahu, Račan je podmetnuo strunjaču, bacio na mesto potpredsednika Sabora, što mu je u tom trenutku bilo jako potrebno za „mladu hrvatsku demokraciju“, i na toj funkcionerskoj strunjači ostavio ga da leži sledećih sedam meseci, dok Rajić nije shvatio da je „fikus“ pa je ustao i otišao ća. Kada je davao ostavku na saborsku funkciju hrvatski poslanici su ga ispratili šutom u zadnjicu. Najmaštovitiji su tvrdili da je „Rajić dao ostavku samo zato što se nadao da će se u Sabor vratiti na srpskim tenkovima“ i da je bio u dosluhu sa onima koji su izveli državni udar. Branio ga je samo Istranin Ivica Percan.

NJegov saborski govor je bio govor slamke među vihorovima. Tražio je mir i ljubav od bogova rata kada su se oni uveliko spremali za rat i proizvodili mržnju i strah. Franji je Slobo bio izbor po srodnosti, ruka ruku mije, zajedno su bili jači. Rajić je tražio „racionalno djelovanje na političkoj sceni“, Dejan Jović u analizi mitologije „Domovinskog rat“ zaključuje da je tragedija jugoslovenskih ratova bila u tome što su upravo ratovi bili racionalan politički izbor onih koji su ih pokrenuli i isprovocirali.

Simo Rajić je ostao dosledan sebi i ličkom mentalitetu pa je produžio putem „ostati svoj“ i hodom „između“. U knjizi više puta primećuje da su se u komunističkoj tradiciji Srbi navodili da se obračunavaju sa Srbima, dok su Hrvati arbitrirali. Uprkos tom znanju podržao je Ivu Josipovića u svađi sa Miloradom Pupovcem i još neke Srbe koji su želeli Pupovca da „detroniziraju“. Opravdavao se podrškom „pluralizmu“, mada je „pluralizam“ fatamorgana u etnototalitarnom društvu kakvo je hrvatsko. I Josipović je iskoristio dobrog „politički poštenog Srbina Rajića“ koji „intelektom stoji iznad većine svojih savremenika“ da protivstavi nekim tamo lošim Srbima „koji se bave etnobiznisom“ (prećutani subjekt je bio Pupovac). Tako da predgovor knjizi nije napisao dr Pupovac, već dr Josipović.

Ovo je autobiografija slamke među vihorovima koja pokazuje da u etnototalitarnim negrađanskim društvima nije moguće „biti svoj“, niti „biti između“. U tim okolnostima uloga nevinosti je da bude silovana. U poslednjih trideset godina ni Hrvatima u Hrvatskoj nije pristupačna teritorija „biti svoj“, a Srbima je već dovoljno puta pokazano da idu van. Gest rukovanja u Saboru za Tuđmana je bio džudo zahvat, a za Simu Rajića promašen pokušaj da zadrži ravnotežu. Ravnoteža je međutim bila davno poremećena, pre nego što je pakao došao i po Simu Rajića.

Glosa_Tuđmanovo pružanje ruke Rajiću bio je zapravo džiu-džicu zahvat. On ga je u jednom zamahu, Račan je podmetnuo strunjaču, bacio na mesto potpredsednika Sabora, što mu je u tom trenutku bilo jako potrebno za „mladu hrvatsku demokraciju“, i na toj funkcionerskoj strunjači ostavio ga da leži sledećih sedam meseci, dok Rajić nije shvatio da je „fikus“ pa je ustao i otišao ća. Kada je davao ostavku na saborsku funkciju hrvatski poslanici su ga ispratili šutom u zadnjicu

Glosa u fotografiji_Ovo je autobiografija slamke među vihorovima koja pokazuje da u etnototalitarnim negrađanskim društvima nije moguće „biti svoj“, niti „biti između“