Foto: Dušan PešićDođu ljudi, pitaju za cenu i odu, uglavnom je tako, kaže reporteru Danasa prodavačica cveća u pešačkoj zoni u Vranju, koja, sa svojim kolegama, prodaje robu prigodnu za današnji praznik, 8. mart. I nema na tezgama na vranjskom šetalištu samo sveća i cvetnih aranžmana, već i – magneta, privezaka za ključeve, dečjih igračaka, plastičnih posuda i činija za hranu, escajga, čak i garderobe.
Svega ima, reklo bi se, samo para nema. To nam potvrđuju i kupci i prodavci.
„Ovaj cvet ti je 500? Ajde, spusti malo“, pokušava da „izvuče“ povoljniju cenu jedna gospođa.
Iako su prodavci od jutarnjih sati za svojim tezgama, s vremena na vreme se mora „pojačati“ ponuda biljaka zbog prodaje.
„Ređaj, ne pitaj me“, govori žena svom mužu koji joj pomaže da donese kartonske kutije sa cvećem i naređa ih u vrstu, jednu do druge, kao za izložbu, a onda se obrati svojoj koleginici za susednom tezgom: „Ništa bez muža!“
Robe ima na delu šetališta od zgrade nekadašnje firme „Novogradnja“, pa, otprilike, do Narodnog muzeja.
„Traljavo ide, vidi se da ljudi nemaju para. Simbolično kupe po jedan karanfil ili ružu. Teško se odlučuju za ove veće i skuplje dekoracije. I cenkaju se, oni kao da misle da smo mi na pijaci. Žele da prođu jeftinije“, smeje se Sanja Dunčić, prodavačica cveća.
Sanja, takođe, pravi i lizalice, a u ovom poslu je 20 godina.
„Prave se od šećera i boje. Pravim i šećernu vunu i kokice, a dekoracija zavisi od praznika – može biti božićna, osmomartovska i uskršnja. Mnogo ljudi kupuje ova srca sa natpisom“, kaže ona.
Jedan od onih, koji u pešačkoj zoni u Vranju prodaje robu, je i Nenad, na čijem se štandu nalaze igračke za decu.
„Stalno pokušavaju ljudi da obore cenu bilo čega. Veoma slabo ide prodaja, pravo da vam kažem. Svako hoće da prođe jeftinije. Vidim i ja odavde, sa svog mesta, prodaju se karanfili za 100 ili ruže za 150 ili 200 dinara. Sitnice. I ja prodajem samo sitnice. Od 4. marta je ovde bila dozvoljena prodaja, a ja sam tu od šestog“, govori Nenad.
„Koliko su kaktusi?“, upita mlađa žena, a kada joj prodavačica odgovori: „Imate od 100, 200 i 300“, ova samo ode, bez reči.
Na tezgama se nalazi i „veštačko“ cveće, odnosno ono iz domaće radinosti, pravljeno od različitih materijala.
„Korpica je napravljena od šišarki, mašnice od džaka, a latice od papira za pečenje. To ćerka i snaja rade, ja samo prodajem. Mesec dana pre praznika počnu da prave cveće i aranžmane, da ima dovoljno za prodaju. Samouke su, počele su da ovako prave cveće iz radoznalosti, pa posle je to preraslo u ljubav“, kaže gospođa iz sela Buštranje kod Vranja.
Dodaje da prodaja „slabo ide, nemaju ljudi novac“.
„Dođu, pogledaju, pitaju za cenu i odu. Evo, cene ovih aranžmana su od 400 do 600 dinara. Ali, i to je ljudima mnogo. Ćerka jednu korpicu može da napravi za dan, ali tu se ceni ručni rad“, pojašnjava naša sagovornica.
Da je kriza već zakucala na vrata mnogih naših sugrađana, svedoče i reči mlađe žene koja cveće prodaje ispred knjižare.
„Ljudi nemaju para za ružu. Mada sam ja više danas prodala aranžmane, nego ruže. Svake godine sam ovde. Inače se bavim proizvodnjom cveća, imam plastenike“, kaže ona.
Posebno naglašava „skupe takse“ za zakup tezgi.
„Za dva dana prodaje – 50 evra, kako bi izložila svoje cveće. Ja prodajem ovde, a mama prodaje na drugoj tezgi. Baš slabo ide. Ruže ću, izgleda, da sačuvam za sebe. Skupe su ruže, baš skupe. Dođu ljudi, pitaju za cenu i odu, uglavnom je tako. Sve je poskupelo, pa ne može da se prodaje ispod nabavne cene“, govori ova Vranjanka.
„Nije skupo, lepo je“, odgovara starija gospođa na pitanje novinara o ceni korpice sa ružama.
Surhan je iz Bujanovca, a na svojoj tezgi ne prodaje cveće, već garderobu i sudove.
„U Vranje dolazim jer je bolja zarada. Bolja je prilika, ima više ljudi. Ovde sam isključivo juče i danas, zbog osmog marta. Meni su i troškovi visoki, 6.000 za ova dva dana koliko ću da prodajem. Ovo sve mora da se proda, da se tu uračuna trošak, pa ako nešto onda ostane… Nekako preživljavamo, mada je kriza, nezgodno je“, kaže Surhan za Danas.
Dvojica muškaraca kod tezgi komentarišu o kupovini orhideja.
„Orhideja u ovom velikom prehrambenom marketu 300, ovde, na tezgama, više od 1.000 dinara. Ko će to da kupi“, vajka se jedan, dok drugi samo slegnu ramenima, kao da odobrava.
Prodaju se i privesci, ručni radovi od drveta, a žena za tezgom reče da ona samo prodaje, te da je tvorac ovih suvenira – njena sestra.
„Moja sestra pravi ovo, po narudžbini. Super ide prodaja, zainteresovani su kopci. Drugačiji je poklon od, na primer, cveća, interesantniji“, kaže ona.
„Koliko vam je ovaj asparagus“, upita gospođa, a čim dobi odgovor da je cena aranžmana 300 dinara, procedi kroz zube da „nije skupo“.
„Dvaput prodaju istu ikebanu“
Od Vinke, koja već 17 godina prodaje na ulici tokom praznika, Vranjanci najviše kupuju sobno cveće i kaktuse.
„Slabo ide, oseća se kriza. Cenkaju se ljudi, kako ne, ali treba da znaju da i nas košta, imaju i prodavci troškove. Sad su uveli neke nove takse. Papreno je skupo, oko 9.000 dinara za takse i izdavanje tende. Najtužnije je što pojedini vlasnici cvećara koje su blizu groblja, kada vi kupite skupocenu ikebanu i odnesete je na grob, oni vas prate do groba i, kada se udaljite, oni uzmu ikebanu koju ste ostavili i opet je prodaju. I vi, kada sutradan opet odete na grob, vidite da ikebane nema“, kaže Vinka.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
