Milovanovića vila u selu Gostinici, kod Užica, nekada izuzetno lepo zdanje u kome je živeo Mihailo Milovanović, prvi akademski slikar u užičkom kraju, koja je sada ruina zbog decenijske nebrige i ideoloških razmirica, moglo bi uskoro da postane centar likovne umetnosti.
Objekat, sa pukotinama u zidovima, oronulom fasadom, uništenim prozorskim oknima, trošnim podom i razvalinama od plafona, što podseća na kulisu za horor film, na spisku je spomenika kulture, a nekada je koristila vojska. U svim prostorijama nalazi se otpad različitog porekla, šut koji je sa sprata i potkrovlja propao kroz tavanicu, kao i oko 500 litara hemikalije „lisol“, čiji se smrad širi i kućom i dvorištem.
Ideja o obnovi tog zdanja, u kome je tragično nastradali slikar imao i svoj atelje, stara je duže od dve decenije, ali tek nedavno je Gradsko veće predložilo da predstavnici grada i Ministarstva odbrane zaključe ugovor o njenoj kupoprodaji. Većnici su prihvatili i procenu Poreske uprave koja je vrednost tog objekta procenila na 2,6 miliona dinara. Time je počela procedura da se i na taj način ispravi nepravda, ne samo prema umetniku koji je pre nekoliko godina rehabilitovan, već i prema našem kulturnom nasleđu. U planu je da nakon obnove, to zdanje u zaseoku Tuk u kome se godinama organizuje slikarska kolonija Lutuk (Likovni umetnici u Tuku) na sećanje na Milovanovića, osnuje likovni centar.
– Užičko i srpsko slikarstvo duguju to Mihailu Milovanoviću. S druge strane, široj javnosti je potrebno prezentovati njegovo delo, kako bi se spojile narodna i akademska umetnost i nastavile da žive u svom narodu, kaže u razgovoru za Danas dr Obrad Jovanović, akademski slikar i profesor na užičkom Učiteljskom fakultetu.
– Milovanović je, tokom Drugog svetskog rata, nepravedno osuđen za saradnju sa okupatorom i pogubljen, a o tome se decenijama ćutalo. U toj tišini carovala je nebriga o njegovom radu i kući u kojoj je stvarao, jer sila je zavladala i nije se moglo mnogo učiniti protiv vlasti koja je to zdanje koristila za obuku regruta. To je bio savršen sistem kojim se sve to uništavalo i guralo u zaborav, dodaje Jovanović i smatra da je „krajnje vreme da se taj objekat vrati svojoj pravoj nameni, a to je slikarski atelje“.
Vladan Terzić, takođe akademski slikar i odnedavno direktor Gradske galerije, nedavno se pismom obratio gradonačelniku Užica, u kome navodi da su on i zaposleni u toj ustanovi spremni da doprinesu da se ostvari cilj o obnovi tog objekta. Pored toga, on predlaže da se Milovanovića vila, nakon preuzimanja vojnog kompleksa u tom selu, dodeli na upravljanje Gradskoj galeriji.
– Kuća Milovanovića i objekti izgrađeni posle njegove smrti bili bi dovedeni u funkciju likovnog centra u kojem bi umetnici mogli da borave, stvaraju, izlažu. O svemu ovome treba napraviti odgovarajući elaborat, navodi Terzić u pismu koje je, početkom avgusta, uputio gradonačelniku Užica Jovanu Markoviću, nakon čega je usledio zaključak Gradskog veća o potrebi obnove tog zdanja.
Mihailo Milovanović, rođen je 1879. u Gostinici, kod Užica, a streljan je novembra 1941. godine u tom gradu. Bio je slikar, vajar i pisac. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Minhenu, potom je otišao u Balkanske ratove, a nakon demobilizacije seli se u Prag, gde je upoznao Čehinju Valu, njegovu buduću suprugu. Početkom Prvog svetskog trata, pridružio se Drinskoj diviziji, prešao Albaniju, lečio se na Krfu i dobio status ratnog slikara Vrhovne komande Srpske vojske. Nakon rata, sa suprugom se preselio iz Beograda u Užice.
Na porodičnom imanju Tuk izgradio je kuću i u njoj živeo do 28. novembra 1941. godine, kada ga je partizanska vlast proglasila za narodnog neprijatelja, osudila i sa grupom Užičana streljala, iako je zahvaljujući znanju nemačkog jezika i poznanstvu sa ocem nemačkog komandanta sa kojim je studirao u Minhenu, spasao mnoge građane. Milovanovićevo telo bačeno je u zajedničku jamu, a mesec dana kasnije, pošto su to Nemci dozvolili, sahranjen je u svom rodnom selu. Posle rata imovina mu je konfiskovana.
Nakon Drugog svetskog rata likovno delo Milovanovića je skrajnuto i zaboravljeno, ali je krajem devedesetih velikim izložbama u Užicu i Beogradu, započeo proces njegove umetničke rehabilitacije. Tako je 2001. godine, u Gradskoj galeriji u Užicu, priređena velika umetnikova retrospektivna izložba „Povratak iz zaborava“, štampan je njegov roman „Lendina vodenica“, koju je pratilo i predstavljanje monografija o njegovom životu i delu. Ispred Doma Vojske Srbije otkrivena je bista, a 2003. u Narodnom muzeju osnivan je legat slikaru tragične sudbine. Na inicijativu Đorđa Pilčevića, novinara i publiciste iz Užica, slikar je konačno rehabilitovan 2007. godine odlukom Okružnog suda u Užicu.
Reprezentativno zdanje
Milovanovića vila, jednospratna građevina sa podrumom i potkrovljem je kvadratne osnove i, kako objašnjava Katarina Dogandžić Mićunović, kustos Narodnog muzeja Užice, predstavlja spoj akademizma i istoricizma. „Kuća je sagrađena 1930. godine u Gostinici, u zaseoku Tuk, verovatno po projektu inženjera Sergeja Smirnova. Često se kao lokacija kuće navodi Ribaševina, zato što je Tuk nekada pripadao ribaševskoj opštini. Kuća je odmah po izgradnji nazvana Milovanovića vila, a na njoj je postavljena i pločica sa kučnim brojem 204. i kasnije je evidentirana kao spomenik kulture Opštine Užice“, objašnjava naša sagovornica. Ona dodaje da je ta kuća skromnih umetničkih i korektnih arhitektonskih dometa, ali da je njen značaj u tome što je bila među prvim reprezentativnim objektima u širem seoskom području oko Užica.
Autor poznatih portreta srpskih vojvoda
Milovanovićev opus je stilski i žanrovski raznorodan, a likovni kritičari u njemu pronalaze realizam, sa elementima impresionizma, secesije, ekspresionizma i simbolizma. Autor je poznatih portreta kralja Petra Prvog Karađorđevića, regenta Aleksandra Karađorđevića, vojvode Putnika, Mišića, Stepanovića i Bojovića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
