Češki Krakov

Mnoge ljuljaške su bile polomljene, na zgradama su se pojavljivale tamne fleke od vlage, velike ploče ispred robne kuće su se klatile, lako bi ih skinula dva  snažnija dečaka. Ali šta je tu je, postojala je i gomila dobrih strana. U Krakovu je uvek bilo štrokavog šiblja i smrdljivih ćoškova koji su mogli da budu naša divljina, a isto tako i puno gradskih elemenata poput provlačilice u parku u obliku velike kugle ili zoološkog vrta koji su činili mrki medved, magarac i pored njega, na ograđenoj poljani, jelen koji trčkara, gde su se svake subote i nedelje gurali roditelji s decom. Moja šveca i ja smo jedno vreme najviše volele da idemo tamo. Šveca sve do samih kaveza sa životinjama, iako je to bilo zabranjeno, i svaki put bi donela ostatke starog hleba i svakoj životinjskoj vrsti bacala jednake delove preko mreže. Tatinim džepnim nožićem je seckala hleb na parčiće da svi dobiju jednako. To što je jelen mnogo manji od mrkog medveda je uopšte nije zanimalo. Kao ni to što je zabranjeno hraniti životinje. Nju je prilično bolelo uvo za zabrane. I tek kada se jednom  krakovski jelen tako naduo od hleba koji su mu bacali posetioci, da mu nije bilo spasa i morali su da ga uspavaju, tada je ukapirala.

Kada je padala kiša, u Sahari i na mestima gde su falile kocke kaldrme tekao je potok i celim putem do zoološkog vrta i do škole išlo se u čizmama kroz vodu. Bilo je onih koje je bilo baš briga i najnormalnije su išli u patikama, ali to su bili dečaci koji su  hteli da budu frajeri ili se o njima niko nije brinuo. Nas je mama uvek podsećala da obujemo čizme kad je padala kiša. A o nekima se niko nije brinuo i niko ih na to nije podsećao. Bilo je takvih slučajeva. Oni su mogli da idu i u crvene napuštene zgrade u Krakovu II, čija se gradnja nije nikad završila i gde su živeli Cigani. Tokom našeg ranog detinjstva u tim zgradama je uvek bilo mračno i tamo se moglo ići u istraživanje, mada nam je to bilo zabranjeno, ali neka deca su ipak tamo odlazila.

A odrasli su živeli u graditeljskoj vrevi, kranovođe su iz svojih kabina na kratkim nogama gledale namrštena radnička lica i žuljevite ruke koje su lančano dodavale cigle na uglovima budućih ulica. Muškarci sa kacigama sedeli su a nabacanim građevinskim blokovima i gutali sa papira kifle sa vlaškom salatom da bi se nakon par minuta opet bacili na posao. Svuda ih je bilo, mnogo njih u grupama sa jednim glavnim koji je povremeno dovodio velikaše u klasičnim odelima. Glavešine su dolazila u crnim automobilima, grmele i mlatarale rukama, a nakon njih su dolazili drugi. Da nadgledaju betoniranje šetališta koje je na razglednicama već odavno bilo završeno, da preseku crvenu vrpcu kada se u Krakovu otvorila prva robna kuća, jedna od retkih dovršenih stvari, na platou ispred nje svirala je muzika, odraslima su potpuno besplatno delili viršle a deci balone i roze šećernu vunu. Ali u celini je sve to bio javašluk i stvari nisu funkcionisale. To sam saznala od tate. Znam, recimo, da se telefon koji smo čežnjivo iščekivali već drugog dana raspao. Točkić na kome su se okretali brojevi je prosto nakon par okretanja otpao kao da je maketa zalepljena belim lepkom. Od mame sam opet saznala za beskonačna čekanja u redu za mleko koje se ionako pokvarilo jer mu je rok trajanja na putu do Krakova odavno prošao. U samoposluzi se na konopcu tik pred samouslužnog aparata za kafu “Standard” uvek ljuljala knjiga utisaka i žalbi, ali ona nije imala nikakvu svrhu. Samo bi vam neko negde kasnije dobro očitao bukvicu i dobili biste etiketu podrivača.

Tata je kao instalater imao posla preko glave. Sa svojom ekipom brinuo se za nekoliko blokova i cimao se od jutra do mraka. Ono što je, kako su mu drugovi u Louču objasnili, trebalo samo da održava u funkciji, zapravo je pomagao da se postavi iz temelja. Na to je bio sasvim primereno ponosan, iako dovući ljude ovamo a onda slegnuti ramenima, bilo stranački ili iz puke bespomoćnosti, nije bilo odgovorno od strane uprave, to je i on priznavao, i razne glasine o funkcionerima počele su uskoro da kruže Krakovom. Plan nije do kraja osmišljen baš kao ni plan za metro u čehoslovačkoj metropoli, u čiju je rupu, taman u to vreme, sve do kupole propala jedna manja crkva sa sve sveštenikom, ili ekspedicija sa Lajkom koja je u sovjetskom svemirskom modulu umrla od dehidracije i nedeljama potpuno isušena obletala zemlju. Toliko loše u Krakovu ipak nije bilo, osim ako čovek nije bio mrzovoljan podrivač. Nije bilo ljudskih gubitaka, živelo se već nekako i ljudi su se povremeno i od srca nasmejali. Recimo kada neko na ulici neočekivano sretne starog drugara iz internata, nakon čega je sledilo rukovanje i srdačan zagrljaj, pa onda neizbežno objašnjavanje gde ko živi, jer telefon u to vreme još uvek nije bio uveden u većinu zgrada, niko nikoga nije poznavao i stare veze bile su dobrodošle.

Bilo je i porodica koje su stigle iz još udaljenijih krajeva nego mi. Često su to bili ljudi iz sličnih malih sela, navodno iz više od trideset mestašca cele Čehoslovačke, kako je pisalo na glavnoj oglasnoj tabli koju je uprava postavila dok se ne sredi haos i kancelarije konačno ne počnu savesno da rade. Među njima je bilo i građana koji čak nisu ni pričali po naški. Mrmljekali su, jedan kao Poljak, drugi kao da je iz Mađarske ili Ukrajine, a ponekad i ciganski. I njih su sve namamili u Krakov, verovatno na leba bez motike. Ukratko, bio je to šljam. Gulaš hanackih, potkruškonogorskih, moravskih sve u svemu, podtatranskih i ostalih drugova sa neznatnom većinom uzdržanih Čeha i ružnom manjinom Cigana. Proleteri svih naroda trebalo je i treba da se ujedinjuju, i tako je i bilo. Za sastanke kućnih saveta i odbora preduzeća, i onako ljudski uz pola litre piva, kafana je bila otvorena čim smo stigli u Krakov i od početka je u nju dolazilo i puno podrivača.

Bili su iz srednje Češke, južne Moravske ili Slovačke, podrivači, ljudi nadrndani na socijalističko uređenje, odmah su se prepoznavali i od početka su zajedno vozili svoju priču. Podrivači su i čeprkali tamo gde nemaju šta da traže, gurali su svoj nos u ono što ih se uopšte ne tiče, u živote komšija i ljudi koji su ih okruživali, ali nama, običnim ljudima, gledali su kroz prste. Prošlo je dosta vremena pre nego što smo skapirali da su ih u Krakov poslali na prevaspitanje i da svaki od njih među nama ima svoga nadležnog komesara. Išlo je to s njima tako neko vreme, gomile radnika su podnošljivo proređivale njihove redove. Ali polako ih je pristizalo sve više. Kako je slabio stisak socijalističkog režima, organima Javne bezbednosti je, umesto da prevaspitavaju prestupnike na licu mesta, bilo jednostavnije da ih šibnu nama.

* * *

Tata nije verovao u svetlu budućnost demokratske Čehoslovačke koju su proklamovali podrivači, ali ga je ipak na nekoliko nedelja obuzelo ludilo. (Posle sloma komunizma, prim. ur.) Odlepili su i drugi pouzdani partijci. Adrenalin je jedan isti za sve a on je u doba kontrarevolucije i kratko nakon nje, doslovno pljuštalo s neba i ljudi su ga laptali kao žedni psi, dok se ponovo nisu rastrčali ka  svim onim fabričkim oglasnim tablama natrpanim papirima i stubovima oblepljenim u nekoliko slojeva. Oduševljenje je pulsiralo u talasima, nad starim parolama lepršale su nove koje su pozivale na slobodne izbore, a sa izloga su se u fronclama ljuštili plakati kandidata Građanskog foruma, sve je zvonilo na radiju, na televiziji, svuda. Najpre je to bilo komešanje vode, a onda vir koji je ljude zahvatao ma šta da su mislili.

* * *

Firme su propadale jedna za drugom i Krakov više nisu napuštale samo pojedine porodice već čitavi spratovi i celi blokovi zgrada. Mama nijednog dana niti sata nije mogla da bude sigurna u svoj posao portirke, Hunjat je već nekoliko puta lično dolazio kod nje i tužnih očiju joj pričao o nedostatku ovca. Tata je imao sreće jer je lavina bolesti zapljusnula Krakov i medicinska braća su, bar za sada, imala sigurnu šljaku.

Kod nas je tada buknula neka vrsta epidemije, iako su kapitalisti tvrdili da ljudi samo neće da rade. Da Krakov i svi novoizgrađeni, režimom uništeni, gradovi sa posebnim statusom još ne mogu da se priviknu na nove uslove života. Ljudi su se vukli po ulicama sa kesama punim vijetnamskog bofla, ali nisu bili srećni zbog kupovine. Vijetnamska jakna te zimi ionako neće dovoljno ugrejati, a patike koje si kod njih kupio za nedelju dana će zinuti i priča da će nam svima biti bolje bila je i dalje samo muzika budućnosti. Od nje se čoveku ponajpre prispava, dok steže kaiš uz izlizanu pesmicu u ime dobrih vremena koja će nastupiti kad na vrbi rodi grožđe. Još ako je građanina napala neka bolest, on će od jutra do mraka hteti da spava i da se probudi tek kada stvari budu bolje. Kad se našem gradu ljubazno vrati dom kulture, ponovo se otvore pogoni i konačno se dovrši bazen koji su još komunisti obećali.

* * *

Nakon kontrarevolucije, kod nas nisu nastale nikakve četvrti sa vilama niti moderna naselja i sve je izgledalo razlupano. Žice koje su štrcale iz zidova bile su samo uvezane kanapom koji se koristi za učvršćivanje terena na kamionima. Svaki čas je neko na njih razderao košulju ili, ako je bio još nepažljiviji, ogrebao ruku, ali za razliku od crne četvrti, ovde se ipak radilo samo o nebezbednim stvarima, ne i o takvim ljudima. Recimo, seoske stepenice na ulazu u robnu kuću bile su obložene običnim pločicama za kupatilo koje su se tokom cele zime klizale kao đavo. Navodno, u žurbi u kojoj su radili nisu mogli da pronađu druge. Ili kanali. Neće se nikad saznati ko je krao poklopce sa šahtovima i da li je stvarno Hunjat na tome nešto ućario, ali na nekim mestima ih nikada nije ni bilo.

Češki Krakov

Izdavačka kuća Plato objavila je roman mlade češke književnice Petre Hulove (1979) Čuvari građanskog dobra. U tipično češkoj kombinaciji humora i gorčine autorka piše o krahu socijalizma, ali i nimalo idiličnoj uspostavi demokratije na evropskom istoku. Mali ljudi sa svojim nesavršenstvima ostaju podjednako nemoćni pred slepim silama politike i istorije koje ih uvek ugrožavaju i udaljavaju od nekog srećnijeg i uzvišenijeg života. Petra Hulova posetiće Sajam knjiga u Beogradu 26. oktobra, kao gošća na češkom štandu. Te večeri potpisivaće svoju knjigu u knjižari Plato u Knez Mihailovoj 48.

U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomke iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.