Četiri veka Juraja Križanića

Ceo život posvetio je upravo drugačijoj misiji, ujedinjenju svih Slovena, zajedničkom slovenskom jeziku i naročitoj misiji Rusije među Slovenima. Posebno bi mogao da se žali na stogodišnjicu stvaranja prve formacije ujedinjenih Slovena, Kraljevine SHS ili Jugoslavije, koja je, kada je stvorena, doživljena kao zametak budućeg sveslovenskog ujedinjenja. Jedan deo svog nastanka, ona duguje i nasleđu Juraja Križanića.

Križanićevo delo tokom četiri veka služilo je apologiji slovenstva i slovenskih naroda. O njemu su na sličan način mislili svi koji su osećali poseban zadatak slovenske izuzetnosti, od Nikolaja Velimirovića do Miroslava Krleže. Krleža je u Križaniću video svog preteču. »Križanić je bio lud i nije bio lud, ali je bio genijalan«, govorio je svom biografu Enesu Čengiću. Samo takav čovek mogao je u XVII veku da zamišlja sveslovenski jezik, da evropskim provećivanjem navede Rusiju da se prihvati svojih dužnosti prema ostalim Slovenima i da pomiri slovenstvo i zapad.

Slično Velimirovićevom zadatku „sveslovenstva“ koje oslobađa u ujedinjuje čovečanstvo, Krleža je smatrao Križanića praocem ideje „trećeg čovečanstva“ koja je poniklo na slovenskom tlu i koje će se „suprotstaviti imperijalnim silama istoka i zapada“. Krleža tu, naravno, misli na Jugoslaviju koja je nastala nakon 1945. i koja je stajala između hladnoratovskih supersila sa ambicijom da stvori „novi internacionalizam“ koji je ponikao na slovenskom tlu.

Križanić je bio školovani jeziutski misionar, rođen u Ozlju, na početku 17. veka, dakle 1618. kako utvrđuju njegovi pouzdani biografi Ivan Kukuljević Sakcinski i Vatroslav Jagić.  Bio je jedan od brojnih južnoslovenskih mladića, koji su uprkos skromnom ili niskom poreklu, zahvaljujući inteligenciiji, preduzimljivosti, snažnoj ambiciji i širini svojih zamisli, stizali do vrhova carskih dvorova, sultanskih divana i papskih odaja.

Njegov život, međutim, nije bio ni uspešan, ni udoban. Kao i većina mladića sličnog porekla, a s visokim težnjama u hijerahijskom društvu srenjeg veka, padao je u novčane dugove, ulazio u sukobe s moćnima, čas u Vatikanu, čak u Moskvi, koristio lukavstva kako bi se lakše približio svojim ciljevima. U nekim trenucima predstavljao se kao „Đorđe“, a u drugim, kao prilikom drugog odlaska u Moskvu, predstavio se kao Ivan Bjeliš, Srbin rodom iz Bihaća.

Sa svojim bliskim vezama sa Kongregacijom za propagandu vere i njenim moćnim sekretarom Frančeskom Ingolijem, Križanić radi na svojoj ideji unije istočne i zapadne crkve. Vatikan želi da iskoristi Rusiju kako bi ublažio pritisak reformacije. Križanić, međutim, ima, pored verskih, snažna slovenska osećanja. Sloveni, koji su se nalazili u graničnim predelima Habsburške monarhije, rano su se suočili s turskom opasnošću. Istovremeno, rastuća nacionalna samosvest tražila je samostalnost i nacionalne slobode od austrijske imperije.

Beč je već tada počeo surovo da se obračunava sa onima koji su želeli nacionalnu samostalnost. Pritešnjen između Turaka i Beča, Križanić je, još kao mladić, rešenje našao trećem faktoru koji tada ni na koji način nijie igrao značajnu ulogu u evropskoj politici – u Rusiji. Križanić je bio među prvima koji su osetili ogromnu ulogu Moskve u budućoj Evropi.

Križanić je dva puta bio u Rusiji. Prvi put od 1650. do 1655. Kada je stigao u Moskvu po drugi put, Križanić se predstavio da je Ivan Bjelih iz Bihaća, Srbin. Drugi put ostao je mnogo duže, od 1661. do 1677. kada je bio 15 godina u progonstvu, u Tobolsku, gde je dobijao državnu platu i radio na svojim jezičkim i političkim spisima. Nakon smrti cara Alekseja Mihajloviča, njegov naslednik Fjodor Aleksejević dopustio je Križaniću da se vrati u Moskvu, a 1677. i da napusti Rusiju. Odlaskom iz Rusije, borio se s teškom bedom. Da bi se izborio sa svakodnevnom glađu, stupio je u dominikance. Boreći se u redovima poljske vojske, poginuo je 1683. u borbama protiv Turaka prilikom opsade Beča.

Slovenski ili ruski jezik, Križanić smatra autohtonim i jedinstvenim jer „bolje je i pametnije držati se istine i verovati da je naš jezik jednako star kao i drugi prvotni narodni jezici te da ga je stvorio Bog pri umnožavanju jezika. I tada je živio naš prvi otac Slaven, kao i začetnici drugih naroda, i od njega je, a ne od drugoga naroda, potekao naš narod.”

Križanić se bavi istorijom i jezikom pet „slovenskih plemena“ – Rusa, Čeha, Bugara, Srba i Hrvata, od kojih Ruse smatra  najstarijima. Najvažniju opasnost za Slovene Križanić je video u „Nemcima“ i Turcima. Pri tome, „Nemci“ nisu bili samo pravi Nemci, nego svi koji su, prema njegovom mišljenju bili bilo kakva pretnja Slovenima – Holanđani, Danci, Šveđani, svi luteranci i protestanti. Rusi su sve do 17. veka „Nemcima“ nazivali sve strance, a koren reči potiče od „nemosti“ – odsustvu moći izražavanja.

Križanić je tražio da se Sloveni doslovno ograde od kontakata sa Nemcima, pri čemu se pozivao na rezultate germanizacije zapadnih Slovena – Poljaka, Čeha i Hrvata. Zahtevao je da Slovenima napuštanje slovenskog prostora bude onemogućeno ili dozvolljeno samo u izuzetnim slučajevima i to uz obrazloženje. Iz ovoga se vidi da kasnija sovjetska praksa nije poticala samo od boljševičke ideologije, nego da je u njoj bilo i nešto primene etničkih koncepata, ako ne baš Križanićevih, a ono sličnih njegovim idejama.

On je tražio neprestanu borbu Slovena s južnim i stočnim susedima – Otomanskim carstvom pošto su Turci i Tatari bili najvažniji nasilnici nad svim Slovenima. Oslobađanje Slovena trebalo je da postane prvenstveni zadatak ruske države. Zahtevao je od ruskog cara da bezuslovno osvoji Krim.  Križanić je svoju borbu za jedinstvo slovenskog sveta ocenjivao kao „podvig“ zbog kojeg je on bio spreman da žrtvuje i svoj život.

U Beogradu prve radove o njemu štampa Mihailo Vujić 1895. osvrćući se na čuveni Križanićev spis „Politika“. Mihailo Vujić je višekratno bio ministar finansija, predsednik Vlade i poslanik u Beču, Berlinu i Rimu.

Jezuitsko interesovanje za Rusiju i jezuitski kontakti s ruskim vladarima biće spasonosni za „Družbu Isusovu“, kako se red zvanično zove, kada papa Kliment XIV 1773. bude zabranio delovanje ovog reda. Jedini dvorovi koji će tada biti otvoreni za njih, biće nemački i ruski dvor Katarine Velike. Držeći se ove istorijske bliskosti, neki ugledni tumači Oktobarske revolucije, njome su objašnjavali saradnju Nemaca i boljševika u preuzimanju vlasti u Rusiji 1917.

S tim u vezi, neki savremeni istraživači nazivaju Križanićeve poglede „unijatsko – kontrareformatorskim“ ili „katoličkim kontrareformatorskim slavenstvom“. Jedan od najvećih ruskih autoriteta u tumačenju Križenićevog dela, Aleksandar Goldberg, prihvatajući validnost ovih karakteristika, ocenio je da one ne obuhvataju u potpunosti zahvat Križanićevih ideja. Goldberg naglašava da ne vredi da se nastavlja stogodišnja bespolodna rasprava koja je od dve glavne linije Križanićevog delovanja bila na prvom mestu: borba za slovensko jedinstvo ili borba za crkvenu uniju kada je njegovo delo prevazišlo sve namere svoga tvorca.

Križanićevo nasleđe je vremenom postalo upotrebljivo za različite stvari. Recimo, kada je Hruščov trebalo da se pomiri s Titom 1956. jugoslovenskoj strani ponuđeno je održavanje seminara o Križaniću. Upravo, pozivajući se na Križanića, hrvatski predsednik Franjo Tuđman, u razgovoru s ruskim novinarima rekao je i ovo: „Mali hrvatski narod oduvijek je osjećao bliskost s velikim ruskim narodom tražeći od njega zaštitu“.