Čija je Trepča

Omer Karabeg: Da li je kriza u odnosima između Srbije i Kosova, koja je izbila povodom Trepče, najveća od početka briselskih pregovora?

Borko Stefanović: Pitanje čija je Trepča samo je vrh ledenog brega koji pokazuje da i dalje postoji duboko nepoverenje između Srbije i Kosova.

Azem Vlasi: Mislim da je ovo najdublja kriza od potpisivanja Briselskog sporazuma. Mi se i danas spotičemo u pregovorima zato što Srbija uporno istrajava na Miloševićevom političkom nasleđu. Skupština Kosova je vratila Trepči onaj status koji je ona imala u vreme ustavne autonomije Kosova. Po tadašnjem ustavu i po Zakonu o udruženom radu iz 1976. godine kombinat Trepča, kao rudarsko-topioničarski bazen, kako se tada zvao, bio je u pravnom, ekonomskom i finansijskom smislu u potpunosti resurs Kosova, kao što je železara Smederevo bila resurs Srbije, ili železara Nikšić resurs Crne Gore.

Stefanović: Slažem se sa gospodinom Vlasijem da treba pobeći od Miloševićeve retorike i od metoda Miloševićeve vlasti, to jeste od politike sile. Voleo bih da i političari u Prištini tako razmišljaju. Oni bi da primenjuju Zakon o udruženom radu iz 1976. godine, ali ne i ustav koji je donet dve godine ranije i koji nikada ne bi dozvolio da autonomna pokrajina postane nezavisna država. Gospodinu Vlasiju se Milošević pričinjava. Ja znam da naša sadašnja vlast često koristi njegovu retoriku, ali ni vlast u Prištini nije daleko. Pitanje Tepče ne može da se rešava dekretima kosovske vlade, zato što postoje dokumenti koji dokazuju vlasništvo Trepče, zato sto postoje nalazišta rude koja su i na teritoriji centralne Srbije. Te stvari se moraju rešiti dijalogom i dogovorom. Mislim da je vreme da se postigne jedan obavezujući sporazum ili da se ide na arbitražu, pa da se utvrdi šta je čije, pošto kapital nije vezan za državne granice, a vlasništvo je iznad svakog principa koji se pominje u ovom slučaju.

Vlasi: Već sam rekao, za vreme bivše Jugoslavije, kada je Kosovo imalo autonomiju, Trepča je pravno, organizacijski, finansijski i proizvodno bila kosovski resurs kao što je smederevska železara bila resurs. Sada nam gospodin Stefanović objašnjava da je to vlasništvo Srbije po osnovu nasilno nametnutog pravnog stanja na Kosovu, kada je ukinuta autonomija i kada je ukinut ustav Kosova. Sve su to marifetluci urađeni na potpuno bespravan i protivustavan način.

Stefanović: Postoji fond koji je izdvajao sredstva za Trepču i ne možete sada da kažete – mi smo postali nezavisni, a vi vaše papire zakačite za uvo, pa igrajte. Ne može to tako. Ako hoćete da budete deo civilizovane Evrope, onda morate prihvatiti uzuse te Evrope, uzuse demokratskog uređenja današnjih evropskih država i međunarodnih institucija. Ako neko ima papir da je Trepča njegovo vlasništvo, ili, recimo, zgrada pošte u Prištini ili neki kiosk, ne možete da kažete da to sada pripada Kosovu zato što se skupila grupa ljudi i proglasila nezavisnost – to je terminologija Međunarodnog suda pravde u Hagu. Ja razumem, gospodine Vlasi, da je to viđenje vaše strane i ono je legitimno, ali ne možete to nametnuti nekome ko ima dokaze u vidu pravno validnih dokumenata.

Vlasi: Nije to imovinsko-pravno pitanje. To je privredni resurs Kosova. To je suština stvari. A drugo, ja razumem Stefanovića jer on mora da podilazi aktuelnoj retorici u Beogradu i ne sme drugačije da priča. Srbija se drži onoga što je nametnuto 1989. godine i trajalo do 1999. godine, kada je ukinuto. Sada je novi pravni poredak, novo stanje.

Stefanović: Pitanje državnosti i političkog okvira je jedno pitanje, a pitanje imovine je nešto što se u civilizovanim svetu dokazuje na potpuno drugačiji način i nema veze s tim da li je neko proglasio nezavisnost ili nije. To je kao kada bi, recimo Srbija bila članica Evropske unije, pa vlada u Beogradu odlučila da se odvoji i onda uzurpirala Coca-Colu u Zemunu i rekla da je Coca-Cola od sada fabrika Srbije. Normalno da će vlasnik Coca-Cole da traži da mu se vrati njegovo vlasništvo.

Vlasi: Kad je Kosovo imalo autonomiju, Trepča nije bila imovina Srbije. Ja sam objasnio kako je Trepča nasilno proglašena imovinom Srbije i na osnovu toga Srbija sada tvrdi da je to njena imovina.

Stefanović: Na Kosovu i Metohiji je jednostranim odlukama uzurpirano 1200 preduzeća bez ikakvog uvida da li tu možda ima nekog vlasništva. Nemojte otvarati Pandorinu kutiju ko je šta kome dužan i koliko je ko ulagao, jer, ponavljam, Kosovo neće dobro proći. Jedini način da se dogovorimo je ili bilateralni sporazum, kojim će se regulisati pitanje imovine, ili međunarodna arbitraža.

Vlasi: To su ona preduzeća koja su pravnim nasiljem postala srpsko vlasništvo. NJima je nakon 1999. godine vraćen onaj status koji su imala pre uzurpacije od strane Miloševićeve vlasti. Mi ćemo rešiti sve ove probleme o kojima smo govorili, ali to neće rešiti Priština i Beograd nego država Kosovo i država Srbija. Ako hoće – dobro, ako neće – onda idemo svako svojim putem. Mnogo je zemlja u svetu koje nemaju sjajne međusobne odnose, pa ipak žive.