Čiji je Beogradski maraton?

U trenutku kad je i potpuno neupućenima bilo jasno da nešto ili ništa sa kompletnom tom rekreativno-sportsko-marketinškom pričom nije u redu.

Najpre, „sveta“ je bilo vrlo malo, i to stranih takmičara što je došlo ne spada u red reprezentativnih, zatim, senzacijom se ne bi moglo nazvati ama baš ništa što se tog dana događalo u prestonici, pa ni činjenica da je trka trajala duže nego što je uobičajeno, i konačno, već koliko sutra su se u javnost „probile“ informacije ili „manipulacije“ da je u toj priči ćar pojeo fajdu, da su po gradu trčkarali malo ozbiljniji rekreativci, te da je zbog kompletnog haosa koji zbog trke tog dana nastaje u gradu, uz psovke vozača i pešaka događaj dobio nadimak –  „Smaraton“.

Ukratko, pobednik je po prvi put bio srpski takmičar sa vremenom više od pola sata slabijim od rekorda staze i više od 20 minuta sporijim od dosadašnjih najsporijih, po propozicijama trke zbog toga mu i ne sledi nagrada za pobedu od 3.000 evra. Kenijci, inače najredovniji pobednici po belosvetskim maratonima, nisu došli, kao ni bilo koje značajnije ime iz tog sveta, dakle, ovogodišnji BGD maraton je potpuno izgubio sportsku dimenziju. Ona rekreativna takođe je izbledela, jer iako je učestvovalo više hiljada ljudi, taj segment bez onog prvog nema nikakvog smisla – zbog rekreativnog trčanja ne mora se blokirati ceo grad. O marketinškom efektu ne treba ni govoriti jer u Beograd, jelte, nisu došli ni trkači, a kamoli turisti.

Pitanje „čiji je Beogradski maraton“ zato nije retoričko, a ni šaljivo poput onog „gde se nalazi Kip slobode u njujorškoj luci“. Nije, dakle, kako mu samo ime kaže, nosilac brenda je već dugo privatno preduzeće, a direktor Atletskog saveza Srbije Slobodan Branković najavio je, dan posle ovogodišnje trke, da će se u njihovoj organizaciji na jesen u Beogradu organizovati Serbia City maraton. Formalno gledano, pomenuto preduzeće je organizaciju preuzelo ugovorom sa Skupštinom grada još 2005, u međuvremenu se saradnja produžavala, a nezvanično, jer se taj podatak uspešno „krije“ od javnosti, traje još jednu godinu. Ta „saradnja“ je gledano spolja manje-više funkcionisala sve dok početkom prošle godine nije objavljeno da je Evropska atletska asocijacija (EAA) još u septembru 2016. „suspendovala podršku i promociju trke“ zbog dugovanja bivšim učesnicima, a kasnije je trku i izbrisala iz svog kalendara. Po medijima su se pojavile spekulacije da su dugovanja između 250 i 300 hiljada evra, što iz Beogradskog maratona d. o. o. nije ni potvrđeno ni demantovano. U Danasu ste tada mogli pročitati da izvesna Džejmi Marti, koja je trčala u Beogradu 2009. godine i osvojila četvrto mesto, nikad nije dobila nagradu od 2.000 evra iako se više puta obraćala organizatorima. Tek pošto je poslala mejl Svetskoj atletskoj federaciji žaleći se zbog kašnjenja u isplati, dobila je poziv od direktora maratona Dejana Nikolića, koji joj se izvinio. „Dejan je objasnio da su sponzori povukli donacije za 2009. godinu, i da nemaju način da isplate nagrade. Rekao je da mu je žao što me nije obavestio…“, napisala je Marti na svom blogu.

Takve priče koje bi se bez uvijanja mogle nazvati brukom za organizatora otvorile su ponovo čitav lanac pitanja o tome ko manifestaciju finansira, ko od nje živi, i u krajnjoj liniji, ko za šta odgovara. Po onome što bi se moglo nazvati dostupnim, Maraton zvanično finansira samo MOS, uloga Grada je nejasna, kao i Atletskog saveza, s tim da su svi spremni da za tili čas od te priče „peru ruke“.

Pred prošlogodišnji maraton Siniša Mali nije krio da će grad učestvovati u finansiranju.

– Videćemo koliko će Beograd moći da izdvoji novca da pojačamo nagradni fond jer i to doprinosi povećanju prihoda od turizma u maratonskim danima – rekao je početkom prošle godine Mali za Danas. On je dodao i da je „prošlogodišnji maraton doneo Gradu prihod od 10.000.000 evra, kroz promociju i PR, boravak gostiju u hotelima i njihovu vanpansionsku potrošnju“.

Ministarstvo omladine i sporta je 2014. godine izdvojilo sedam miliona dinara za ovaj događaj, 2015. namenjeno je 5,4 miliona, a 2017. godine četiri miliona dinara. Ovi iznosi navodno su uplaćivani Atletskom savezu Srbije koji ih je potom prosleđivao Maratonu, ali je ASS, takođe navodno, odbio da bude finansijski posrednik u ovom aranžmanu. Kako god, Grad i država su sve ove godine pomagale organizaciju trke, što finansijski, što izuzetno obimnom i skupom logističko-komunalnom podrškom. Prema finansijskim dokumentima, jedino je MOS redovni donator, ali se veliki prihodi godinama skupljaju od sponzora, prošle godine tu su bili Asics, Uniqa, Koka-Kola, SBB, Idea, Polimark, Štark… Prihode Maraton ostvaruje i od kotizacije takmičara, koja se zavisno od toga da li je „first“ ili „last minute“ kreće od 1.800 do 4.200 dinara za domaće, odnosno od 25 do 45 evra za strane.

Kompletna priča još pojačava utisak „filmske misterije“ zbog činjenice da osim euforičnih i pamfletskih floskula o „spektaklu“ i „veličanstvenom događaju“ iz preduzeća Beogradski maraton d. o. o. u javnost nisu stizale, niti danas stižu neophodne informacije. Direktor Dejan Nikolić se posle poslednjih „napada“ iz ASS i medija oglasio saopštenjem u kojem je ponovio „objašnjenje“ staro više od godinu dana. Tu se kaže da dugovi postoje, ali i potraživanja koja su „višestruko veća od obaveza“. Te da još od 1990. godine poseduju sertifikat za održavanje trke od Svetskog udruženja maratona i uličnih trka (AIMS) i da im nije potrebna licenca Evropske atletske asocijacije (EAA).

„Najveći deo problema nastao je upravo usled više puta ponavljanog, orkestriranog delovanja otvorenih i skrivenih pojedinaca i interesnih grupa. Protiv Beogradskog maratona se ne vodi nijedan sudski postupak“, zaključuju u saopštenju a da me nagoveštavaju da bi s bilo kakvim konkretnim ciframa mogli da izađu u javnost, što bi po „prirodi posla“ trebalo da im bude i obaveza.

Ako i zanemarimo da je neobjašnjivo da Grad Beograd koji je na neki način ustupio svoje ime na raspolaganje privatnoj firmi nema nikakvu kontrolu nad arčenjem ugleda i resursa, laički se nameće pitanje zašto bi ta firma radila posao koji joj gotovo redovno donosi gubitke. Primera radi, kompanija je u 2015. zabeležila gubitak od 1,55 miliona, a na zarade zaposlenih je otišlo 8,7 miliona. Dugova je bilo i ranije, Grad je 2013. zbog 90.000 dolara inostranog i 2.100.000 dinara duga domaćim partnerima procenio da je to loše za imidž i prekinuo finansiranje preko ASS. Kad je lane „odjeknulo“ da se po svetu naveliko priča o dugovanjima takmičarima, za Danas je u kabinetu gradonačelnika Beograda Siniše Malog rečeno da „s obzirom da je Beogradski maraton privatna firma, Grad nema nikakve veze sa njim“, dok iz gradskog Sekretarijata za sport i omladinu nije bilo nikakvog komentara. Da li je Maraton, sa aspekta privatne firme koja je organizator i (privremeni) vlasnik brenda, održiv proizvod, od koga su ta velika potraživanja koja su „veća od dugova“ i zašto kompanija to ne naplati, nego dozvoljava da joj po belom svetu ali i kod kuće ruše imidž, koji je suštinski i jedina vrednost koju poseduje – novi je set pitanja koji nailazi na u Srbiji odomaćeno NNN (niko nije nadležan).

„Dođem ti“, očigledno više ne prolazi kod belosvetskih maratonaca koji u velikom broju slučajeva od trčanja i žive. I u tom svetu „glasine“ se brzo šire, pa je Beograd došao na crnu listu. Prema rečima Slobodana Brankovića, direktora ASS, Beogradski maraton je imao dogovore sa atletičarima i menadžerima koji su prethodnih desetak godina dolazili, nastupali i osvajali nagrade, „a da u tim prilikama nisu dobijali ni novac za putne troškove“.

„Ako neko dođe u Beograd i svi ga ugostimo, a ode iz zemlje bez onoga što je zaradio, to nije lepa slika“, naglašava Branković.

On je najavio i da maraton u organizaciji ASS neće imati nikakve veze sa ovim Beogradskim.

„Biće u novom terminu – prva nedelja novembra, tačnije 4. novembra. Nalaziće se u kalendaru svetske i evropske atletske federacije, imaće podršku i jednih i drugih. Trčaće se na Novom Beogradu, staza je ravna, biće jedna od najbržih na svetu. Želimo da vrhunski maratonci istrče lične rekorde baš kod nas, ali i rekreativci žele da u svom CV imaju što brže vreme. Staza će imati sertifikat“, rekao je Branković.

Tako, iako je pitanje „čiji je BGD maraton“ još uvek bez suvislog i „zvaničnog“ odgovora, te se nametnulo još jedno – treba li Beogradu Maraton, dolazimo u situaciju da se, kao i u nekim drugim oblastima javnog života, problemi „rešavaju“ utukom na utuk. Da li građani ubuduće na te manifestacije treba da gledaju kao na „Maraton“ i „Kontramaraton“, može li se očekivati da se u međuvremenu pojavi i neki treći „preduzetnik“ sa sertifikatom o „samostalnom organizovanju uličnih trka“.

Svaka asocijacija na Duška Kovačevića i „maratonce koji trče počasni krug“ je verovatno nategnuta, ali je sigurno da je i u tako jednostavnoj stvari kao što je trčanje, za džabe ili za novac, sve više nego tragikomično.